Poziv na dijalog ili poziv u pomoć

 Toliko je dato različitih tumačenja i interpretacija famoznog Vučićevog „poziva na dijalog“ da je teško da se sve isprati. Stoga se unapred izvinjavam svima ako sam delovima teksta slučajno povredio nečija autorska prava.

Šta se krije iza ovog poziva na dijalog? Po svemu sudeći ovo i nije pravi poziv inače ne bi bio upućen kao javni oglas ili konkurs, pa ko se upeca. Da jeste to bi bilo pismeno sa imenom pozvanog, mestom i datumom sastanka i dnevnim redom. Ako ovo nije poziv na dijalog šta bi moglo da bude? To ćemo ostaviti za kasnije. Za sada bih se osvrnuo na ono što je skoro nesporno u srpskoj javnosti, a to je njegova svrha. Tzv. poziv na dijalog ima svrhu da se, kako je to već u nizu tekstova i mišljenja rekao bih pravilno ocenjeno, podeli odgovornost sa celokupnom političkom javnošću za buduće štetočinske odluke koje je Vođa prinuđen da donese. Ako je to tačno onda ovaj akt nije poziv na dijalog. Kada vas neko pozove da sa njim podelite teret odgovornosti onda je takav poziv ustvari poziv u pomoć. Vođa očito treba pomoć i podršku oko budućih odluka, inače nas ne bi sve kompletno pozvao da mu je pružimo. Ako mu treba pomoć, to sugeriše jednu vrlo važnu stvar: da je nemoćan. Da li bi moćnik tražio pomoć? Ne bi. On bi gazio sve pred sobom, kao što je Vučić do sada i radio (primer Savamala). Čim traži pomoć oslabio je. To je novost na političkoj sceni Srbije jer je do sada bio savršeno sposoban i jak za sve što je radio. Očito se na političkoj sceni pojavilo nešto novo, nešto čemu on nije dorastao, nešto za šta nema snage, hrabrosti, volje ili možda nema pravo ili ovlašćenja.

Šta bi to novo moglo da bude? Budući da se tzv. poziv odnosi na dijalog oko budućeg statusa KiM sasvim je jasno da se novina odnosi upravo na to. Nije više nepoznanica da je on poradio sve što je mogao da poradi na kosovskoj nezavisnosti (sprovodio Briselske sporazume ili gasio srpske institucije po KiM ili terao Srbe dole na šiptarske izbore). Da li je do sada bilo potrebe da traži pomoć ili odobrenje u vezi s tim od bilo koga? Nije. Da li nas je tada zvao u dijalog? Nije. Radio je šta je hteo i postepeno rasprodavao srpski suverenitet na KiM u nadgradnji onoga što je uradio Tadićev režim. Kada bi ta novina bila samo nastavak onoga što je do sada radio da li bi mu bila potrebna bilo čija podrška ili pomoć? Ne bi. Izgleda da se sada, a to znači od kada se vratio iz posete SAD, pojavilo nešto novo, nešto što do sada nije radio i za šta nije kadar. Biće da je u SAD od njega traženo nešto čemu on nema snage da se odupre, dok istovremeno nema ni hrabrosti ni ovlašćenja da to sprovede u delo. I sad zapomaže, kao lovac kad se uhvati u sopstvenu zamku. Čitajući „poziv“ učinilo mi se da je on pre vapaj očajnika nego uvertira u svenacionalni konsenzus.  

Čini se da je došao trenutak, ne više da radi na kosovskoj nezavisnosti, već da o njoj progovori. Sada se pokazuje puna vrednost argumenta koji je DSS godinama isticao, a prema kome činjenica da se od Srbije uporno tražilo da na rečima prizna nezavisnost KiM govori u prilog zaključka da nisu dela ključna da bi ono zaista bilo oživotvoreno već reči. Sada je vreme da Srbija rečima, gestovima ili simbolima zvanično prizna jednu zlikovačku i terorističku tvorevinu kao nezavisnu državu jer se delima taj prljavi posao ne može okončati. Te reči bi mogle da budu izričite sentence predsednika kojima se priznaje nezavisnost Kosova ili kojima se ona uvodi u rang subjekata medjunarodnog prava ravnopravnih Srbiji. Takođe bi to mogao da bude gest neprotivljenja kada Kosovo bude tražilo prijem u UN ili simbolika neke prijateljske fudbalske utakmice Kosovo-Srbija. Sve ove reči, gestovi ili simboli imaju niz prepreka u vidu odbijanja najvećeg dela političke i opšte javnosti u Srbiji, izričitih i nedvosmislenih odredbi Ustava RS, mogućih odluka Ustavnog suda, skupštinskih odluka koje bi prethodile izmeni Ustava, referenduma gde bi se suočio sa nezadovoljstvom naroda, mogućih vanrednih izbora itd... Najveći deo ovih prepreka su praktično nepremostive i on je nemoćan da se sa njima obračuna. Zato je u aktu vrhunske demonstracije te nemoći tražio pomoć i podršku u vidu „poziva na dijalog“ srpskoj javnosti kojim bi podelio, ili u potpunosti prebacio, odgovornost na one koji se na taj poziv „upecaju“. Ovaj „poziv“ nam sugeriše još nešto osim što nam kaže ko je nemoćan u Srbiji, a to je ko je u njoj moćan. Moćni su svi oni kojima je uputio poziv. Da nemaju moć da mu pruže pomoć da li bi im se obratio za istu? Ne bi. Sada se obraća za pomoć upravo onima koje je do juče ponižavao i kojima se podsmevao.

Time je razbio dve opsene, jednu na kojoj je počivala njegova moć, i drugu na kojoj je počivala moć onih koji nam rasturaju zemlju, bilo oni u Srbiji ili van nje. Prva je opsena da je on najmoćniji čovek u Srbiji. Nije više. Da jeste ne bi nam se obraćao za pomoć i podršku. Druga je da je nezavisnost Kosova gotova stvar. Nije. Da jeste ne bi od njega tražili da je u ime Srbije prizna i da se sa njom saglasi.

U vreme postojanja telegrafa razvijen je univerzalni znak i signal za pomoć koji se izražava akronimom SOS. On je nastao od engleskog izraza SAVE OUR SOULS, odnosno u prevodu na srpski „spasite naše duše“. Nema pomoći niti jednoj duši koja je suočena sa neminovnošću donošenja odluke tako epohalno štetne po srpske nacionalne interese i tako trajno i večno sramotne po sve koji se u nju usude da upuste. Najzanimljivije je da se Vođa sam doveo u situaciju iz koje nema izlaza, gurajući se da ide na sastanke u „četiri oka“ sa svim svetskim i evropskim moćnicima. Niko ga nije terao. Od svoje bahatosti i arogancije nije uspeo da shvati da se na takve sastanke uvek ide u društvu prevodioca, šefa kabineta, savetnika, pomoćnika i sličnih jer jedino tako moćnici ne mogu da ti uruče pretnju, ucenu, iznudu ili ultimatum. To se, naime, ne radi pred svedocima već u „četiri oka“. Zato ozbiljni državnici na ozbiljnim sastancima uvek imaju poveće društvo „svedoka“ jer takvi povećavaju manevarsku moć u dijalogu i sprečavaju grubijanski nastup moćnika i tzv. buldožer diplomatiju. U sebi svojstvenom nastupu kuromanije gurao se da pokaže da može sam da preuzme odgovornost i nije nikog vodio sa sobom. A sad kad su mu ti isti moćnici pokazali koliko ga cene isporučivši mu u „četiri oka“ ucenu („...ili ćeš da priznaš Kosovo ili će biti to i to...“) sad se odjednom setio da nas sve pozove za „svedoke“ da sa njim podelimo odgovornost. E pa sad je kasno predsedniče. „Sam pao, sam se ubio“, kaže narodna izreka. Nema nazad, samo napred, u večnu sramotu i politički pluskvamperfekat. Zbog te sramote bi bio red da demonstrira malo karaktera i da sam, a ne uz našu pomoć, istrpi posledice svojih slabosti i podnese račun za svoje gluposti. U suprotnom ostaje svima onima koji su pozvani „u dijalog“ da razobliče njegovu prirodu i da ukažu na to da je on ustvari poziv u pomoć i da je kukavnom davljeniku uskrate. Sve uvažene „zvanice“ na dijalog trebalo bi da se ohrabre „pozivom“ koji im je upućen. On je razotkrio svu slabost i neodrživost kako njegove strahovlade, tako i one sponzora kosovske nezavisnosti. Obe su bankrotirale na oči svih onih koji su pogrešno verovali da su nekada imale pokriće (malobrojnima je to odavno jasno). Kad njima tako silnima, jakima, razobručenima i raspojasanima, bahatima i besnima treba pomoć srpske javnosti, ovako obespravljene, izrabljene, iskorišćenje i ponižene, mora biti da su im u stvarnosti uloge obrnute. Pozivar je slabić, a zvanice su jake. Iskoristite tu moć i počistite ih. Ako smo se do sada efikasno suprotstavljali kosovskoj nezavisnosti samo tako što je nismo priznali, i sada je dovoljno samo da mu se oglušimo na ovaj poziv u pomoć i da se rešimo i njega i njegovih „partnera“ i njihovih štetočinskih zamisli. Štuka se najbolje prži u svojoj sopstvenoj koži.