Evropske garancije na vrbovom klinu

Ako li ti opomeneš ...

ti ćeš sačuvati dušu svoju.

Jezekilj 33:9

Garancije

Garancija je već duže vreme često korišćena reč u Srbiji. Vujaklija definiše garanciju kao jemstvo, osiguranje i sigurnost. Šta to znači za Srbiju u pogledu iskopavanja litijuma?

Posedovati verodostojnu garanciju i uverenje daće se ona ispuniti u ugovorenim slučajevima pruža određeno poverenje i sigurnost. Takve garancije su izuzetno važne za Srbiju u ovom trenutku kada je scena uzavrela zbog opravdane bojazni i straha da će iskopavanje litijuma u Jadru, ali i drugde, prouzrokovati nenadoknadivu štetu po porodice i prirodu, a Srbija je vekovima bila prvenstveno žitnica, ali ne i rudnik.[1]Postoji opravdana bojazan da će rudarenje uz pomoć ogrome količine nasrtljivih i otrovnih hemikalija uništiti plodno tlo i ogromne rezerve pijaće vode kao strateškog resursa zauvek. Ovo je bitno jer se takva vrsta rudarenja uvek vrši jako daleko od naseljenih mesta, vodotokova i obradivih površina kao recimo u Australiji. Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) kao vrhovna naučna institucija pručila je javnosti uvid 2021. da je rudarenje litijuma u Jadru opasno i štetno i tu bi trebalo da bude kraj rasprave.[2] Nikakve nove privremene i samoorganizovane komisije čudnog sastava, imena i nadimaka rukovodilaca i članova ne mogu da opovrgnu SANU.

Verodostojne garancije može da pruži samo onaj ko ima zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast nad određenom teritorijom. Dakle, to može da bude samo domaća država ili okupator. Svi ostali „garantori“ mogu da se izvuku iz takvih obaveza. Šta i kako može da „garantuje“ Srbiji recimo Nemačka ili Evropska unija (EU) u pogledu zdravog, održivog i unosnog rudarenja litijuma kojim se oni ne bave kod kuće, a pri tom imaju obilje rudeu svojoj zemlji i državama članicama?

Međunarodne garancije

Kakve su gerancije koje može da pruži Zapad Srbiji? Da pogledamo kakva su iskustva i verodostojnost garancija sa Zapada u pogledu potpisanih međunarodnih ugovora.

Iskustvo Rusije je bogato i poučno. Setimo se ugovora Molotov-Ribentrop o nenapadanju između Nemačke i Sovjetskog Saveza potpisanog 1939. na razdoblje od deset godina. Dve godine kasnije, Nemačka je izvršila vojnu agresiju na Sovjetski Savez na najširem frontu. To je bila Nacistička Nemačka. A sada o vremenu bližem nama i Nemačkoj koja je demokratrska.

Rusija danas ima istovetno iskustvo sa Zapadom i pisanim sporazumima iz Minska I (2014) i Minska II (2015) koji su trebali da reše spor između Ukrajine i Rusije. Nemačka i Francuska su u tim sporazumima bili ne samo posrednici, već i učesnici i jemci. Umesto rešenja spora, pravi cilj tih sporazuma bio je samo da se pruži vreme Ukrajini da se naoruža, da se prevari Rusija

Rusija danas ima istovetno iskustvo sa Zapadom i pisanim sporazumima iz Minska I (2014) i Minska II (2015) koji su trebali da reše spor između Ukrajine i Rusije. Nemačka i Francuska su u tim sporazumima bili ne samo posrednici, već i učesnici i jemci. Umesto rešenja spora, pravi cilj tih sporazuma bio je samo da se pruži vreme Ukrajini da se naoruža, da se prevari Rusija, a ne da se reši problem. Angela Merkel, kancelar Nemačke i neposredni učesnik tih sporazuma izjavila je 07.12.2022. u nedeljniku Die Zeit, sledeće: „Sporazum iz Minska 2014. bio je pokušaj da se kupi vreme za Ukrajinu. Ukrajina je iskoristila to vreme da postane snažnija kao što to vidite danas” (Newsroom, 12.12.2022).[3]

Kada se taj Zapad tako ponaša prema ogromnoj i moćnoj Rusiji, kakav odnos od Zapada može da očekuje malena Srbija? Ne poštuje se ni Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti iako je to vrhunski globalni izvršni zakon, a ne poštuje se ni Dejtonski sporazum.

Vrbove garancije Srbiji

Zapad uvek na kraju izigra Srbiju,[4] čak i mnogo pre završetka određenog „pozorišnog čina“. Pitajte o tome Borisa Tadića, ranijeg predsednika Srbije, kako je prevaren i nasamaren, pa zatim odbačen od Zapada. I pored toga što je političar, Tadić je po svojoj osnovnoj struci psiholog. Po oba osnova trebalo je da „nanjuši“ ko je prevarant, a ko ne, ali to nije učinio. Naseo je na prozirnu igru Zapada koju su sada već i deca prozrela.

Posle hapšenja Ratka Mladića, predsednik Tadić je izjavio: „Jednostavno pozivam EU da ispuni svoj deo. Mi smo ispunili svoj deo i nastavićemo to da činimo“.[5] Pošto su posredno spomentuta neka „dva dela“, iza toga se nalazi neka politička „trgovina“. Posle hapšenja Gorana Hadžića, predsednik Tadić izjavio je da „od EU ne očekuje ništa“.[6] [Dakle, loš trgovac.] Nekoliko meseci kasnije, krajem 2011., Tadić izjavio je „Srbija i danas može da pogleda u oči EU, jer smo ispunili ono što se od nas tražilo, sve zaključke Evropske komisije, a moje evropske kolege mogu da pitam da li su ispunili ono što su rekli, ali o tome neću da govorom javno“.[7][Potvrda lošeg trgovca.] I Zapad se zbog toga „jako potresao“. Srbija treba da olako zaboravi teške zločine kao što su to masakr u Klečki, trgovina ljudskim organima, streljanje dece u Goraždevcu i sve druge, a sve zbog svog puta u EU.[8] Postoji mišljenje da taj Zapad gleda na čelnike sa „divljeg“ Balkana sa prezirom i da je dodao još jednog tom nizu ranijih koji su bili lako namamljeni na tanak led obećanja i garancija koje Zapad nikad ne ispunjava.

Da li je to današnji odraz toga što je kralj Ričard II rekao 1391. godine da bi smirio seljačku bunu(protiv poreza, tržišnih monopola i feudalnog kmetstva) koja je pretila Londonu? On je ustanicima,koje su predstavljali Vat Tajler i Ričard od Volingforda, obećao da će okončati ugnjetavanje seljaka odstrane plemstva. Čim je opasnost prošla, kralj je rekao: „Vi ste hulje i to ćete i ostati“; dakle, obećanjadata malim ljudima se ne računaju. A kmetstvo je ponovo uspostavljeno.

I gde se sada nalazi Boris Tadić? Ta „Evropa“ ga je nasamarila i iskoristila kao potrošnu papirnu maramicu. Odgurnula ga je u političku arheologiju. „Naivna“ Srbija nema šanse da izađe na kraj sa zapadnim političkim ajkulama koje od Srba i Srbije samo uzimaju jer nemaju više šta da ponude. Taj Zapad je „potrošio“čitav niz snishodljivih političara u Srbiji. Tako je bilo, a biće i sa sadašnjom i budućom garniturom na vlasti.

Velike prevare Srbije iz Brisela je, na nesreću svih nas, doživeo i predsednik Aleksandar Vučić. Sam je priznao pred svima da ga je EU prevarila u vezi sa platformom iz Prištine 2019.[9] Nije mu bilo dovoljno iskustvo prethodnika Tadića, a varaće ga i dalje kao i sve druge posle njega. Ono što je na Kosovu i Metohiji bilo puzajuće, sada se pretvorilo u galop. Tu nije samo ona „pobeda“ (podvala) od 5:0, već to uključuje Gazivode, tablice, dokumenta, benzinske pumpe, dinar, poštu, most,... uprkos pisanim „garancijama“ da će se stvari dogovarati, usklađivati i da su nedopustivi jednostrani potezi. Šta god da je u pitanju, već pola veka nikada nije bilo u prilog srpskoj strani. Bojimo se da je ova buka oko rudarenja samo pokrivalica za nesreću na Kosovu i Metohiji.

EU je bila ne samo posrednik i učesnik Briselskog sporazuma 2013. između Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa, već je bila i jemac. Beograd je ispunio sve, a Pristina ništa. I nikom ništa! Od Beograda se i dalje zahteva samo povlađivanje i snishodljivost. Dakle, za nešto se ne dobija ništa, već se zahteva još više, a razroka EU nema više šta da ponudi Srbiji. Kojekakvi posrednici, izaslanici i lepeza probisveta od Beograda samo zahtevaju i uzimaju, a ne pružaju ništa opipljivo.

Apstraktne garancije ne znače ništa, a često ni pisane

Pred kraj maja 2024. bio je ogroman talas najoštrijih reči najviših zvaničnika Srbije protiv Nemačke koja je bila glavni sponzor (dakle, garantor) rezolucije u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija o Srebrenici i nalepnice o genocidnosti Srba.[10]To je veliko minsko polje jer će naša deca u Sribiji Republici Srpskoj biti primorana da obavezno uče o genocidnosti Srba iz udžbenika koje već godinama štampaju nemački izdavači, inače nema približavanja, a ni pristupanja EU. Podrška građana i vera u pristupanje Srbije EU je već duže vreme u slobodnom padu (na ispod 40%) jer poces predugo traje, a kraj mu se niti vidi niti očekuje.[11]Pod trenutnim, ali i budućim još žešćim uslovima za ulaz u EU, pristupanje Srbije EU biće više kazna za Srbiju, a sve manje nagrada.

EU nije više ni političko, ali ni ekonomsko gorivo iz kojeg može da se izvuče značajnija kilometraža. To je uvidela demokratska i razvijena Britanija pa je 2020. napustila EU. Ona nije bila jedina koja je napustila EU. Pre nje, EU su napustili Alžir (1962), Grenland (1985) i Sveti Bartolomej (2012). Ozbiljnog bujanja EU-skepticizma ima i u samoj EU što je potvrđeno i na nedavnim izborima za Evropski parlament.

Samo nekoliko sedmica posle izlivanja „sone kiseline“ po Nemačkoj,  zvaničnici Srbije „kuju Nemačku u zvezde“. Kancelar nemačke Olaf Šolc,koji ima istanjenu domaću podršku posle evropskih izbora, stigao je u blic posetu Srbiji 19.07.2024. u nepristojno ponoćno vreme. On doživljava neukusno snishodljiv doček i boravak u Beogradu za podršku rudarenju litijuma i nekakvim garancijama da je tako nešto ekološki ispravno i održivo.Vrhunac je bila izjava Predsednika Vučića „Danas mi je Šolc potvrdio, ne mora da mi potpisuje ništa, verujem mu na reč’.[12]

Kancelar nemačke Olaf Šolc stigao je u blic posetu Srbiji 19.07.2024. u nepristojno ponoćno vreme. On doživljava neukusno snishodljiv doček i boravak u Beogradu za podršku rudarenju litijuma i nekakvim garancijama da je tako nešto ekološki ispravno i održivo.Vrhunac je bila izjava Predsednika Vučića „Danas mi je Šolc potvrdio, ne mora da mi potpisuje ništa, verujem mu na reč

Šta god da obećaju, usmeno ili pismeno, svi ti političari iz EU će uskoro biti u političkoj penziji i brzo zaboravljeni, a njihove obaveze ostaju okačene o vrbov klin. Na čitav lanac obećanja i uzaludnih nadanja Srbije o pristupanju EU 2007, pa 2014, pa 2025, pa 2035 pala je debela prašina jer Srbija nikada neće pristupiti EU.

Litijum, litijum

Indija je objavila pronalazak ogromnog ležišta litijuma u februaru 2023. koje bi je stavilo na šesto mesto u svetu po rezervama litijuma. Do sada su bila dva nadmetanja za koncesije za rudarenje tog litijuma, ali su oba propala. U najnovijem se nije pojavio ni jedan ponuđač.[13] Zbog čega je to tako iako Indija ima ogromno domaće tržište i zalaže se ne samo za dekarbonizaciju svoje ekonomije, već i za izvoz „zelene tehnologije“?

Razloga ima više. Kao prvo, cena litijuma je na globalnom tržštu brutalno pala za više od 80% od početka 2023. na nivo niži od $12.000 po toni.[14] Pojavili su se novi proizvođači rude pa je ulaganje u rudarenje litijuma postalo mnogo manje unosno i privlačno. Drugi razlog je rudarenje uz pomoć otrovnih hemikalija koje ostavljaju veliku večnu štetu na okolinu. Treći razlog je visoka cena i bitno smanjenje tražnje za električnim automobilima u odnosu na očekivanja.[15] Uzeto zajedno, ne čudi manjak interesa za ulaganje u ovaj projekat u Indiji.

Jako je poučna i za Srbiju važna izjava i viđenje Karlosa Tavaresa, prvog čovek Stelantisa koji proizvodi električne automobile. On je izjavio Radio televiziji Srbije u vezi sa litijumskim baterijama sledeće:

„Ako razmišljate o periodu nakon deset godina, morate biti pažljivi u vezi sa stabilnošću hemijskog sastava. Razlog je jednostavan. Najveća slabost električnih vozila je, kao što sma rekao, pristupačna cena. Da bi cena elekričnih vozila bila niža, baterije moraju biti manje, jer cena baterije predstavlja više od 40% ukupnog troška proizvodnje automobila. Ako želite da snizite troškove proizvodnje, baterija mora biti manja. A uz to snizite i težinu baterije. Da biste to uradili, baterijske ćelije moraju biti efikasnije. Te efikasnije baterijske ćelije koje će se u budućnosti pojaviti, a čija će gustina snage biti verovatno dvostruko veća, možda će koristiti drugačiju hemiju od litijumsko-jonskih. A to znači da moramo imati na umu da će se hemijski sastav baterija po isteku tih deset godina možda promeniti.’[16]

Dakle, postoji opravdanja sumnja u dugoročno oslanjanje na litijumske baterije u automobilskoj industriji. Tehnologija se stalno menja i unapređuje. Zbog toga postoji mogućnost pokretanja vozila koja koriste nešto novo (natrijum, grafen ili nešto treće ili četvrto). A Jadar i ostatak Srbije moze da sačuva vredan večni resurs za budućnost kao što je to pijaća voda i plodna zemlja, a ne pretvaranje tih područja u večno jalovište

Dakle, postoji opravdanja sumnja u dugoročno oslanjanje na litijumske baterije u automobilskoj industriji. Tehnologija se stalno menja i unapređuje. Zbog toga postoji mogućnost pokretanja vozila koja koriste nešto novo (natrijum, grafen ili nešto treće ili četvrto). A Jadar i ostatak Srbije moze da sačuva vredan večni resurs za budućnost kao što je to pijaća voda i plodna zemlja, a ne pretvaranje tih područja u večno jalovište.

Ako je rudarenje litijuma u pitanju ili proizvodnja bilo čega opasnog po prirodu i zdravlje ljudi, životinja i okoline, da li bi sledeća garancija privatnog inostranog ulagača bila prikladna:

Položite 5 milijardi evra u garantni fond u vidu, recimo, prvoklasnih državnih inostranih (ne srpskih) obveznica, i primite kamatu na to ulaganje. Sredstva su blokirana, ali su i dalje vaša. Zarađujete kamatu. Ali uslov je da ako se dogodi bilo kakva nesreća ili dođe do havarije, da tada Srbija ima pravo na protest i da bezuslovno zadrži tih 5 milijardi evra.

To ne bi trebalo da bude ništa loše za Srbiju jer u tržišnoj ekonomiju firme bankrotiraju pa ne mogu da nadoknade štetu.

Preterena snishodljivost Srbije prema inostranim ulagačima i davanje im odrešene ruke u Srbiji je pogtrešno, a ponekad i pogubno. Strani ulagači su dobrodošli, ali treba imati na umu nešto što vlast u Srbiji često zaboravlja ili uopšte ne zna, a to je sledeći savet koji je pružio Ted Moran: „Snažni tokovi proizvodnih stranih direktnih investicija sami po sebi nisu čudotvorni lek za razvoj. Zdravlje i vitalnost domaćih firmi će uvek biti ključ za kreiranje domaćih radnih mesta i ekonomski rast”.[17]

Treba prvenstveno pružiti prilike domaćim preduzetnicima i firmama. Besomučne subvencije stranim firmama pokuzuju koliko je Srbija nekonkurentna. Da je lociranje u Srbiji privlačno, subvencije ne bi bile potrebne. Bolje bi bilo da se ta sredsva koja se pružaju strancima ponude domaćoj privredi i ulažu u korićenje reka protiv poplava. Takva sredstva ostaju u zemlji, dok stranci kada subvencije presahnu nestanuiz Srbije kao što je to učinio Geox 2021., ostavio je 1.200 zaposlenih na ulici u Vranju, i otišao u Albaniju.

Garancije traju „koliko mački muž“

Već dva veka je poučan citat iz pripovetke „Kanjoš Macedonović“, remek dela Stjepana Mitrova Ljubiše o događaju iz 15. veka, koji treba imati na umu u vezi sa vrednošću pruženih garancija jer se sve ponavlja u nedogled:[18]

 „A da traži, veli ti dužde, kakvi dar!“

„Pitam“, vikne Kanjoš, „da nam ne uzimate carine ni mrnara, da stojite pošteno na pogodbi koju smo utvrdilc pri predaji, i za bolje jemstvo da se zove imenom našega naroda ona obala u Mlecima pri moru gdje se iskrcava naša trgovina. Drugoga dara i obilzvža niti tražim, niti primam.“

Naredi senat da se to mjesto za dovijeka naziva Slavenskijem trgom, La riva degli Slavoni, i propisa da se na njem iskrcavaju i rasprodaju slavenske trgovine dovozne, bez carine i đumruka. No su te naredbe i ti propisi trajali koliko mački muž. Ime trga Mlečići preokrenu u nisko i podlo - Riva dei schiavoni[schiavoni – robovi]; a malo po malo uvedu carinu i počnu uzimati mrnare, ne pazeći ni na pogodbu ni na riječ Kanjošu zadanu. Zato i ostade u narodu poslovica, koja se i danas sponaša: Kako su činili, tako su i obršili.

Dakle, što se svet više menja, on ostaje sve više isti!

Prepredeni Dubrivčani su zbog svega navedenog vekovima imali i primenjivali poslovicu „Sa svima lijepo, s nikim iskreno“. Nešto se ipak mora sačuvati i za sebe za ne daj Bože. Srbija mora da prestane da se ponaša kao siroče u sirotištu koje žarko želi da ga neko usvoji, pa se snishodljivo udvara usvojiteljima. Potencijalni usvojioci dođu, pogledaju, pomiluju ga, pruže mu neku lizalicu i odu. Srbija bi trebalo da se uči na ekonomskim primerima Švajcarske, Singapura i Južne Koreje.

Ko s đavolom tikve sadi

 o glavu mu se lupaju.