Studentska lista

Odluka studenata u blokadi svih visokoškolskih ustanova u Srbiji da zatraže raspuštanje Narodne skupštine i vanredne izbore potpuno je razumna i veoma hrabra. Razumna je iz prostog razloga što aktuelna vlast već pola godine izbegava da ispuni studentske zahteve, pa je samim tim jedini način da se do ispunjenja tih zahteva dođe smena vladajućeg režima. Hrabra je samim tim što studentski pokret na ovaj način otvoreno stupa na politički teren koji je oličenje baruštine i prljavštine. Konačno, ova odluka može postati i istorijski dalekosežna politička prekretnica jer otvara prostor da državu vratimo narodu, da ne samo smenimo jednu katastrofalnu vlast ogrezlu u korupciju već i da promenimo čitav nakaradni sistem, obnovimo otete i zaparložene državne institucije, oživimo posrnulu demokratiju i napravimo poštene izbore i odgovornu vlast.

Studenti su ušli i u naprednjačko biračko telo jer su mnogi od njih deca, unuci, komšije onih koji su donedavno bili bliski vlastima, a sada su im njihovi mladi rođaci i poznanici otvorili oči. Sve su to razlozi zašto se vlast plaši vanrednih izbora

Sada je na potezu vladajući režim koji se uvek hvalio spremnošću da ide na izbore i pobedi. Međutim, ovoga puta njihove prve reakcije su da nema potrebe za vanrednim izborima iz čega se jasno može videti njihov strah od uključenja studentske populacije u izborni proces. Vlast je 15. marta mogla da vidi da je većinska Srbija na studentskoj strani, a u to se  potpuno uverila na primeru kraha svog kontramitinga. Studenti su postali ne samo moralni i intelektualni autoritet sa velikim ugledom u društvu, otporan na uobičajene negativne propagandne metode režima protiv opozicije, već i ozbiljno organizovana snaga koja pored velikog broja novih birača donosi i armiju motivisanih i dobro obučenih članova biračkih odbora koji će sprečiti izbornu krađu. Studenti su ušli i u naprednjačko biračko telo jer su mnogi od njih deca, unuci, komšije onih koji su donedavno bili bliski vlastima, a sada su im njihovi mladi rođaci i poznanici otvorili oči. Sve su to razlozi zašto se vlast plaši vanrednih izbora.

Zato je realno da se političke stranke i grupe građana iz opozicije povuku malo u drugi plan, a da se u prvi plan istakne društveni front na čelu sa studentskim pokretom

Ključno je sagledati kontekst: prvi sledeći izbori nisu ideološki i programski, već egzistencijalni: mi ili oni, normalan život ili mafija na vlasti. Kad pobedimo režimsko zlo, onda dolazi prelazna Vlada stručnjaka oročena na 6-12 meseci da uredi sistem, oslobodi zarobljene institucije, ispuni studentske zahteve i omogući slobodne izbore na koje onda svi politički akteri izlaze sa svojim ideologijama i programima i takmiče se u fer uslovima. Šta se može zameriti ovakvom konceptu? Ništa.

Da su političke stranke opozicije i njihovi lideri imali znanja, sposobnosti, autoriteta i hrabrosti da se obračunaju sa sadašnjom vlašću ne bi ni došlo do političke situacije u kojoj se sada nalazimo. Zato je realno da se političke stranke i grupe građana iz opozicije povuku malo u drugi plan, a da se u prvi plan istakne društveni front na čelu sa studentskim pokretom koji je ozbiljno uzdrmao vladajući režim u poslednjih pola godine. Pošteno, zar ne?

Šta bi moglo biti sporno u tome da studentski pokret kandiduje svoju izbornu listu? Ništa. Evo nekoliko činjenica koje govore tome u prilog:

Ako građani kažu da je najbolje izaći na jednoj izbornoj listi i da nju treba da kandiduju studenti, šta tu ima dalje da se priča. Opozicija onda treba da preskoči ovaj izborni ciklus i sve svoje resurse stavi u funkciju pobede studentske liste

1. Studenti se ne kandiduju odnosno neće biti na sopstvenoj izbornoj listi koju će kandidovati i podržati. To mnogo govori o tome da nisu alavi na funkcije i pozicije, da ne žele da upotrebe svoju trenutnu popularnost za sticanje društvene moći, iako imaju sva prava na to. Položili su još jedan veliki i težak ispit.

2. Oni žele da kandiduju najbolje iz raznih društvenih sfera. Zar to nije poenta izbornog procesa, zar to nisu svojevrsni predizbori, zar to nije ono što smo oduvek očekivali od demokratije? Da li će svi njihovi kandidati biti savršeni – verovatno neće, ali tek nisu savršeni oni na vlasti i u opoziciji. Da li se svim njihovim kandidatima može verovati da će ostati dosledni i po izboru za narodnog poslanika, kao i da neće zloupotrebiti kandidaturu za svoju buduću političku karijeru – neki rizik u procesu smene sadašnje vlasti mora da se ukalkuliše.

3. Studentski plenumi uveliko osmišljavaju razne kriterijume za kandidate među kojima su zasluge u podršci protestima i antirežimskoj borbi,  sabornost u različitosti profesija, ugled, stručnost i moral iznad partijskog i ideološkog, što su stari i veliki ideali koji su ponovo aktuelizovani.  Ovde bi samo trebalo da obrate pažnju da među kandidatima ne pretegne bilo koja ideološka većina niti im dozvoliti da se o svojim ličnim ideološkim uverenjima javno izjašnjavaju. Imamo drugi prioritet!

Uostalom, istraživanja javnog mnjenja postoje da nam pomognu u odluci o načinu izlaska na izbore. Ako građani kažu da je najbolje izaći na jednoj izbornoj listi i da nju treba da kandiduju studenti, šta tu ima dalje da se priča. Opozicija onda treba da preskoči ovaj izborni ciklus i sve svoje resurse stavi u funkciju pobede studentske liste koja će omogućiti normalan politički život koga sada nema i u koji će se potom stranke vratiti. Ovu logiku može da spreči samo sujeta opozicionih lidera i lažna opozicija koja će dobiti zadatak da pokvari šanse studentske liste za izbornu pobedu, što verujem da će birači kazniti.

Autor je predsednik Političkog saveta Srpskog pokreta Dveri.