Organizacija, a ne masa, ruši Vučića

Više od godinu dana traju protesti protiv režima lične vlasti Aleksandra Vučića. Nesumnjivo je da su odnosi moći u Srbiji promenjeni. Vučić je slabiji nego što je ranije bio, ali još uvek uspeva da zadrži vlast.

Protesti su od početka imali “nepolitički” karakter. Takav pristup imao je opravdanje, a masovnost je bila impresivna. Takođe, pobuna protiv endemske korupcije doprinela je moralnoj obnovi našeg društva. Demonstrirana je solidarnost koja prelazi etničke,verske i regionalne granice. Povraćeno je samopouzdanje ljudi i uverenje da se sistem vlasti može promeniti.

Povod za nezadovoljstvo bila je smrt šesnaest ljudi na novosadskoj železničkoj stanici. Ali, posle godinu dana, tuga za izgubljenim životima više nema prvobitni mobilizacijski potencijal. Moralno zgražavanje zbog  korupcije ne može biti jedini osnov na kome se bazira politički aktivizam.

U autoritarnim režimima krajnje su ograničene mogućnosti političkog delovanja. Institucije u Srbiji pretvorene su u servis vladajuće partije. Izbori su ritual sa unapred poznatim ishodom. Građanima koji su protiv takvog stanja stvari ulica je jedini prostor na kome mogu da izraze protivljenje. Organizatori i učesnici protesta,uglavnom, uspešno su praktikovali alternative metode borbe. Naravno, bilo je pogrešnih odluka, čak i mesijanizma i sektaštva.  Ali, mogućnosti “nepolitičke politike” su iscrpljene. Osporavanje Vučićeve uzurpacije vlasti moralo bi da dobije novi kurs. Veliko nezadovoljstvo treba transformisati u političku akciju.

Lako je uočiti slabosti dosadašnjih protesta. Iako studenti i dalje ističu parolu  “mašinci protiv mašinerije” izostaje čvršća organizacija i politička artikulacija antirežimskog pokreta. Mašinerija se može ugroziti samo kontramašinerijom. Samo sila može obuzdati silu. Politika je borba za osvajanje vlasti, za sticanje moći. Protesti nisu doveli do nastanka organizovane kontramoći.   

Studente su karakterisali mladalački entuzijazam i spremnost na žrtvovanje, ali ni oni, ni građani koji ih podržavaju, nisu ponudili neki alternativni politički program. Zahtev za održavanje vanrednih izbora predstavljao je pokušaj da se ulični performansi prevedu na klasičan politički teren. Ali, ne mogu se zahtevati izbori, a da se ne ponudi izborni program. Za taj veliki propust nisu odgovorni samo studenti, već, pre svega, intelektualne elite koje ih podržavaju.

Studenti i pobunjeni građani mogli bi da ponude novi koncept. Ne postoje veliki izgledi da će Srbija u dogledno vreme postati članica EU. Unija je u dubokoj institucionalnoj, političkoj i ekonomskoj krizi i ne postoje naznake da će tzv. polikriza biti rešena

U politici se radi prvenstveno o interesima. Insistiranje za apstraktno definisanim ciljevima  poput “pravednog društva” nije dovoljno. Neophodno je da se taj cilj podrobnije razradi i da se ukaže na sistemske uzroke društvenih  nepravdi i na moguće načine njihovog prevazilaženja.

Postojeće opozicione političke stranke nisu spremne da se upuste u takav  poduhvat. U programskom pogledu one su podeljene u dva tabora: u jednom su pristalice neoliberalne utopije evropskih integracija, a u drugom one koje slede konzervativni, nacionalno-ekskluzivni pristup i oslanjanje na Rusiju. Obe grupacija do sada nisu ugrozile Vučića.

Studenti i pobunjeni građani mogli bi da ponude novi koncept. Ne postoje veliki izgledi da će Srbija u dogledno vreme postati članica EU. Unija je u dubokoj institucionalnoj, političkoj i ekonomskoj krizi i ne postoje naznake da će tzv. polikriza biti rešena. Osim toga, neki strateški ciljevi koje je proklamovala EU suprotni su našim nacionalnim interesima. Unija je trenutno u posrednom ratu sa Rusijom i ona nastoji da što je moguće više država izvan EU uključi u taj sukob, naravno, na svojoj strani.

Veliki deo građana Srbije protivi se Vučićevim namerama da našu zemlju pretvori u rudarsku koloniju. EU, baš kao i Kina, žele da nam nametnu takav položaj. U preambuli Rezolucije Evropskog parlamenta, usvojenoj oktobra ove godine, navodi se da je (evropska) Komisija eksploataciju litijuma u Jadru uključila u listu svojih strateških projekata u trećim zemljama. Uniju, dakle, zanima litijum, a ne demokratija u Srbiji. Takođe, ranije je  istaknut i zahtev da Srbija prizna Kosovo, čak bez ikakvih ozbiljnih garancija za zaštitu prava Srba koji tamo žive. Trenutni nesporazumi između evropskih zvaničnika i naprednjačkog režima mogu lako biti prevaziđeni. Brisel ne zabrinjava autoritarni način vladanja u Srbiji, već što oslabljeni Vučić više nije u stanju da u potpunosti isporuči sve što je obećao. Takođe, postoji rizik da EU, ukoliko nađe da joj je to neophodno, organizuje smenu Vučića, kako bi na vlast dovela sebi odane ljude koji će favorizovati interese evropskog krupnog kapitala, a ne našeg naroda. U politici postoje izreke: što se više menja, sve je više isto; ako nešto ne možeš da sprečiš, probaj da mu se staviš na čelo. Nije samo važno da naprednjački režim padne, već i ko će ga zameniti, i sa kakvim namerama.

Veliki deo građana Srbije protivi se Vučićevim namerama da našu zemlju pretvori u rudarsku koloniju. EU, baš kao i Kina, žele da nam nametnu takav položaj

Neosnovano je i očekivanje da Srbiji neka naročita podrška može doći iz Rusije. Moskva je izgubila interesovanje za Balkan i strateški se orijentisala prema Aziji. Srbija joj više uopšte nije važna.

Suverenistička politička platforma ostaje kao “treći put”. Njeni osnovni principi su očuvanje narodnog suvereniteta i vlasništva nad prirodnim resursima i javnim preduzećima.. Dobrobit domaćeg stanovništva mora biti najvažniji cilj. Ovakav program omogućio bi da se okrnji deo Vučićevog izbornog tela koji čine pripadnici najugroženijih socijalnih slojeva. Dosadašnje ignorisanje njihovih interesa suzilo je socijalnu bazu anritežimskih protesta.

Tokom poslednjih godinu dana došlo je do radikalizacije lokalnih zajednica. Gotovo da nije bilo iole većeg mesta u Srbiji, a da u njemu nije održan bar jedan protest. Ali, ni na tom planu nije došlo do programskog proboja. Srbija je ekstremno centralizovana država, ne samo u institucionalno-administrativnom pogledu. Materijalno bogatstvo koncentrisano je na malom delu urbanog prostora, posebno u Beogradu i Novom Sadu. Izrazite su regionalne razvojne asimetrije i mogućnosti za zapošljavanje i ostvarivanje socijalnih prava. Čitava područja Srbije, posebno ruralna, gube stanovništvo zbog nemogućnosti preživljavanja. Pa ipak, zahtevi za rešavanja takvih problema nisu dovoljno isticani.

Apolitičnost i antiliderska orijentacija protesta onemogućili su profilisanje i afirmisanje novih političkih lidera koji bi bili u stanju da preuzmu poluge vlasti posle eventualnog Vučićevog pada. Tokom trinaest godina Vučićeve vladavine uništene su opozicione političke partije. Da bi došlo do obnove demokratije najpre treba stvoriti masovne političke organizacije koje će izražavati moć pobunjenog naroda. Politički subjekti se ne mogu spontano formirati. Organizacija je prva pretpostavka političkog uspeha. Ona nije moguća bez elementa vertikalnosti. Bizmark je upozoravao da se ne treba bojati mase. U politici je organizacija Arhimedova poluga.

(Autor je politikolog iz Zrenjanina)