Kneginja Jelisaveta - srpska Elektra

U subotu 6. oktobra 2012. u Srbiji je spuštena zavesa posle završnog čina jedne porodične drame koja po svom sadržaju podseća na antičke mitove. Posmrtni ostaci kneza Pavla Karađorđevića, kneginje Olge i kneževića Nikole sahranjeni su na Oplencu. Ekshumacija u Lozani, pomeni i tople reči patrijarha Irineja i sve drugo je dobro poznato.

Nedovoljno je poznato da je glavna junakinja te porodične drame, srpska Elektra, kneginja Jelisaveta Karađorđević. Jelisaveta je naša Elektra jer se kao i Elektra iz grčke mitologije žrtvovala za svog oca. Mikenskog kralja Agamemnona je po povratku iz trojanskog rata ubila supruga Klitemnestra i njen ljubavnik Egist. Posle desetak godina na očevom grobu sreću se i prepoznaju Elektra i njen brat Orest. Prema Eshilu njih dvoje odlučuju da osvete oca i ubiju Klitemnestru i Egista. Kao kod Elektre i kod Jelisavete je bila presudna odanost i ljubav prema ocu stradalniku.

Međutim, i pored velike sličnosti između podviga Elektre i kneginje Jelisavete, postoji i velika razlika, tako da lik i delo kneginje, na neki način, nadvisuje junakinju grčke mitologije.

Elektra i njen brat Ogist zajedno osvetili su oca.U misiji istorijske i pravne rehabilitacije kneza Pavla nedovoljno učestvuje njen rođeni brat knez Aleksandar Karađorđević od koga je patrijahalna Srbija očekivala da ima glavnu ulogu. Ne pomaže joj ni njen bratanac, samozvani prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. On nije ništa učinio ni za svoga oca kralja Petra Drugog, istina, učinio je dosta za sebe. Uselio se u Beli dvor i učinio ga zabranjenim gradom za sve Karađorđeviće.

Za razliku od Elektre, kneginja Jelisaveta se nikome ne sveti, ona ne pokazuje nimalo mržnje, nimalo prezira prema svojim progoniteljima i progoniteljima svog oca. Nasuprot kneginji oni i danas pokazuju nevrovatnu zlovolju i zadrtost i odbijaju svaku mogućnost priznanja da su se ogrešili o čoveka, kneza Pavla i njegovu porodicu.

Umesto njujorškog džet-seta i sjaja evropskih dvoraca koji su joj prirodno sledovali kao izdanku Romanovih i nekoliko evropskih kraljevskih porodica, kneginja Jelisaveta je pre više od dve decenije izabrala teži put. Koliko je bila duboka njena patnja i šta je prethodilo toj odluci samo ona zna i to je velika književna tema. Ono što znamo je da je svoj život potpuno posvetila toj misiji, da se osetila pozvanom da skine ljagu i otkloni nepravdu koja je naneta njenom ocu knezu Pavlu Karađorđeviću. Ne birajući sredstva ulazila je u tajne arhive i pronalazila dokumente koji su dokaz da je njen otac bio pravi srpski patriota i državnik, a ne izdajnik kakvim su ga proglasili.

Da bi mogla da vodi tu misiju prodala je svoje jedino privatno vlasništvo, stan na Menhetnu i nastanila se kao podstanar u Beogradu. Na stranu to što se u njenoj kući, koja je miraz njene majke grčke princeze Olge, u Užičkoj ulici, baškare diplomatski predstavnici Crne Gore.

Nakon komplikovane pravne procedure, sud u Beogradu je prošle godine doneo odluku kojom se ukida presuda kojom je njen otac knez Pavle bio osuđen kao ratni zločinac. O tempora o mores, proglašen je ratnim zločincem, iako nije ni kročio u ratom zahvaćeno područje, iako je ceo rat proveo u kućnom pritvoru u Africi u kojem su ga držali Englezi. Bila je to velika pobeda kneginje Jelisavete i trenutak kada su se prolile emocije.

Pravna procedura, kojom sud ukida presudu kojom je knez Pavle osuđen na gubitak imovine i svih građanskih prava, bila je preduslov da se izvrši ekshumacija posmrtnih ostataka i da se nakon odiseje od preko sedamdeset godina knez Pavle, kneginja Olga i njihov prerano preminuli sin knežević Nikola vrate svojoj kući, u Srbiju.

Zaslugom kneginje Jelisavete u Beograd je prebačeno oko 12 000 do sada uglavnom nepoznatih dokumenata, koje je knez Pavle zaveštao Kolumbija univerzitetu u Njujorku, pod uslovom da ih niko iz bivše Jugoslavije ne može koristiti dok su komunisti na vlasti. Ti dokumenti dokazuju kako je grupa neodgovornih političara, stranih plaćenika i bolesno ambicioznih vojnika žrtvovala svoju zemlju i svoj narod interesima velikih sila.

Zbog potpisivanja Trojnog pakta sa Nemačkom knez Pavle je bio sve vreme izložen prljavoj kampanji koju su vodili komunisti i četnička emigracija. Za razliku od Dragiše Cvetkovića, knez Pavle se nije mnogo osvrtao na napade. Vrli knez je samo rekao da je Jugoslavija tada bila okružena neprijateljima. U Mađarskoj je bila Janka Pusta, u Bugarskoj ko zna kakva pusta, a o Italiji, kako reče knez, ne treba ni da se govori. Samo nam je trebalo da se svađamo sa Nemačkom, objašnjavao je knez.

Između kneza Pavla i njegovih progonitelja je bila ogromna provalija, on je bio aristokrata, i po krvi i po duši, a njegovi progonitelji su bili sitne interešdžije, šićardžije, bolesno ambiciozni političari i vojnici koji se nisu libili da manipulišu narodom, da podstiču kolektivno stradalništvo. Knez Pavle je bez obzira na svoja filozofska, politička i lična uverenja i rodbinske veze, učinio je ono što je u datom istorijskom trenutku bilo nužno, manje zlo za srpski narod, kao i druge jugoslovenske narode. On je jedna od retkih ličnosti u našoj istoriji koja je svesno žrtvovala svoje lične i porodične interese zbog državnih interesa.

Ta istina bi, bez obzira na istorijsku istinu koja se nije mogla sakriti, ostala izvan vidokruga javnosti da nije bilo žrtvovanja, posvećenosti i istrajnosti kneginje Jelisavete. Zbog toga je kneginja Jelisaveta naša Elektra, glavna junakinja porodične tragedije i ona će kao ličnost tek da bude inspiracija za neku novu književnost i umetnost uopšte.

(Autor je bivši glavni i odgovorni urednik Duge)