U čemu je magija fenomena Preletačevića Belog?

Više trezvenih komentatora naše svakodnevice već je dobro primetilo da je jedan od pelcera za model vladavine u Srbiji Vučić preuzeo od svog mentora iz nama susedne i bratske Republike. Nije ni čudo. Ako i nisu začeti od istog semena, a ono su vremenom usvojeni od istog političkog oca ili očeva (neko i od majke). Ne treba gajiti iluzije, nije to zato što su dobra nego zato što su poslušna deca. Ona koja sve rade kako im njihovi usvojitelji kažu. Za poslušnost su zauzvrat dobili dozvolu da u svojoj zemlji urade svaku gadost koje bi se u državama njihovih usvojitelja politička elita stidela. To uključuje i krađu na izborima, prekrajanje izborne volje građana, nasilje nad njihovom izbornom voljom putem pritisaka prilikom glasanja, nasilno skupljanje glasova od zaposlenih u javnom sektoru, pretnje otpuštanjem ko ne glasa, kupovanje glasova, prebijanje glasača i stranačkih aktivista, pa kad sve to ne uspe – otmice odbornika i slično. Sve u svemu vlada se kampanjom straha koja se planski širi u narodu.

Protiv ovakve diktature straha su se u bratskoj nam i već duže vremena neprijateljskoj susednoj Republici borili svim sredstvima i nije dalo rezultate: i ubeđivanje i raspasuljivanje naroda, i štrajkovi, i pobune i izlivi građanskog nezadovoljstva i kampovanje ispred skupštine i bojkot iste i neredi i tuča sa policijom i, i, i, i ništa. Nema rezultata. Diktatura uništava i to malo supstance naroda kako na Obali lozovače tako i u Srbiji.

Vlast se ponosi time što aerodrom u Beogradu ostvaruje nikad zabeležene rezultate u broju putnika koje je otpremio, ali ne spominje jednu demografsku i biološku tragediju s tim u vezi: većina avionskih karata kupljenih u Beogradu uzima se u jednom pravcu!

Da li je sve tako beznadežno? Nije. Mi u Srbiji imamo iskustva sa diktaturama i mogli bi našoj braći na Obali lozovače da damo jedan savet kako da se reše svoje diktature straha na način koji je već uspešno oproban u Srbiji. Ne bojte se dragi čitaoci, pri tome nikom neće pasti dlaka sa glave niti će biti prosuta kap krvi.

Sećate se pokojnog Miloševića, siguran sam? Postaviću par retoričkih pitanja. Kada je on pao sa vlasti? Kada je narod izašao na ulice? Ne. Kada je izgubio izbore? Ne. Kada je preterao sa krađom? Ni blizu. Kada je izgubio rat? Ni tada. Tada je bio najčvršći. Kada su mu okrenuli leđa njegovi usvojitelji? Ne. Tada je bio toliko čvrst da su morali da napadnu Srbiju. Pa kada je onda pao Milošević? Kada je bio ismejan.

Setite se dragi čitaoci parola kao što su „Gedo gluperdo“ ili „Gotov je!“, setite se kojekakvih karikatura, setite se lutkica sa zatvorskom uniformom, setite se pozorišnih predstava. Kada su prestali da ga doživljavaju obiljno i da ga uvažavaju kada mu više niko nije pridavao važnost već ga je ismevao, kada je bio izvgrnut ruglu, kada je služio za podsmeh, e tada je nestao strah. Kada nestane strah nestaje i svaki diktator koji vlada uz pomoć njega:

Bio jednom jedan lav, kakav lav, strašan lav, narogušen i ljut sav...

Na Srpskoj pozornici pojavio se jedan samonikli fenomen koji ima isti onaj posprdnopolitički potencijal koji je Miloševića postavio u istorijske kategorije, a na Obali lozovače je još uvek sa uspehom neisproban: Beli Preletačević.

Nema boljeg uzora ili obrazca za sve one pojave koje treba ismejati ili izvrći ruglu u Srbiji da bismo prestali da ih se bojimo: bavljenje politkom radi sopstvenog, a ne opšteg dobra i bahato stavljanje ljudima toga na znanje, zloupotreba javnih fondova uz drsko unošenje svima u lice koji na to ukažu, drsko stranačko zapošljavanje uz priznanje istog na KZŠ, krađa na izborima uz nasilje nad izbornom voljom, pretnje gubitkom posla ili uništavanjem izvora prihoda na razne druge načine. Sve se to na naše oči od iracionalnog straha pretvara u predmet opšteg podsmeha i sprdnje.

Od straha za sopstvenu egzistenciju opusteli štandovi na kojima opozicioni kandidati skupljaju potpise, sada su se pretvorili u redove koji vrve od ljudi koji čekaju da daju podršku Belom. Narod ga prati i pozdravlja na ulicama kada prolazi, dok su se pre samo par dana sa Jeremićevih predizbornih skupova sklanjali kao od kuge. Dok su se juče bojali da Jankovića i pozdrave na ulici, danas staju da se slikaju sa Belim kao da je zvezda rijaliti programa. Ljudi koji do juče od straha nisu smeli ni da surfuju po DSS-ovom sajtu, danas kače na društvene mreže selfije sa Belim. Strah na naše oči nestaje, kopni i oslobođeni duhovi se preobražavaju u oličenja hrabrosti. Nešto što skoro nismo videli na licima napaćenog i izmučenog naroda. I što je još važnije, on je još jedini koji može da na političkoj sceni razreši najčuveniji Gordijev čvor, aktiviranje okorelih apstinenata. To su ljudi koji su u sve razočarani. Toliko puta ih je neko izradio da više nikom ne veruju. E sada se pojavio i njihov mesija.

Antiparadigma ili kontradestilat svega što ih je dovelo do razočaranja u politici ove zemlje. On u kampanji ne nudi ništa osim dobre zabave razobličavanjem negativnih kretanja u srpskom društvu putem njihovog ismevanja i time razbija strah i razočaranje. I biće prvi ko će posle dužeg niza izbornih ciklusa aktivirati apstinente.

Ljudi se najviše boje onoga što ne razumeju, ne vide i ne poznaju, kažu psiholozi. Tako se i mistifikacijom vladavine (istina sa dodatkom svakovrsnog nasilja kome smo svedoci) stvara začaran krug straha koji se u glavama ljudi samo uvećava što više o njemu pokušavaju da razmišljaju u racionalnim okvirima. Nenalazeći odgovore na pitanja koja sami sebi postavljaju, samo se još više upliću u strah. I sada se pojavila ličnost koja je udarila na same temelje tog straha. Neko ko ga je ismejao, izvrgnuo ruglu, sprda se s njim, neko ko mu se podsmeva. I šta mu je bilo zbog toga? Šta mu je lav uradio? Ništa. Pokazao im je da nema čega da se boje. I otuda su srećni. To je tajna uspeha Belog Preletačevića. Oslobodio je ljude straha. Eto recepta za skidanje vidljivih i nevidljivih okova diktature, i kod nas i na Obali lozovače:

„Zubi oštri, pogled zao, on za milost nije znao, dok ga Brana jednog dana nije gumom izbrisao.“