U Ruse, i u svoje kljuse

Javnost je uzburkala vest da su Rusi odlučili da nam poklone (platićemo remont) polovne avione MiG-29, tenkove i oklopna vozila. Analitičari se utrkuju da u pozitivnom ili negativnom smislu opišu letne mogućnosti, brzinu, snagu radara ili manevarske sposobnosti novih aviona. Od jednog „celomudrenog“ analitičara saznali smo i da nam nisu dali „ništa specijalno“, a od „braće“ Hrvata da su u pitanju „kante“. Kada su tenkovi u pitanju od ovih vajnih stručnjaka saznali smo da imaju „reaktivni oklop“ i kojekakve druge tehničke karakteristike, kao i da ih sada imamo više od Francuske! Zaključak je, valjda, da bi trebalo da i ove što imamo poklonimo Amerikancima da ih pretope u Smederevu.

U toj smeši vrednosnih ocena i taktičko-tehničkih performansi, (uz par, nije mi jasno zašto, stidljivih izuzetaka) svi propuštaju da naglase šta je ovde suština i koja je svrha i iznad svega značenje ovog poklona. Bavljenje borbenim mogućnostima sve ove vojne tehnike je zaludan posao. 6 borbenih aviona bi u ozbiljnom ratu potrajalo, možda, nedelju dana. 30 tenkova jedva malo duže. Suština i svrha ove nabavke je temeljna promena geopolitičke orijentacije zemlje. Prihvatanjem ove ruske ponude započeli smo postupak prelaska iz sfere zapadne političke, ekonomske i strateške orbite u istočnu. U poređenju sa ovom tektonskom političkom promenom plafon leta i borbeni radijus migova je nevažan. Naravno da ne treba podleći euforiji. Ovo nije stanje nego proces koji je daleko od svog zaokruživanja.

Kakvu god Srbija vodila politiku, u kakvom god političkom okruženju da se nađe, koliko god se Vučić zaklinjao Merkelovoj da sa evropskog puta ne skrene, koliko god se isti dodvoravao Zapadu predajom KiM, poklanjanjem obradivog zemljišta i drugih strateških resursa strancima, koliko god odlazio u Hilarin izborni štab par dana pre izbora Trampa za američkog predsednika (kakav epohalan promašaj), na kraju ništa ne može da zameni jednu prostu činjenicu. Kada je bilo „stani-pani“, kada je dolazilo do „skidanja gaća“, kada je „dogorelo-do-nokata“, kada je „doćeralo-cara-do-duvara“ kada je samo fizičko postojanje Srbije ili Srba kao naroda dolazilo u pitanje, jedino smo mogli da se oslonimo na same sebe i na Ruse. Ne kaže uzalud Ekmečić: „Religija je vododelnica nacije“. Kako je bilo nekada tako je i sada.

Da li su Amerikanci mogli da Srbiji poklone polovne helikoptere? Jesu, ali su ih ipak poklonili Hrvatskoj. Da li su Nemci imali izbor da Srbiji poklone/prodaju polovne samohodne topove? Jesu, ali su ih ipak poklonili/prodali Hrvatskoj. Da li je Bajden imao izbor da se pokloni našoj državnoj zastavi ili nije? Imao je, ali je ipak izabrao da to ne uradi i da nas ponizi jer nas, kada se sve sabere i oduzme, ne doživljava kao partnere.

S druge strane da li su Rusi imali izbor da ponude polovne avione Hrvatskoj ili Mađarskoj (bez obzira što bi ovi, kao članovi NATO pakta odbili)? Jesu, ali su ih ipak ustupili nama. Da li je Putin imao izbor da se ne pokloni našoj državnoj zastavi? Jeste, ali mu nije palo na pamet da ponižava, kada se sve sabere i oduzme, svog saveznika.

Da li se Vučić klati dva glavna geopolitička pola? Da, i da bi se što duže klatio oteže i kilavi sa predajom KiM, koju je, inače, obećao zapadu. Sve ovo radi, ne da ne bi predao KiM, već da bi produžio svoj politički život. Međutim, igra je stigla do kraja. Ono što je Zapad oduvek hteo sad su mu isporučili kao račun: KiM više nije dosta, sad hoće i Republiku Srpsku i Vojvodinu i ko zna šta sve još. E to ovaj, izgleda, nije spreman da im učini. To im nije obećao. Ali pošto se još uvek nije odlučio šta će, klati se-Rusi su njemu uradili ono što su oduvek radili za Srbiju-pomogli su mu.

Da li ima šanse da „vagne“ kako treba? Ima. Hoće li? Ne znam. Zavisi da li je Zapadu dužan samo tekuću pomoć, ili je svojevremeno bio dovoljno lakomislen pa je dozvolio da ga imaju i u nekoj „fioci“ i u nekoj „fascikli“. Drugim rečima, zavisi od toga i da li su ga kompromitovali. U svakom slučaju šanse ima. Podsećam da je Dodik došao na vlast sa prezirom sopstvenog naroda, a sada se mnogi otimaju za pozivnicu za proslavu dana Republike Srpske 9. januara 2017. godine u njegovoj organizaciji.

Mene ne interesuje Vučićeva privatna sudbina („ko seje vetar, žanje oluju“, kaže narodna izreka) već sudbina ove zemlje. Zato svi koji mogu nešto da urade da u interesu Srbije konačno „vagne“ na pravu stranu, neka urade. Da sam nosilac narodnog poverenja (i s tim političke moći) pritisnuo bi ga u Skupštini da proces započet prihvatanjem ruske ponude okonča, ne samo remontom i uvrštavanjem u ratno vazduhoplovstvo poklonjenih aviona, to je najmanje važno, već i konačnim svrstavanjem na ispravnu i Srbiji korisnu geopolitičku stranu pred kojom je budućnost. S tim u vezi trenutno je najvažnije da prestane sa puzećom predajom KiM.

Dok se to ne desi mogu da mu pomognem još jednom mišlju „nacionalnog autoriteta od najređeg soja“, Milorada Ekmečića, koja će mu pomoći da shvati:

„Buduće društvo će stvarati narodi koji u svom istorijskom iskustvu imaju teret militarizacije, kolektivizacije, forsiranja vojne industrije i policijskog doušništva, a ne Amerika koja to danas uvodi u život. Ona živi od ratova...“

Dodao bih na samom kraju da budućnosti nije na strani onih koji su iskusili slobodu pa odabrali diktaturu, već onih koji su iskusili diktaturu pa odabrali slobodu.