Šta se krije iza priče o smanjenju broja narodnih poslanika?

Nedavna najava predsednika Vlade da će se raditi na reformi političkog sistema i promeni Ustava sa naglaskom na smanjenje broja narodnih poslanika usmerena je na dalje podizanje rejtinga vladajuće stranke.

Priča o „seči“ narodnih poslanika prosečnom građaninu, siromašnom i nezaposlenom, jako je prijemčiva, naročito ako je „oplemenjena“  pričom o nikad boljem stanju javnih finansija i povećanju plata i penzija, koje su, naravno, prethodno smanjene do granica nepodnošljivosti. Opreznost i negativna iskustva iz prošlosti nalažu da bar postavimo pitanje da li se iza primamljive priče krije plan za ustavnopravno oslobađanje od KiM, što bi se poklapalo sa zahtevima za punom implementacijom Briselskog sporazuma.

Svakako, nesporne su brojne slabosti koje se ispoljavaju u radu Narodne skupštine, kao i u funkcionisanju svih drugih institucija i mehanizama srpskog parlamentarizma. Osnovno pitanje koje se postavlja je da li je glavni uzrok svih navedenih problema glomazan parlament i da li će  njegovim smanjenjem biti rešeni svi problemi. Nije i neće. Mnogo veći problem od (preko)broja narodnih poslanika je način njihovog izbora pošto postojeći proporcionalni izborni sistem sa jednom izbornom jedinicom ispoljava mnoge slabosti.

Veza između birača i njihovih predstavnika gotovo da i ne postoji, građani uglavnom ne poznaju one kojima poklanjaju svoje poverenje, a ne postoji ni adekvatna regionalna zastupljenost u Narodnoj skupštini, jer najveći broj narodnih poslanika dolazi iz Beograda i nekoliko većih gradova. Izmena izbornog sistema je neophodna, a uvođenje većinskog sistema, što je rešenje koje najviše pogoduje najvećoj partiji, ne bi rešilo već bi produbilo problem. Rešenje bi možda trebalo tražiti u pravcu uvođenja mešovitog sistema, uz kombinovanje dobrih strana većinskog i proporcionalnog sistema, a čini se da bi najbolji bio proporcionalni izborni sistem sa manjim izbornim jedinicama, u kojima bi se biralo 10 do 15 poslanika.

Reklo bi se, ipak, da je najveći problem našeg parlamentarizma nizak nivo ili, bolje rečeno, potpuno odsustvo ustavne i političke kulture, kao i dobre parlamentarne prakse. Navedene slabosti ne mogu se otkloniti ustavnom niti zakonskom reformom, već je to zadatak političke, ali i intelektualne elite koja ne sme da ćuti niti da se udvara aktuelnoj političkoj vlasti, već da je opominje, upozorava i konstruktivno kritikuje (kritika radi kritike ničemu ne služi).

U aktuelnom političkom režimu to je prevashodni zadatak srpskog premijera, jer je njegova moć veća od moći ijednog predsednika vlade, ona je takva da bi mu na njoj pozavideo i svaki predsednik u predsedničkom sistemu, pa srazmerno faktičkoj vlasti kojom raspolaže, ima i najveću odgovornost u tom veoma zahtevnom procesu.

Predloženi broj narodnih poslanika od 125 do 150 je potpuno proizvoljno određen, ne uzimajući u obzir ni jedan od faktora koji utiču na veličinu parlamenta. Poznato je da teorija ustavnog prava nije došla do formule kojom bi se određivao optimalan broj narodnih predstavnika, ali je takođe poznato da on zavisi od broja stanovnika, od nacionalne strukture, geografskih i privrednih karakteristika države.

Nacionalno homogene, države u kojima ne postoji velika razlika u pogledu ekonomskih karakteristika regiona i zemlje sa konsolidovanom demokratijom mogu da imaju manje parlamente. Nasuprot njima, nacionalno heterogene, države sa izraženim regionalnim specifičnostima, kako ekonomskim, tako i geografskim, kao i one u kojima se odvija tranzicija imaju potrebu za većim parlamentom, koji bi što verodostojnije odslikavao strukturu društva.

Činjenica da su kolegijalna tela efikasnija ako su manja, nije dovoljan argument na strani zagovornika te ideje, jer bi u jednom trenutku, vodeći se načelom efikasnosti, došli do toga da je najbolje ukinuti Narodnu skupštinu, a na neposrednim izborima birati Vladu.

Treba imati na umu da je efikasnost osnovna karakteristika izvršne vlasti, a zadatak zakonodavne vlasti je da donosi kvalitetne zakone, kao rezultat ozbiljne i argumentovane, a ne jalove rasprave i zapovesti Vlade. Nije dovoljno ubedljiv razlog ni to što bi budžetska izdvajanja za rad parlamenta bila smanjena. Demokratija je skupa, njeni mehanizmi su komplikovani, a njeno osvajanje trajalo je vekovima, te zbog njene visoke cene ne može biti dovedena u pitanje.

Uostalom, po veličini parlamenta, uvažavajući sve relevantne faktore koji na to utiču, Srbija se posebno ne ističe. Bugarski parlament broji 240 predstavnika, hrvatski ne manje od 100, ni više od 160 (trenutno 140), makedonski od 100 do 120 članova, grčki parlament broji 300 predstavnika, u Crnoj Gori trenutni saziv čini 85 poslanika, parlament Češke je dvodomo telo čiji donji dom ima 200 poslanika a Senat 81 senatora, dok u slovačkom parlamentu ima 150 narodnih predstavnika.

U našem slučaju, mišljenja sam, optimalan broj članova Narodne skupštine bio bi 200, a u svakom slučaju taj broj ne bi smeo da bude manji od 180 članova. Valjalo bi, pri tom, razmisliti, po ugledu na neka uporedna rešenja (Italija, Francuska, Portugal, Rumunija), o rezervisanju od tri do pet mesta u Narodnoj skupštini za predstavnike dijaspore.

Na početku teksta sam istakao ozbiljnu sumnju da ideja o broju narodnih poslanika nije izneta sa namerom da otkloni slabosti postojećeg sistema. Iako na prvi pogled može čak i da deluje logično i prihvatljivo, pre bih rekao da je to „dimna“ zavesa za buduće, već isplanirane poteze Vlade za koje niko od njenih članova, pa ni predsednik Vlade, nije dobio mandat od građana Srbije.