Nastavak neustavnog stanja - Vučević ostavku ne treba da podnosi predsedniku, već skupštini

Za neke „iz vedra neba“, one koji ne uočavahu amplitudu društvenih gibanja, tri meseca posle nadstrešnice pala je i Vlada (pride i novosadska) – predsednik Vlade (M. Vučević) bledo je objasnio svoju ostavku (ne citiram) lomljenjem („dislokacijom“) vilice studentkinji i drugim nasiljem tog ranog jutra u Novom Sadu. Počinjeno je od strane njegovih stranačkih kolega kojima nije samo šef (kažu da je i prijatelj). Iako je do juče bilo kakva ostavka ljuto odbacivana, naglo se obznani (28.1.'25) da je praktično „jedna dislocirana vilica“ prevagnula nad čak petnaest nedužnih smrti i dovela do silaska Vlade (i novosadske). Svako za se samo neka uporedi ove vrednosti, makar da i ne zaključi da je tu nešto kanda trulo („u državi Danskoj).

Ni u obrazlaganju ostavke, kao moralnog čina, nije se moglo bez suprotstavljanja Ustavu, kako to već dugogodišnja tradicija nalaže – odlazeći premijer obznanjuje da je predsednik Republike prihvatio njegovu odluku (o ostavci) i argumente, kao da on (A. Vučić) u vezi sa ostavkom uopšte ima neko pravo (ima samo pravo da bude obavešten). Tako je stanje konfuzije o (sve)nadležnostima šefa države nastavljeno jer, nalikuje, da šef države ostavku recimo nije prihvatio ne bi je ni bilo?! Ne obazirući se ni na ovo imaginarno „prihvatanje ostavke“, studenti su – ignorišući dnevna obraćanja predsednika Republike uz poruku: „nisi nadležan“ –  učvrstili uverenje, kao i svi mi, da su njihov uporan bunt sazdan na temelju poštenih razloga pobune („pravedno društvo“) i konkretna četiri zahteva, srušili Vladu. A da to nisu ni tražili.

U novonastalom stanju eto nove konfuzuje i dilema. Počev od predsednika Republike pa „naniže“ unutar vlasti, preko neizostavnih „analitičara“ do glasnika opozicije, ređaju se opcije koje ciljaju da pogode političku sutrašnjicu. Biće: „umivena“ vlada (istih stranaka), nova vlada (posle izbora), „prelazna (oročena) vlada“ (ekspertska, nacionalnog jedinstva), „plenumska vlada“ (a studenti ni reči o njoj) i druge improvizacije. Iako bez dokaza, cenimo da će skori politički pravac odrediti predsednik Republike, što svojevoljno, što pod pritiskom.

Po pravu (ma koliko nam to izgleda nelogično), premijer je obaveštavajući javnost o „neopozivoj odluci da podnese ostavku“ ostao predsednik Vlade u punom mandatu. Kada, nadamo se uskoro, Narodna skupština konstatuje ostavku premijera, Vlada postaje tehnička (takva vlada ima nešto manje prava) i počinje da teče rok od mesec dana za izbor sledeće vlade. Ako se vlada ne izabere u Narodnoj skupštini ili ako možda šef države ni ne predloži mandatara za sastav vlade, istekom 30 dana, po sili Ustava raspustiće se parlament i raspisati izbori. Politička kriza može da izazove izbore i na svim nivoima (i pokrajinske i lokalne i predsedničke), što ne bi bilo nedemokratski, niti nepoznato.

Šta bi po Srbiju moglo biti najbezbolnije rešenje, pod uslovom da se studentska pobuna nastavi (a sve su prilike)? Studenti ne pominju izbore, opozicija smatra da za njih nema fer uslova, dok iz vlasti kažu da bi novi izbori bili demokratsko rešenje – predsednik Skupštine (A. Brnabić) čak izjavi da su izbori potrebni jer „opozicija više nema legitimitet“ (ako nije lapsus u pogledu subjekta, onda je neverovatan nonsens, orvelovski). Dakle, brzi izbori a bez opozicije, u uslovima sveopštih protesta, nisu ni za ozbiljnije razmišljanje. Sledeća mogućnost, nova vlada čak popunjena nekim drugim licima iste koalicije teško da ne bi izdubila krizu jer, osnovano se sumnja, vladajuće stranke izgubiše legitimitet (poverenje narodno, studentsko nisu ni imale).

Ostaje srednje političkopravno rešenje – „prelazna vlada“. Ona nije neka posebna vlada pa otuda oni koji je potražiše u Ustavu ne mogahu ni da je nađu. Ona je „prelazna“ jer bi imala zadatak da vodi državu u kraćem, prelaznom periodu tokom kojeg bi stvorila uslove za održavanje poštenih izbora

Ostaje srednje političkopravno rešenje – „prelazna vlada“. Ona nije neka posebna vlada pa otuda oni koji je potražiše u Ustavu ne mogahu ni da je nađu. Ona je „prelazna“ jer bi imala zadatak da vodi državu u kraćem, prelaznom periodu tokom kojeg bi stvorila uslove za održavanje poštenih izbora. Po svom sastavu morala bi biti što više politički neutralna ili ujednačena, bilo da je čine, na primer, po trećina ministara iz vlasti, opozicije i nestranačkih ličnosti (možda studenata); da je čine samo stručnjaci (nestranački ministri); da je tvore paritetno vlast i opozicija ili da se smisli neka druga kompromisna kombinacija. I „prelazna vlada“ bi bila izabrana po Ustavnoj proceduri u Skupštini, što znači da joj mora prethoditi politički pa i širi, društveni, dogovor.

Četvrto moguće ishodište naše današnjice najradije ne bismo ni pominjali ne samo zato što nije po Ustavu – puč, jer ako se desi ne zna se šta nosi novi dan, niti čas.