Početna strana > Rubrike > Politički život > „Fleksibilne činjenice“ i neupitni narativi - anatomija „fakt-čeka“
Politički život

„Fleksibilne činjenice“ i neupitni narativi - anatomija „fakt-čeka“

PDF Štampa El. pošta
Antonije Tot   
četvrtak, 03. novembar 2022.

Odavno je javna tajna da političari i mediji—pa i u najdemokratičnijim liberalnim demokratijama—lažu. Lažu sleva, lažu zdesna; lažu privatno i javno; lažu i akustično, kao i sa ozvukom.

Ni količina njihovog laganja nije predmet spora. Naime, laže se toliko često i toliko nonšalantno, da su imena kako prethodnih, tako i potonjih, postala sinonimi za laž, izgradivši kod pučanstva super-brzu neuronsku železnicu između dva pojma. Do te mere je njihovo laganje jedna uobičajena pojava da se javnost demokratskih zemalja bila privikla i prihvatila to kao sasvim normalno stanje stvari. Štaviše, ukoliko bi neko od dotičnih u trenutku slabosti nehotice izustio neku istinu, taj izuzetno retki događaj uvek bi se tretirao kao spektakl vredan mesta na naslovnim stranicama, otprilike kako to zavredi padanje snega u Lisabonu jednom u više decenija.

Blagodareći toj maloj začkoljici, kozi beše teško da kori ovcu a da pritom pred svima ne ispadne smešna. Međusobne optužbe za laganje bile su u jednakoj meri redovni deo političke igre koliko i samo laganje, ali im niko nije pridavao previše značaja, jer se lažovima ne veruje. Verovalo se, doduše, u demokratski poredak, u njegovu čarobnu sposobnost da uspešno održava ravnotežu na stubovima svih tih lažii nekako opstane za dobrobit većine.A dokle god je državna sila sama po sebi bila dovoljna za umirivanje one šačice žešćih disidenata, ubediti ostatak građana u verodostojnost laži nije bilo neophodno. S ubrzanim odmotavanjem klupka privredne, političke i kulturne krize na Zapadu, učenicima istorije toliko prepoznatljive kao simptom poslednje faze jedne imperije, nastala je potrebaza jačanjem stiska centralne vlastikao posledica sve većeg broja disidenata protiv liberalno-demokratskog svetskog poretka.

Nova tehnologija nadzora omogućila je liberalnim demokratijama kontrolu ponašanja građanao kojoj su totalitarni režimi iz prošlosti samo mogli sanjati, ali je takođe disidentima ponudila novi alat za postavljanje nezgodnih pitanja što za odgovor imadoše samo sve manje i manje ubedljive laži.Protokom informacija na društvenim mrežama se moglo manipulisati uz pomoć obaveštajnih službi, alini to, kao ni kontrola ponašanja,više nije bilo dovoljno: valjalo je učiniti se potpunimgospodarem misli i osećanja svakog pojedinca. Trebalo je naučiti građane da vole laž.

U tom cilju, prvo je u jednoj demokratiji nastupio pokušaj da se sva negativna konotacija iz laži izdvoji i potom personifikuje u liku jednog političara. Projekcija vlastite senke na jednu ličnost, poput Donalda Trampa u SAD, čije su laži mediji svakodnevno beležili, brojali i prema njima se odnosili kao dosad nezapamćenom fenomenupolitičkog života, sve u nadi da će njegovo ime poneti svu težinu asocijacije koju oni sâmi bude, bila je tek delimično uspešna strategija. Polovina zemlje naučila je, za promenu, da svaku laž predsednika tretira kao događaj vredan pomena. Brojanje laži je onda po ustoličenju novoizabranog predsednika obustavljeno, a ciljna je publika srećom momentalno nanovo desenzitivizovana na laži političara, odlučno rešivši da lekciji naučenoj za vakta minulog predsednika ne nađe opštu primenu. Međutim, oslanjati se na pileće pamćenje ne može biti jedina taktika. Bilo je potrebno rešenje za neukroćene elemente pučanstva.

Neko se tad dosetio da reči „laž“ nađe ublaženice, u duhu davno ustanovljenog buržujskog bontona, koji zahteva da se po svaku cenu izbegne svaka reč koja može izazvati neprijatnost u razgovoru. Tako diljem evroatlantskog sveta i njegove periferije beše rasprostranjen termin „dezinformacija“, a s njim i „misinformacija“ i „malinformacija“:tri naziva za te moderne oblike laganja usađena u silabus raznih kurseva medijske pismenosti finansiranih od lažova (onih tradicionalnih).

I dok dezinformacija označava svesnu laž zloćudnog aktera, misinformacija nosi zastrašujuću implikaciju. Ona uzburkava konzervativni zazor od tehnologije, u ovom slučaju društvenih mreža. Naime, misinformacija je nesvesna laž, odnosno netačna glasina, ali jedna kibernetski poboljšana glasina sa mogućnošću daleko bržeg širenja danas nego što je ijedna to mogla pre. Zbog te klete demokratičnosti društvenih mreža, sada bilo ko u etar može, primerice, pustiti misinformaciju da izbeljivač leči kovid-19, i potrova se pola neukog sveta. Iako prema tom neukom svetu gajimo duboki prezir i želimo mu sve najgore, pa se čak i naslađujemo svaki put kada čujemo da ga je stigla Božija kazna za njegovu neukost, ipak se plašimo da će čak i nas učene i vrle svojom glupošću zaraziti, ili da će nas na neki ini način njegovo postojanje koštati zdravlja.

Ponekad pak ugrabimo trenutak da se naslađujemo i izmišljenoj gluposti neukih, poput lažne vesti o masovnom trovanju ivermektinom u jednoj američkoj bolnici u Oklahomiplasirane od američkog magazina „Rolingstoun“, a koju su zatim širili i drugi listovi „glavnog toka“. Da zlo bude veće, navodno čak ni žrtve ranjavanja vatrenim oružjem nisu mogle doći do lekarske nege od silnog broja tih žrtava misinformacije što behu zauzeli sve bolničke postelje. Uz najavu Rolingstounovog članka na Tviteru bila je (i dalje) priložena fotografija tih ljudi; dobro, nekih ljudi, kako čekaju ispred bolnice u zimskim jaknama, početkom septembra u Oklahomi, gde je prosečna temperatura u septembru mesecu 29 stepeni Celzijusove skale. Ono što nigde nije predočeno s tom fotografijom u vezi jeste da je uslikana na nekom drugom mestu u Oklahomi u januaru i da prikazuje ljude kako čekaju u redu za vakcine protiv kovida-19, teda u kontekstu (izmišljene) priče o trovanju ivermektinom služi tek kao ilustracija. Kibernetski poboljšana netačna glasina u ovom slučaju nije bila povod za uzbunu vernika u demokratiju, zato što je glasilo koje ju je proširilo, kao i njen sadržaj što ukazuje na glupost političkih protivnika, imalo oreol vrline.

Više nije ni važno je li nešto laž ili istina, ukoliko ide u prilog pogledu na svet ili naporima vrlih. I sama laž je tada vrla. Činjenice su ionako upitne—narativ ne sme biti. No, o dražima epohe post-istine nekom drugom prilikom.

U čemu je kvaka? Kako upotrebiti eufemizme za disocijaciju samog pojma laganja od najvećih lažova? Evo kako. Mi lažemo, ali Rusi dezinformišu. Mi lažemo o dejstvenosti i bezbednosti medicinskog proizvoda za račun njegovog proizvođača, ali Petar Petrović bez medijske akreditacije i za svoj račun po društvenim mrežama širi opasne misinformacije o nekoj neispitanoj remediji. Mi lažemo, ali ove dokazane činjenice iznete na način koji nam je previše uvredljiv (po senzibilitete ili bankovne račune) predstavljaju „malinformaciju“. Ali naše laži ne ostavljaju ozbiljne posledice. One su tek dobroćudni instrument dobroćudne demokratske vlasti; posve mali problem u poređenju sa ovim novim, dosad neviđenim opasnostima modernog sveta, što su im vični isključivo naši politički dušmani.Dezinformacija—to već ima tako zloćudan prizvuk! A ako neko i bude sklon pomisli da je jednako zloćudna naša laž da Sadam Husejin poseduje oružje masovnog uništenja i koristi antraks, koja je poslužila kao casus belliza invaziju na Iraktokom koje je stradalo pola miliona dece, pileće pamćenje će priteći upomoć.

Kao glavni čuvari ovog novogovora ponudili su se medijski proveritelji činjenica, prepodobni „fakt-čekeri“. Fakt-čeker, poput srednjovekovnog klera, ima zadatak da tumači stvarnost i to tumačenje objavljuje neukom puku, kome nije dozvoljeno da se i sam obavesti iz izvora, niti mu je poznat jezik izvorne obavesti—u ovom slučaju jezik Nauke. „Obavljanje vlastitog istraživanja“je veliki prestup u kulturi koju je stvorila hijerokratskavladavina tehnokrata sa naučnim blagoslovom.Ukoliko se neko na takvu jeres i odvaži, pa na društvenim mrežama objavi rezultate nekakvog svog divljeg istraživanja,neki revnosni digitalni džematlija brzinom Nauke ponudiće link do „fakt-čeka“ zvanične Crkve. Sadržina samog fakt-čeka je nebitna, kao i valjanost njegovog zaključka, te često ostaje nepročitana. Važna je samo njegova funkcija kao municije u ratu za opstanak imperije što je kao novi osnov za legitimizaciju svoje vlasti, nakon što je božansko pravo u tom svojstvu izanđalo, usvojila racionalizam.

Neomađijanom posmatraču će jedan takav fakt-ček određene tvrdnje, gde iz pasusa u pasus bivaju potvrđeni argumenti izneti u njen prilog, sve da bi na kraju tvrdnja dobila ocenu „neistina“, možda delovati bizarno. Neka se posmatrač zato seti opasnosti malinformacija (provereno tačnih činjenica iznetih na neprijatan način), i neka ima razumevanja za to da se i u demokratskim režimima mislima i osećanjima populusa nekako mora upravljati. Uostalom, zar mu nije draži fakt-ček demokrate od pendreka autokrate?

Ljudi čekaju u redu daprime vakcinu protiv kovida-19, Oklahoma Siti (Gardijan, 26. januar 2021)

I, kako to u neposrednoj demokratiji izgleda fakt-ček jedne za javnost uznemirujuće faktualne informacije? Prvo se predstavi tvrdnja. U ovom slučaju, tvrdnja glasi: „Švajcarska će kažnjavati zatvorom ljude koji u kućama budu držali termostat iznad devetnaest stepeni Celzijusove skale“.

Čitajući članak, čitalac ubrzo saznaje da je mera ograničavanja termostata zaista predložena i da se razmatra u švajcarskom parlamentu kao deo paketa mera za štednju gasa u slučaju ozbiljne nestašice, kao i da bi istu, logično, sprovodili organi zakona, pri čemu bi oglušenje nosilo posledicu novčane kazne ili kazne zatvorom. Čitalac u tom trenutku verovatno pomisli da bi fer ocena istinitosti tvrdnje bila pozitivna. Međutim, nakon što ga fakt-čekerka uveri da se mera tek razmatra, da će biti doneta samo ukoliko situacija bude posebno ozbiljna, kao i da je sve to daleko i malo verovatno, ona daje konačnu ocenu.

„Netačno.“

„Švajcarske vlasti niti kažnjavaju niti zatvaraju ljude zbog grejanja svojih domova iznad 19°C, budući da trenutno nema nestašice gasa niti ograničenja grejanja. Predlog uredbe za uvođenje takvog ograničenja je još uvek u fazi razmatranja. On bi stupio na snagu samo u slučaju velike nestašice prirodnog gasa. Kazne su hipotetički moguće, ali bi ih vlasti teško izdale. Zatvorska kazna bi bila malo verovatna.“ (Žeraldin Vong Sak Hoj, swissinfo.ch, 13. septembar 2022).

Pažljivi čitalac će primetiti nepodudaranje temporalnosti prve rečenice zaključka i proveravane tvrdnje: potonja se odnosi na mogućnost kažnjavanja u budućnosti, dok prethodna opovrgava da ljudi trenutno bivaju kažnjavani. Ostatak zaključka je tek uteha zabrinutom građaninu, što kao takva liči na mnoge slične utehe fakt-čekera koje smirivaše homo demokratikusa za vreme pandemije kovida-19: niko neće biti primoran da primi vakcinu; niko neće uvoditi zeleni pasoš; ne postoji mogućnost da je virus potekao iz laboratorije; vakcina sprečava širenje zaražavanje vakcinisanih i dalju cirkulaciju virusa; itd.

Šta se u međuvremenu ispostavilo u vezi sa svim ovim utešnim fakt-čekovima? Ljudi su bili primorani da prime vakcinu kako bi sačuvali radna mesta; uveden je diskriminatorni ausvajs, a neki su ga čak s entuzijazmom pravednika i sledeći najćaknutije teorije zavere stavili sebi pod kožu između palca i kažiprsta; virus je po svemu sudeći potekao iz laboratorije, sad se čak tvrdi i u izveštaju američkog senata; vakcina ne sprečava zaražavanje virusom niti njegovu cirkulaciju. U svim tim slučajevima, istina je postala laž, ali se njena moralistička konotacija nije promenila. Da, moraćete da se vakcinišete, i biće vam drago. Da, moraćete ipak pokazati zeleni ausvajs, i ne smete se usuditi da reč kažete protiv toga. Da, veštačko poreklo virusa je odavno bilo izvesno, ali i dalje ste počinili greh preranog spoznavanja te istine u trenutku kada to nije bilo politički korektno. Životi su bili ugroženi. Sve je visilo o vašoj spremnosti da prihvatite dobroćudnu laž.

Fakt-čekeri, u zaključku, zaista proveravaju činjenice, ali ne njihovu tačnost, već njihovo dejstvo na građanstvo, kao i ideološku čistotu onoga ko ih izgovara. Zato počujte, Švajcarci!Nije istina da ćete morati da držite termostat ispod 19 stepeni. A onda kada to bude istina, ni na pamet da vam ne padne da se pobunite. Uostalom, gde će vam duša: zar vam nije drago da žrtvujete malo svoje udobnosti za plemeniti cilj solidarnosti sa braćom što nas čuvaju od varvara na predziđu evropske civilizacije?

 
Pristigli komentari (10)