Ima li granica našem samoponiženju i zatiranju dostojanstva

U svojim javnim nastupima istoričar Miloš Ković često govori sa puno prava da mi danas živimo u izdaji, ali prateći događaje vezane za sudbinu Srba na Kosovu i Metohiji i katastrofalnu politiku naprednjačkog režima, možemo reći da mi živimo i u sramoti, i da smo gotovo zaboravili šta je stid i poniženje.

Gotovo svakodnevno možemo osetiti kako se iznova pomeraju granice našeg prihvatanja i pristajanja na najbezočnije i najbeskrupuloznije „istorijske“ i nikada do sada viđene poduhvate i projekte naprednjačke vlasti i njenog vođe A. Vučića.

Nedavno objavljeni podaci o dogovoru o besplatnoj predaji zemljišta na kojem se nalaze ruševine zgrade Generalštaba, koja je bombardovana u zločinačkoj agresiji NATO pakta 1999. godine, samo su dodatni dokaz do koje mere je ova vlast ogrezla u hipokriziji, gramzivosti i težnji da se po svaku cenu održi na vlasti i da im ništa više nije sveto.

Ima li granica našem ponižavanju i neshvatljivom nedostatku dostojanstva i samopoštovanja, da nam se bez ikakvog stida na 25. godišnjicu bombardovanja Beograda - ova kleptokratska vlast u saglasnosti sa „investitorima“ iz SAD, zemlje koja je bila i ostala glavni pokrovitelj i podrška tzv. kosovske državnosti nudi rušenje zgrade Generalštaba?

Ima li granica našem ponižavanju i neshvatljivom nedostatku dostojanstva , samopoštovanja i rajetinstvu, da nam se bez ikakvog stida na 25. godišnjicu bombardovanja Beograda i Srbije, kada su ginuli naši građani - ova kleptokratska vlast u saglasnosti sa „investitorima“ iz SAD, zemlje koja je bila i ostala glavni pokrovitelj i podrška tzv. kosovske državnosti nudi rušenje zgrade Generalštaba. Njeni predstavnici nam pri tome preporučuju da „zaboravimo prošlost“ i činjenicu da su upravo SAD bile glavni inspirator NATO agresije na našu zemlju, i da se okrenemo „svetloj budućnosti i krenemo u novi investicioni ciklus“. On bi između ostalog pretpostavljao da se u centru Beograda na mestu Generalštaba izgradi kompleks hotela i kula uz „prigodni memorijalni centar“, verovatno u predvorju nekog luksuznog hotela, ili poslovno –stambenog kompleksa, kako bi se dao doprinos novom zamahu sve „boljih i skladnijih“ odnosa SAD i Srbije.

Zaista ima li granica našem samoponiženju i sramoti kada nemoćno i bez odlučne masovne reakcije i protesta posmatramo na koji način se unižava naše dostojanstvo i kako se ova pogubna diktatorska vlast otvoreno i bezobzirno ruga našem elementarnom osećaju osećanju časti i ponosa koji kao da smo odavno izgubili.

Praviti ovakav besmisleni i sramotni tzv. investicioni aranžman i to u vreme obeležavanja 25. godišnjice brutalne agresije NATO pakta na jednu suverenu zemlju bez odluke Saveta Bezbednosti UN, samo je još jedan primer propasti i razaranja našeg društva i moralnog posrnuća ove bahate i pljačkaške vlasti, ali i našeg naroda koji to gleda i miri se sa svojom sudbinom ponižene i obezglavljene mase, sa kojom je sada lako manipulisati i potkupljivati je.

Čuveni režiser i pisac P. Pazolini je svojevremeno govorio da su „Italijani šezdesetih godina prošlog veka doživeli svojevrsnu antropološku mutaciju usvajajući američki model potrošačkog društva“. Sledeći ovu misao možemo sa puno prava reći da mi živimo našu tragičnu verziju antropološke mutacije. Zato se sve češće može čuti pitanje, kakav smo mi to narod postali kada nemamo snage i odlučne volje da očuvamo svoje dostojanstvo i samopoštovanje - koje ova vlast i njeni pokrovitelji gaze svaki dan. Kako onda tumačiti potez RTS-a, koji u svojoj najgledanijoj i najudarnijoj informativnoj  emisiji „TV Dnevnik“ organizuje intervju sa ambasadorom SAD K. Hilom i još to na 25. godišnjicu agresije NATO pakta da bi nam on probranim i „delikatnim“ diplomatskim rečnikom „objasnio“: „Niko nije bio oduševljen bombardovanjem Srbije, ali to je bio napor da se zaustave Miloševićeve snage. Voleo bih da vidim normalan odnose između Kosova i Srbije, kako bi ljudi gledali na te granice kao na granice koje spajaju. Znate, zapravo kad pogledate ko je partner NATO-a, Srbija je mnogo bliža NATO-u nego Kosovo“. Pri tome kada govori o S. Miloševiću K. Hil je dužan da nam kaže na kog to Miloševića misli. Da li na onog koji je pre Dejtonskog sporazuma bio na zapadu proglašavan za „kasapina sa Balkana“, ili na onog post-dejtonskog, koji je slavljen i podržavan kao „faktor mira i stabilnosti u ovom regionu“. Svaka sličnost sa sadašnjim naprednjačkim režimom nije ni malo slučajna. On takođe treba da nam kaže koja je to Srbija bliža NATO paktu, kada u svim istraživanjima možemo videti da je 85 odsto (i po najnovijim istraživanjima NSPM-a) ispitanika protiv ulaska naše zemlje u ovaj agresivni vojni savez. To je verovatno ona vladajuća naprednjačka oligarhija u Srbiji koja je sada garant stabilnosti u ovom delu balkanskog regiona i koju SAD podržavaju u konačnom rešavanju kosovskog pitanja i priznavanja tzv. kosovske nezavisnosti. Ne treba zaobići i građanistički i bezrezervno proevropski i atlantistički orijentisane političke snage, koje se zalažu za što brži ulazak Srbije u NATO Pakt.

Očigledno da u taj proces modernizacije i približavanje EU i ostvarivanju evroatlantskih vrednosti spada i ovaj sramni „investicioni“ poduhvat rušenja zgrade Generalštaba u samom centru Beograda (on je kroz istoriju srpske prestonice uvek bio pre svega prostor na kojem su se nalazile najvažnije državne institucije i ustanove) za koji je A. Vučić rekao da će ga mnogo usrećiti. Naravno ne vodeći računa da li njegovu sreću drugi doživljavaju kao veliki promašaj i nerazumno rasipanje finansijskih sredstava i da li takvi njegovi populistički i „istorijski graditeljski poduhvati“ imaju podršku u našim stručnim krugovima, ali i u našoj društvenoj javnosti. Njega to jednostavno ne zanima, jer on sebe u svom mesijanskom i megalomanskom zanosu predstavlja i doživljava sebe kao velikog i jedinstvenog, nikada do sada viđenog „graditelja i vizionara“ i ove dve nove kule u centru Beograda su za njega su još jedan u nizu njegovih iracionalnih tzv. „istorijskih graditeljskih uspeha i dostignuća“.

O doprinosu normalizacije odnosa Srbije i SAD govorio je i R. Grenel nekadašnji izaslanik D. Trampa za Kosovo i Metohiju i još jednom nam pokazao do koje mere može ići hipokrizija i licemerstvo velikog „prijatelja“ A. Vučića i njegove kleptokratske oligarhije u Srbiji:  „U pitanju su poslovni prostor, stanovi i hotel sa pet zvezdica. Napravili smo most koji će obeležiti prvobitnog arhitektu projekta i simboliku prijateljstva sa SAD. Memorijalni kompleks će se graditi kroz konkurs. To će biti način da se gleda u budućnost i izgradi most prijateljstva i obnove. Ovo je prilika da američki investitori preurede bivši generalštab što simbolizuje ogroman napredak koji je učinjen u zalečenju rana iz prošlosti. Ovaj projekat pretvoriće simbol prethodnog sukoba u most prijateljstva i obnove“.

Siniša Mali i Ričard Grenel

0vo je takođe još jedan u nizu primera apsolutne hipokrizije i licemerstva politike SAD i njenih saveznika u poslednjih nekoliko decenija, kada se odvijalo razbijanje druge Jugoslavije a Srbija istrajno optuživala da je i dalje najveći remetilački faktor u ovom regionu. Ali se u vizuri naših unutrašnjih prilika može tumačiti kao jasno upozorenje da se šire granice Beograda na vodi i da bi ovi stanovi verovatno bili prilika da se pripadnici narastajuće kleptokratske naprednjačke svite i novokomponovane tzv. „biznis klijentele“ vezane za javna preduzeća i državni budžet domognu luksuznih stanova u centru Beograda, jer smatraju da im to po njihovom novom statusu pripadnika naprednjačke i skorojevićke pseudo elite i pripada.

Zajedno sa R. Grenelom u ovom „lekovitom i isceliteljskom projektu“ učestvuje i DŽered Kušner zet Donalda Trampa, što ovom „istorijskom poduhvatu“ daje i posebno otužan politikantski i populistički ton. Radi se o „uspešnom investitoru“ i nekadašnjem političkom savetniku D. Trampa, koji je nedavno izjavio da želi da investira i u Gazi, delu Palestine u kojoj je stradalo u akcijama izraelske vojske više od 35 hiljada Palestinaca , od toga 13 hiljada dece, a u stalnom strahu i osuđenošću na gladovanje izloženo je više od milion stanovnika ovog područja. On pri tome otvoreno izjavljuje da je potrebno sprovesti plan raseljavanja Palestinaca kako bi se otvorio prostor za njegov novi investicioni poduhvat: „Imovina na obali u Gazi mogla bi biti veoma vredna, ako bi se ljudi fokusirali na stvaranje sredstava za život. Nisam siguran da je u ovom trenutku ostalo mnogo od Gaze. Ako razmislite, čak i o konstrukciji Gaze zapravo nije bila istorijski presedan. To je bio rezultat rata. Ako razmislite o novcu koji je otišao u mrežu tunela i u municiju umesto da je otišao u obrazovanje ili inovacije, što je moglo da se uradi. TAMO JE MALO NESREĆNA SITUACIJA, ali mislim da bih iz perspektive Izraela dao sve od sebe da iselim te ljude, a zatim to sredim. Ali ne mislim da je Izrael izjavio da ne želi da se ljudi tamo kasnije vrate“. Za ovog nekadašnjeg visoko rangiranog  političkog savetnika situacija u Gazi je „malo nesrećna“ i takav „investitor“ treba da dobije besplatno najdragocenije zemljište u centru Beograda, kako bi rušenjem zgrade Generalštaba i on doprineo „građenju mostova obnovljenog prijateljstva između SAD i Srbije“.

Kušner: Imovina na obali u Gazi mogla bi biti veoma vredna, ako bi se ljudi fokusirali na stvaranje sredstava za život. Tamo je malo nesrećna situacija, ali mislim da bih iz perspektive Izraela dao sve od sebe da iselim te ljude, a zatim to sredim

Nadam se da još nije došao do ideje da raseljava stanovnike iz centra Beograda kako to otvoreno namerava da učini u Gazi, ali ni ta vrsta poduhvata nije nemoguća ni u ovom njegovom „investicionom poduhvatu“, posvećenom prevazilaženju rana iz bliske prošlosti koju treba što pre da zaboravimo i okrenemo se svetloj investicionoj budućnosti. Ima li kraja hipokriziji, aroganciji , licemerstvu i bahatosti kojom ovaj pogubni klijentelistički i kleptokratski režim A. Vučića svakodnevno hrani našu otupelu javnost, kako to sada beskrupulozno čini i na 25. godišnjicu agresije NATO pakta na Srbiju i Crnu Goru.

U knjizi akademika Danila N. Baste „Samopoštovanje i puzavost“ –tekstovi sa povodom (2002-2007) (objavljena u znamenitoj biblioteci Politika i društvo 2007 godine) za koje autor kaže da su „prožeti duhom samopoštovanja, dostojanstva i slobodarstva, onim duhom, suštastveno evropskim, kojem ljude uči Kantova etika“, možemo naći sledeća za nas danas izuzetno važne reći i upozorenja: „Ni pojedinci ni narod ne mogu ( tj. ne bi smelo da mogu) bez (samo) svesti o svom dostojanstvu. Odmah valja dodati: „Ni države“.

Na nama je jednostavan izbor, ili ćemo dostići i slediti duh samopoštovanja, dostojanstva i slobodarstva, ili ćemo se možda pretvoriti u narod zarobljen u kolektivnom puzavošću ma kako to gorko i teško sada zvučalo

Ako država dopusti da se pretvori (ili da je pretvore) u kolektivnog puzavca, tog moralnog bogalja često izloženog prezrenju i još češće ucenama, ako njeni čelni politički ljudi nisu više čuvati i zaštitnici njenog samopoštovanja i dostojanstva, nego su i sami spremni da pred drugima puze zarad kakvog obećanja (najčešće praznog), ili kakvog dobitka (najčešće mršavog), onda će takvu državu i njene predvodnike neminovno pogoditi zla sudbina na koju je Imanuel Kant snažno upozorio rečima već navedenim no svakako vrednim da na kraju još jednom budu ponovljene: „A ko od sebe načini crva ne može se posle žaliti što ga gaze nogama“. Na nama je jednostavan izbor, ili ćemo dostići i slediti duh samopoštovanja, dostojanstva i slobodarstva, ili ćemo se možda pretvoriti u narod zarobljen u kolektivnom puzavošću ma kako to gorko i teško sada zvučalo. Teška i prelomna istorijska iskušenja i izazovi pred kojima se kao danas nalazimo pokazaće koji smo put kao narod i ljudi izabrali.