Hipokrizija ljudsko-pravaških organizacija

Građanske inicijative, Nezavisno udruženje novinara Vojvodine, Beogradski centar za ljudska prava, Centar za praktičnu politiku, Helsinški odbor za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo... predstavljaju niz nevladinih organizacija koje se brave gorljivom odbranom i zastupanjem ljudskih i manjinskih prava, procesom suočavanja sa prošlošću, tranzicionom pravdom, uzrocima razbijanja Jugoslavije i utvrđivanjem tačnog broja žrtava u građanskim ratovima vođenim devedesetih godina.

To su aktivnosti i oblasti delovanja koje predstavljaju glavni tok njihove misije i ne prođe dan da se one unisono i kao po komandi agresivno i jedinstveno oglase saopštenjem u kojima se zalažu za odbranu ljudskih prava. Njihova istrajnost i upornost je zaista velika. Međutim, obeležavanje martovskog pogroma na Kosovu i Metohiji iz 2004. godine i agresije NATO 1999. godine nije dovoljno dobra prilika za njihovo oglašavanje i to klasičan primer primene i pridržavanja duplih standarda i očigledne hipokrizije.

Nismo imali prilike ni da vidimo inače redovne performanse "Žena u crnom" koje su nezaobilazni dekor kada je u pitanju obeležavanje Srebrenice ili otmice u Sjeverinu. Verovatno da obeležavanje srpskih žrtava na Kosovu i Metohiji u tokom pogroma iz 2004. godine ili u toku agresije NATO nije u njihovoj projektnoj i finansijskoj agendi.

Ova vrsta ljudsko-pravaških organizacija ostvarila je poseban monopolistički položaj jer se uporno predstavljaju kao univerzalni predstavnici nevladinog sektora i građanskog društva.

Tako smo došli u paradoksalnu situaciju da se od drveća ne vidi šuma, a samim tim i zatomi značaj i uloga nevladinog sektora, čiji je razvoj osnovna pretpostavka za razbijanje političke pasivnosti, dominacije stranačkog principa u političkom životu i neophodno što šire aktiviranje građana kao samosvojnih i delatnih činilaca u građenju stabilnih demokratskih institucija i unapređivanju demokratske političke kulture.

Nevladin sektor je više u polju kreativne i inovativne antipolitike, kako je taj pojam oblikovao Đerđ Konrad, i predstavlja značajan korektivni faktor svakoj vlasti jer uvek teži traganju za alternativom, a u tome je njegova najveća snaga i domašaj. Ali ove ljudsko-pravaške organizacije su napustile ovu osnovnu ulogu u funkcionisanju građanskog i demokratskog društva, ali i nevladinog sektora jer su okrenute parapolitičkom delovanju koje sledi jasno određene ideološke ciljeve.

One su prožete jednostranim, neobjektivnim i ideologizovanim pristupom jer su deo jasno profilisane političke i ideološke grupacije. Zato i ne čudi što je izostalo njihovo martovsko oglašavanje kada su u pitanju srpske žrtve jer je svako njihovo pominjanje za njih očiti izraz relativizacije i samoviktimizacije srpskog naroda, koji u njihovom tumačenju jedino sebe prepoznaje i vidi kao žrtvu.

Mora se reći da ovako prihvaćeni ideološki i politički zadatak one ostvaruju veoma dosledno i sa puno ostrašćenosti i isključivosti, bez obzira na to što se pozivaju na velike principe tolerancije i zaštite ljudskih i manjinskih prava. Ali ako nije bilo reagovanja ovih organizacija, ipak nismo bili ni ovog puta pošteđeni istupanja njihovih najistaknutijih predstavnika i glasogovornika.

List Danas doneo je u svakom pogledu skandalozan tekst reagovanja Nataše Kandić na presudu Radovanu Karadžiću u Hagu, što je ona iskoristila da nam još jednom demonstrira ljudsko-pravašku verziju suočavanja sa događajima na Kosovu i Metohiji u vreme NATO agresije. Ona se kao i uvek do sada isključivo bavi „srpskom" stranom rata, koristeći i ovu priliku da istakne zločinačku ulogu srpskih vojnih i policijskih snaga, amnestirajući pri tome ulogu OVK i NATO.

Šta nam ovoga puta poručuje ova mirovna aktivistkinja, koja je nosilac albanskih i hrvatskih ordenja koje je zaslužila kao njihov istrajni lobista, ali i kao zagovornik isključive krivice srpskog naroda za razbijanje Jugoslavije i pokretanje građanskih ratova. Toliko puta se pokazalo da njenoj ostrašćenosti i jednostranosti nema granica, jer ova borkinja za ljudska prava i ostvarivanje principa tranzicione pravde ne uključuje u svoja zalaganja za otkrivanje prave istine i srpski narod, koji je ne samo po njenim shvatanjima sebe već dovoljno samoviktimizovao.

U pomenutom tekstu ona gorko žali što nemamo političara koji će poput nemačkih šezdesetosmaša postavljati pitanja i prihvatiti da je Holokaust deo identiteta nemačkog naroda i građana, sprečavati reviziju istorije priznavanjem genocida u Srebrenici koji će biti deo našeg identiteta, otkriti da je Srbija opravdano bombardovana zbog toga što su susedi Srbije od 1991. godine bili ugroženi teritorijalnim pretenzijama Slobodana Miloševića, njegovih generala, četničkih partija i organizacija, koji će preuzeti odgovornost i krivicu za bombardovanje SRJ, a neće za nezakonitu agresiju optuživati „svet koji mrzi Srbiju“, neće ponavljati laži da se „broj srpskih žrtava NATO agresije meri hiljadama“ i neće pominjati samo ime Milice i Sanje, nego imena svih civilnih žrtava, svakog 24. marta odati poštu albanskim civilima, svakom od 8.693 žrtve, ali i da se izvini za zločinačke planove i praksu generala VJ i MUP-a Srbije protiv života Albanaca.

Ovako formulisane zahteve ne bi mogao da ispuni ni Vili Brant, ni šezdsetosmaši, a još manje bi se slični primeri suočavanja sa nacističkom prošlošću mogli naći u Nemačkoj ne samo nakon Drugog svetskog rata.

Ali ovako izgleda univerzalna agenda tzv. tranzicione pravde u kojoj očigledno nema mesta za pominjanje žrtva srpskog naroda, agresije NATO i još uvek rasprostranjene medijske satanizacije i stigmatizacije Srbije.

Ovakvi prigodni tekstovi prepuni proizvoljnih i iskonstruisanih tvrdnji služe samo da zadovolje i opravdaju unapred postavljene zahteve u sprovođenju sveobuhvatno postavljenog projekta denacifikacije i dekontaminacije Srbije, koja je i u današnjim ocenama tzv. boraca za ljudska prava žigosana kao zemlja u kojoj dominira nacionalizam, ksenofobija, antisemitizam, srpska varijanta nacizma i nespremnost sa suočavanje sa zločinima počinjenim u ime srpskog naroda.

A to suočavanje sa prošlošću se mora odvijati po tačno utvrđenom redosledu, bez ikakvog pominjanja srpskih stradanja (pominjanje Jasenovca i genocida nad Srbima izvršenim u NDH smatra se najtežom provokacijom) jer to ruši celokupnu koncepciju tranzicione pravde u čijem središtu je neporecivo utvrđena kolektivna odgovornost i krivica srpskog naroda.

Stvoren je tranzicioni aksiom koji se ne može dovoditi u pitanje. Mi samo moramo pognuti glavu i priznati da smo glavni krivci za razbijanje Jugoslavije, inspiratori udruženih zločinačkih poduhvata i pokretači etničkih čišćenja. Jedino u tako predviđenom i konstruisanom pokajničkom procesu kolektivne katarze možemo zaslužiti da budemo stavljeni na dugu listu čekanja za ulazak u zajednicu civilizovanih naroda.

Ta katarza bi u političkom smislu trebalo da ispuni i uslov koji postavlja kolumnista nezavisnog Blica Veselin Vesa Simonović. “Kad bih bio u prilici danas bih u predizbornoj kampanji u Srbiji svakom lideru stranke postavio pitanje: Da li je za vas Radovan Karadžić ratni zločinac? Kladim se da bi vrlo malo njih reklo da. Za to su nam potrebni lideri kakav je bio Zoran Đinđić, a na to ćemo još dugo čekati.“

Ipak nismo dugo čekali da se pojavi neko ko može da nadmaši i Natašu Kandić, a to zaista nije malo dostignuće u kreiranju uslova za ostvarivanje tranzicione pravde.