Tišina u Beogradu i vapaj srpskog naroda na Kosovu i Metohiji

Direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petar Petković izjavio je nedavno da se država sa predsednikom Aleksandrom Vučićem na čelu danonoćno bori za naš narod na KIM i dodao da najveću cenu Srbi na KIM plaćaju zbog pogubne politike bivše vlasti. Posle sastanka sa ministrom spoljnih poslova Turske Marko Đurić ministar spoljnih poslova Srbije je na ovaj način ocenio doseg ove njegove posete Istanbulu.“ Ponoviću ono što je predsednik A. Vučić definisao kao jednu od smernica naše državne ukupne politike. To je očuvanje mira i stabilnosti ali naravno mi koristimo svaku priliku da ukažemo na potrebu za zaštitom osnovnih ljudskih prava našeg naroda. Ali danas je fokus bio na regionalnoj saradnji i na stvaranju šire pozitivne klime u regionu koja se naravno mora preneti i pozitivno odraziti i na ovako osetljiva pitanja kao što je tema Kosova i Metohije“. Ovakav izjava M. Đurića se u potpunosti podudara sa stavom E. Fergusona , engleskog ambasadora u Beogradu. “Ohridski sporazum iz 2023 godine je postao mapa puta. Nismo videli dovoljno implementacije. A implementacija zahteva političku volju iz Beograda i u Prištini. Nadamo se da će se to dogoditi jer smatramo da je stabilnost ključna“. Međutim ovako izrečene izjave naših državnih funkcionera ( uz obavezno zaklinjanje u „mudru „ politiku A. Vučića) pokazuju da postoji ozbiljna volja naše vlasti za implementaciju Ohridskog sporazuma kao garanta stabilnosti u našem regionu. I to u vreme kada se rešava sudbonosno pitanje opstanka srpskog naroda na Kosovu i Metohiji jer prištinska vlast (uz uvek prisutnu i stabilnu podršku međunarodne zajednice) najavljuje preuzimanje zdravstva i obrazovanja što će neminovno dovesti do otvorenog etničkog čišćenja Srba iz ove naše pokrajine. Pri tome nas M. Đurić nas nije obavestio koliko na očuvanju mira i stabilnosti i podsticanje pozitivne klime u regionu utiče bezrezervno podržavanje tzv. kosovske nezavisnosti od strane turske države i njeno otvoreno naoružavanje tzv. odbrambenih snaga Kosova. Na to pitanje kao i na mnoga druga, očigledno nećemo dobiti odgovor jer jedino je važno da se iznova naglasi da Srbi na Kosovu i Metohiji plaćaju najveću cenu zbog pogubne politike bivše vlasti dok se država na čelu sa A. Vučićem danonoćno bori za naš narod na kosovu i Metohiji.

Preuzimanje zdravstva i obrazovanja što će neminovno dovesti do otvorenog etničkog čišćenja Srba sa KiM

A ta danonoćna borba je nakon četrnaest godina pregovaračkog procesa i vođenja njihove kosovske politike i dovela do apsolutne veleizdaje Kosova i Metohije i ostavljanja srpskog naroda da bude izložen teroru i nasilničkoj politici A. Kurtija čiji je jedini cilj sadržan u etničkom čišćenju Kosova na kome nema više mesta za srpski narod i institucije države Srbije. A sada kao završni udarac sledi tzv. integracija zdravstva i obrazovanja u tzv. kosovski sistem, što predstavlja završni čin potpune likvidacije srpske državnosti i njenog suvereniteta, a to bi sigurno i dovelo do završnog talasa iseljavanja Srba sa Kosova i Metohije. Više se i ne spominju famozne crvene linije, ni velike diplomatske pobede ili pokretanje naših vojnih jedinica, jer crvenih linija odavno više i nema. Što je posledica otvorene veleizdaje koju je sproveo diktatorski režim A. Vučića predajući Kosovo i Metohiju ali ga i dalje brutalno zloupotrebljavajući za njegovu unutrašnje politikantske potrebe u obračunu sa svakim ko dovodi u pitanje njegovu ne samo nacionalnu i kosovsku politiku. On sebe i dalje predstavlja kao jedinog branitelja srpskih nacionalnih interesa koji danonoćno izgara u borbi za očuvanje srpske državnosti i suvereniteta na Kosovu i Metohiji što sada izgleda nakon četrnaest godina kao još jedna u nizu marketinški plasiranih farsičnih predstava Ace Srbina.

O katastrofalnim posledicama njegove veleizdaje u višestrukom povratu (kako to s puno prava označava akademik Kosta Čavoški) najbolje svedoče autentični glasovi Srba sa Kosova i Metohiji koji govore da su napušteni od strane Beograda i prepušteni svojoj sudbini bez ikakve mogućnosti zastupanja i odbrane njihovih temeljnih nacionalnih i ljudskih prava. O tome govore meštanin sela Gojbulja kod Vučitrina, gde su Albanci pre nekoliko dana pustili krave u srpsko groblje. “Morate da shvatite da smo u nemilosti. Nezaštićeni smo i nema ko da nam pomogne, a Albanci sve prate. Vi odete, a mi ostajemo. Uostalom šta će nam pomoći i ako kažemo svoju muku. Oni koji bi trebali da nas štite pre svega tzv. kosovska policija to neće, a međunarodne misije Kfora i Euleksa okreću glavu od problema Srba na KIM i sasvim sigurno mogu reći da su saučesnici albanskih vlasti u kršenju svih osnovnih ljudskih prava Srba na KIM“.U ovom selu je do 1999 godine bilo više od stotinu srpskih kuća i nije bilo albanskih a sada je manje od trideset, jer se doseljava sve veći broj Albanaca. Ovo je pravi bilans danonoćne brige A. Vučića o opstanku srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i njegove veleizdajničke politike.

Nikada tolika “vojska“ evropskih predstavnika u svojoj istoriji nije direktno posmatrala diskriminaciju jednog istorijskog naroda i nikada njihovo delovanje nije bilo u tako zjapećoj protivrečnosti sa njihovom ljudsko pravaškom doktrinom“

U saopštenju Pokreta za odbranu Kosova i Metohije(ono kao i do sada nije moglo da dobije i najminimalniji prostor u strogo kontrolisanim ne samo režimskim medijima) se jasno kaže“ Najavljenom „integracijom“ obrazovnih i zdravstvenih institucija u tzv. kosovski sistem, život Srba u Pokrajini postaće i fizički i na svaki drugi način nezamisliv. Preostale su dve, jednako porazne odluke: da ostanu i prihvate tihu asimilaciju ili da odu i sa sobom ponesu teret uzaludno izgubljenih života i preživljene patnje, kao i saznanje o dosad nezapamćenoj izdaji sopstvene države. Nikada tolika “vojska“ evropskih predstavnika u svojoj istoriji nije direktno posmatrala diskriminaciju jednog istorijskog naroda i nikada njihovo delovanje nije bilo u tako zjapećoj protivrečnosti sa njihovom ljudsko pravaškom doktrinom“. Međutim, za nas je danas isto toliko važno da odgovorimo na pitanje kako je došlo toga da mi danas ne reagujemo na pravi način na ovu otvorenu i dosad nezapamćenu izdaju sopstvene države osim sporadičnog izjavljivanja jalove zabrinutosti i osude ponašanja A. Kurtija i Međunarodne zajednice. Zato nas Janja Gaćeša s puno prava upozorava. "Ako nastavimo da svojim postupcima stavljamo do znanja da nam do Kosova i Metohije nije stalo - a upravo je takvo stanje u ostatku Srbije - pa šta briga velike sile za naše granice, naša prava, za Mićino srce, za naše stradanje. Svedoci smo kakve nam je „blagodeti“ donelo drugovanje sa Zapadom odnosno naš pristup njima, sa rečima „sluga pokorni“ i zar nije vreme da kažemo Dosta je bilo. Ovo su zaista prelomni trenuci, kojim se jednom u sto godina dešavaju, a u njima se otadžbina brani ili nestaješ. Trenuci kada se narod pita, možda i više od političara“.

Ovo su zbilja presudni i istorijski trenuci kada se rešava pitanje o opstanku srpskog naroda na Kosovu i Metohiji ali i odlučuje sudbonosnim nacionalnim i državnim pitanjima Srbije. U ovakvoj istorijskoj situaciji srpska vlada i predsednik Republike nemaju odgovor na ovo sudbonosno pitanje, sakrili su se ispod kamena, već se i dalje služe svojom oprobanom medijskim i politikantskim inžinjeringom i medijskim manipulacijama .Oni sada beskrupulozno govore o presudnoj odgovornosti međunarodne zajednice ne dajući odgovor šta će srpska vlada konkretno i odlučujuće učiniti da definitivno zaustavi primenu ovih diskriminatornih i anticivilizacijskih zakona čiji je očigledni cilj etničko čišćenje srpskog naroda. Ovo su izuzetno dramatični događaji a u Srbiji se u režimskim medijima mogu pratiti naslovi: Srbi u pokrajini saterani u čošak ali spasa za njih zasad nema, Predstavnici međunarodne zajednice u koje srpski narod u pokrajini polaže nade uglavnom ćute, Učiće nam decu da su Nemanjići Albanci, izbrisaće 20.000 ljudi, Srbe pretvaraju u strance, Sve su češći pozivi intelektualaca, profesora i srpskog civilnog društva upućeni predstavnicima međunarodne zajednice ovih propisa a time i egzodus srpskog naroda sa KIM. Zar nije u proteklih četrnaest godina predsednik Republike A. Vučić, bori se danonoćno za Kosovo i Metohiju, bio glavni garant opstanka srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. A sada možemo videti da upravo srpska vlast i Beograd prizivaju u pomoć i srpski civilni sektor (do juče su žigosani kao najveći neprijatelji i izdajnici srpskog naroda) ne bi li prizvala milost tzv. međunarodne zajednice (u kojoj A. Vučić ima „veliki" državnički ugled i uticaj) a ona je dokazano glavni pokrovitelj tzv. kosovske nezavisnosti i garant sprovođenja ovih diskriminatornih zakona na čije se sprovođenja obavezala upravo srpska vlast u Beogradu i Aca Srbin. Mi kao da se sada budimo iz nekog košmarnog sna i pred nama se pokazuju svi oblici i rezultati ove u našoj istoriji nezabeležene veleizdaje.

Na sajmu Zavičaja posvećenom krajišnicima prognanim iz Hrvatske (a u sklopu njegove izborne kampanje) A. Vučić se njima obratio rečima da je on uvek štito srpski narod i da je došao da im kaže veliko hvala "zato što toliko volite Srbiju, što ste je gradili sa nama i što ste je uvek imali u srcu. To je ogromno srce, junačko srce, kakvo se nigde u svetu ne nalazi i koje kuca i bori se za Srbiju više nego ikada ranije". Kako je A. Vučić kao funkcioner srpske radikalne stranke branio opstanak Srba u Hrvatskoj dobro je nažalost poznato. Jer rezultat njihove politike u savezu sa socijalistima bio je nestanak i etničko čišćenje Srba u Hrvatskoj u zločinačkoj redarstvenoj akciji Oluja kada je F. Tuđman konačno rešio srpsko pitanje u Hrvatskoj sledeći najesktremnije oblike hrvatskog ekstremnog nacionalizma koji se nije libio ni da se poziva na Nezavisnu državu Hrvatsku.

Način kako je vodio i kao vodi u našem vremenu A. Vučić naprednjačku kosovsku politiku (opet u savezu sa oprobanim i vernim saveznikom Socijalističkom partijom Srbije) pokazuje da je očigledno namenio istu tragičnu sudbinu Srbima sa Kosova i Metohije, bez obzira što i dalje nastoji da sebe predstavlja kao jedinog „doslednog“ i danonoćnog borca za srpske na nacionalne države i Srbiju koju toliko voli. To je samo izraz razarajuće hipokrizije, licemerstva, bolesnog vlastoljublja i dokaz ogoljenog i potpunog kraha njegove politike na Kosovu i Metohiji. Ona je izraz otvorene veleizdaje koja je i dovela do toga da je srpska država poništena na Kosovu i Metohiji a srpski narod doživljava najveća iskušenja i u najtežim okolnostima za njegov opstanak napušten od strane Beograda i aktuelnih srpskih vlasti. Oni ih sada bezobzirno upućuju da se obraćaju predstavnicima međunarodne zajednice za koje i sami znaju da podržavaju tzv. kosovsku nezavisnost. Ima li većeg i razornije paradoksa i dokaza o veleizdaji koja je sprovedena za ovih četrnaest godina vladavine A. Vučića i njegove partijske klijentele na Kosovu i Metohiji oličene u Srpskoj listi.

Prešli smo u našem političkom životu, još od vremena razbijanja SFRJ kada je i pitanje Kosova i Metohije izbilo u prvi plan, put od toga da je ono srce Srbije do toga da je postalo maligni tumor i kamen oko vrata kojeg moramo što pre da se rešimo kako bi otvorili sebi put za prijem u EU

Prešli smo u našem političkom životu, još od vremena razbijanja SFRJ kada je i pitanje Kosova i Metohije izbilo u prvi plan, put od toga da je ono srce Srbije do toga da je postalo maligni tumor i kamen oko vrata kojeg moramo što pre da se rešimo kako bi otvorili sebi put za prijem u EU kao jedinog izvesnog uslova za demokratizaciju i normalizaciju našeg života. I pre 2000 godine je govoreno da je pitanje Kosova i Metohije pre svega demokratsko pitanje. Nakon petooktobarskih promena 2000 godine se ispostavilo da je to bila jedna od promašenih iluzija jer se pojačao pritisak međunarodne zajednice da se što pre krene u proces tzv. normalizacije odnosa Beograda i Prištine, odnosno u priznavanje realnosti na terenu. To je bio zahtev za otvaranje prostora za stvaranje uslova za otcepljenje i priznavanje zahteva za formiranje druge albanske države na Balkanu. Sada smo u situaciji da je pitanje Kosova i Metohije gotovo u potpunosti nestalo iz fokusa naše javnosti i medija kao najvažnije državno, nacionalno, istorijsko i identitetsko pitanje. Vapaj našeg naroda sa Kosova i Metohije gotovo da ne dopire do naših medija, osim rutinskih novinskih izveštaja, reportaža i opisivanja tragičnog i nepovoljnog stanja u kome se danas nalazi srpski narod na Kosovu i Metohiji. Više se govorilo i pisalo o Grenlandu i pravu Danske da očuva svoj teritorijalni integritet i suverenitet nego što se posvećuje medijska pažnja položaju srpskog naroda u našoj južnoj pokrajini. Ali i odbrani našeg državnog suvereniteta koji očigledno ne znači ništa za EU (u šta smo se uverili toliko puta) a ona se sada toliko zalaže za neprikosnovenost i nepromenjivost državnih granica. Ali zato izuzetnu medijsku pažnju, posebno u tzv. profesionalnim i nezavisnim medijima građanističke orijentacije zadobija konačno formiranje pro-evropske alternative koju čine pre svega ZLF i PSG. Ona je zasnovana pre svega na zastupanju evropskih vrednosti ali za njih ne postoji odbrana ljudskih i nacionalnih prava srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i to kao deo korpusa evropskih vrednosti za koje se oni tako zdušno zalažu. To je za njih marginalno i uzgredno političko pitanje koje će biti rešeno našim ulaskom u EU kao što je ono „rešavano“ i nakon demokratizacije Srbije sve do 2012 godine kada je partner međunarodne zajednice bila demokratski izabrana vlast.

Ni stranke tzv. autentične nacionalne desnice i mnogobrojna “patriotska“ udruženja, osim oglašavanja jalovim saopštenjima nisu učinile ništa da pokažu svoju spremnost i akcionu sposobnost da konkretnim političkim delovanjem vrate u centar naše političke javnosti rešavanje i zaštitu srpskog naroda na KiM

Ni stranke tzv. autentične nacionalne desnice i mnogobrojna “patriotska“ udruženja koja razlog svog postojanja i delovanja vide u odbrani Kosova i Metohije, osim oglašavanja jalovim saopštenjima nisu učinile ništa da pokažu svoju spremnost i akcionu sposobnost da konkretnim političkim delovanjem vrate u centar naše političke javnosti rešavanje i zaštitu srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Naprotiv, one su često bile i glavna prepreka u nastojanjima Pokreta za odbranu Kosova i Metohije da pokrene i organizuje što šire i sveobuhvatnije proteste protiv izdajničke politike A. Vučića i odbrane suverenosti i teritorijalnog integriteta srpske države i to u vreme kada se ona jasno i očigledno odvijala. Do koje mere je poljuljana i razorena naša nacionalna i istorijska svest govori i to da je svako spominjanje Kosova i Metohije tokom prošlogodišnjih protesta studenata i građana bilo proglašavana i stigmatizovano kao izraz srpskog nacionalizma i ekstremnog desničarenja koje ugrožava naš konačno pronađeni put ka Evropskoj Uniji. Sada je došlo vreme da se i studentski pokret jasnije odredi prema položaju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji pogotovo jer se radi o opstanku našeg Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici koji će ovim zakonima biti u opasnosti da bude ugašen, što će imati nesagledive posledice. Mi sada nemamo političke i društvene aktere i organizacije koji su spremni, voljni i organizaciono sposobni da pokrenu veliki talas okupljanja i protesta koji bi pokazali našu stvarnu rešenost i opredeljenje za odbranu srpskog naroda i srpske države na Kosovu i Metohiji. To bi bio jedini ljudski i nacionalno osvešćeni odgovor na vapaj sudbinu srpskog naroda na Kosovu i Metohiji koji i dalje očekuje pomoć i neophodnu podršku Srbije i Beograda koji je sada okovan zloslutnom tišinom, nemo i nemoćno posmatra stradanje našeg naroda na Kosovu i Metohiji.

Na delu je pogubna nacionalna demobilizacija o kojoj je govorio svojevremeno Slobodan Jovanović što se danas jasno može videti u našoj nespremnosti da odlučno stanemo u odbranu ljudskih i nacionalnih prava srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Ni naše najvažnije nacionalne institucije (koje se ne bave politikom, što je uvek prigodan izgovor i alibi za ćutanje) ne oglašavaju se povodom najavljenog sprovođenje ovih diskriminatorskih i anticivilizacijskih zakona kao da se prećutno podržava stav da je Kosovo i Metohija definitivno izgubljeno. I da se sada moramo prilagođavati realnom stanju na Kosovu i Metohiji i priznati tzv. kosovsku nezavisnost jer jedino tako možemo oslobođeni tereta rešavanja kosovskog pitanja pohrliti u svetlu evropsku budućnost. U svemu tome posebnu i istorijsku odgovornost snosi Srpska Pravoslavna Crkva kao jedan o temeljnih garanta i uporišta opstanka Srba na Kosovu i Metohiji. Ali ne čuje se ni njen odlučan glas u ovim sudbonosnim istorijskim danima što dodatno otežava položaj našeg stradalnog naroda na Kosovu i Metohiji. Nije prvi put u našoj istoriji da se srpska vlada zbog viših političkih i državnih interesa vođenja realne politike oglušila na vapaje srpskog naroda na Kosovu i Metohiji koji je i tada bio izložen albanskom teroru. Uzmimo samo primer knjige "Prepiska o arbanskim nasiljima u Staroj Srbiji 1898-1899" svojevrsnoj prvoj beloj knjizi o albanskim zločinima, koju je izdalo krajem 19 veka srpsko ministarstvo inostranih dela. Ona tada nije predstavljena na prvoj Haškoj konferenciji njenim učesnicima, povučena je na zahtev kralja Aleksandra Obrenovića. Ovaj istorijski primer samo je još jedna opomena za naše pokolenje koje mora biti svesno da se može sve izvesnije desiti da u našoj istoriji i tradiciji ostane zabeleženo kao generacija koja nije bila spremna a ni dostojna veličini i sudbonosnom značaju očuvanja našeg vidovdanskog zaveta.