Početna strana > Rubrike > Politički život > Cena kratkoročne političke koristi - šta se obećavalo, a šta će se sprovoditi
Politički život

Cena kratkoročne političke koristi - šta se obećavalo, a šta će se sprovoditi

PDF Štampa El. pošta
Borivoj Rašuo   
sreda, 09. april 2014.

Izborni rezultati martovskih parlamentarnih izbora 2014. u Srbiji, njihov (ne)očekivani ishod, u dobroj meri kod opreznijih posmatrača izazivaju rezerve u pogledu daljih procena kako će se oni odraziti na život u Srbiji. Međutim, to istovremeno predstavlja i izazov, utoliko što sve ubedljive pobede traže i ubedljive rezultate. Što se mene tiče, mislim da bi i polovično ispunjavanje širokorukih obećanja koja su nabrajana u kampanji bilo ravno čudu. Istina, startna osnova za računanje tih rezultata je nesvakidašnje mala, ali i pored toga čini se da bi mogući uspeh nove vlade predstavljao stvarno čudo.

Pretpostavljam da neće proći mnogo vremena a da će se javnost u Srbiji zapitati šta smo birali, a šta smo stvarno izabrali. Obećanja koja su davana u ovoj kampanji do te mere su nerealna, i utoliko što su nerealnija, ona su bila, čini se, privlačnija. Uistinu, samo spektakularne laži ne podležu nikakvoj proveri, a istovremeno u sebi imaju dovoljnu lažnu zavodljivost. Iskreno se nadam da oni koji su nam ta obećanja davali i na temelju njih zadobili neshvatljivo veliku podršku ne veruju u to što su pričali, jer ukoliko bi oni zaista verovali u to - zabrinutost nacije trebalo da bude daleko veća od ove koja postoji bez te nedoumice.

U kampanji su se pominjale tako bizarne stvari, npr. zaposlenost je uslov razvoja i boljeg života, borba protiv korupcije i tome slično da se prosto čovek zapita kako je moguće da se neko ko pretenduje da se bavi ozbiljno politikom služi takvim trikovima. Pri tome, nije bilo ni reči o Kosovu i Metohiji, o spoljnoj politici, o geopolitičkom položaju Srbije, oni koji su se hvalili Briselskim sporazumom u samoj kampanji su se stideli tog svog uspeha, što, ipak, daje neku nadu da nije baš sve izgubljeno. Izgleda da je, da se ovde poslužim jednom inverzijom poznate krilatice, sto puta ponovljena istina postala laž.

Ovi izbori ostaće, verujem, upamćeni i po tome što se jedno obećavalo, a sasvim nešto drugo će se, kako se čini, sprovoditi. Promena ustava nije obećavana jer se zna koliko je to osetljivo pitanje, pre svega u odnosu na status Vojvodine u Srbiji, federalizaciju Srbije i njeno vraćanje u poredak po Titovom ustavu iz 1974, što je glavni cilj te promene i stvarni politički cilj nove vlasti. Smanjivanje broja poslanika u narodnoj skupštini nije zbog finansijske prirode - da bi parlament što manje opterićivao budžet, nego radi uskraćivanja predstavničke pokrivenosti delova teritorije, pre svega Kosova i Metohije, čime će se ono i pravno izostaviti iz teritorijalnog sastava Srbije. Jer nema te političke štete koju sebi, vođena od protivno nacionalnim interesima opredeljene političke klase, ne može naneti po demokratskim pravilima kvalifikovana, a stvarno predmetno nekvalifikovana većina.

Ovo spada u raspravu o dometima i ograničenjima demokratije, što ćemo za ovu priliku izbeći. To su, kako shvatam političku sitaciju u Srbiji, danas prioriteti nove vlasti, a ne kao što su galamili u kampanji o zaposlenosti, radnim mestima, borbi protiv korupcije i boljem životu. Osim toga, nije nevažno istaći da moralna korupcija, koja je zaposela sve sektore društvenog života, zapravo predstavlja ključni problem srpskog društva. Politička klasa koja danas vlada u Srbiji izraz je i žrtva moralne korumpiranosti više od svih. Otuda je teško očekivati od tako oštećenih ljudi da istu tu pošast ukinu u samom društvu. Vatra se ne gasi dolivanjem ulja na nju, kao što se ni ajkula ne pripitomljava hranjenjem.

Uostalom, naslušali smo se karlobagizacije, karlovacizacije i virovitičenja u srpskoj politici, ne tako davno, pa zašto bi oni koji su odustali od toga bili istrajni u borbi protiv korupcije, zapošljavanju i otvaranju radnih mesta. Kada smo kod radnih mesta, mislim da će pre nego što se ona otvore, biti neophodno da se obezbedi ko će u njima raditi i naročito da se smisao tog rada učini prezentnim. Ko je jednom odustao, drugi put to radi mnogo lakše, a naročito kada su ovi drugi ciljevi od manjeg značaja, što je ovde slučaj. Ostaje pitanje kako je moguće da je politika koja je koristila retoriku dvadeset prvog veka, moderno se izražavala, u osnovi pobedila sa devetnaestovekovnom idejom o neprikosnovenom vođi. Ili je tu reč o uzajamnom laganju naroda i vođe, u smislu lažeš ti nas, lažemo i mi tebe.

Kako je populizam pretočen u popularizam jednog čoveka, koji je u sebi apsorbovao toliko moći, verujem u to i iskreno se nadam da je on tek sada zbunjen. Ako ne oseća teret te popularnosti i viška vlasti, a njegova popularnost je proistekla iz estradne politike, a ne stvarnih rezultata jer njih zapravo i nema, i strašnu odgovornost, neće biti dobro ni Srbiji ni njemu, pri čemu to dvoje nikako ne izjednačavam. Srbija se ne da izjednačiti ni na Sv. Savom, a nekmoli sa Vučićem. Da li je Aleksandar Vučić poslednji eksperiment u srpskoj politici da je vreme vođa prošlo, da najzad treba graditi sistem, institucije, jednom rečju državu. Nije li on neka vrsta žrtve lukavstva srpskog narodnog uma i iskustva, koji je kaznio njegovu naivnu veru, ne samo političku, da se najteži problemi najlakše rešavaju, što mu je ostalo još iz radikalskog vremena. Ili može biti da predstavljam srpski narod mnogo zrelijim nego što on zaista jeste, subjektivizujem ga, a da on to ne zaslužuje. Uostalom, vreme će to brzo pokazati.

Gledano spolja, ne sa stanovišta zainteresovanosti, nego sa pozicija nedovoljne obaveštenosti o različitim uticajima koji se prepliću u srpskoj politici danas, izgleda da nam predstoji veoma dramatično vreme. Srbija će u ovom mandatu pokazati koliko je sposobna da odgovori neposrednoj budućnosti, da uvaži svoju istoriju i ujedno će se videti koliko je zainteresovana za svoju sudbinu. Nadam se da će Srbija shvatiti vreme u dobrom značenju te reči, da će razumeti da ga više nema za rasipanje, da su joj mnogi rokovi odavno istekli i da će joj, ukoliko se ne uozbilji i kao celina ne bude opozicija budućoj vladi,  budućnost biti odavno viđena prošlost puna gubitaka, stradanja i beznađa.

Srbija danas plaća visoku cenu nepostojanja opozicije u sistemu skupštinske vlasti i političkom životu. Izgleda da su sve naše dosadašnje vlade vrlo uspešno satirale opoziciju, da bi u ovim okolnostima danas morali ići čak dotle da je moraju nekakao napraviti ako ništa drugo ono zbog same forme. U Srbiji danas vlada se po potpuno novom obrascu višestranačkog jednoumlja koje se, hteo to neko ili ne, po logici stvari pretvara u jedno (bez)umlje. Odavno je konstatovano da je došao kraj ideologiji, što bi se moglo uzeti kao uslov za dolaženje u stanje u kojem se Srbija danas nalazi, gde prisustvujemo i kraju politike kao institucionalnog upravljanja državom.

Politika u Srbiji danas svodi se na jednog čoveka, vođu, i manje ili više uspešan marketing. A država i život u njoj su ipak sasvim nešto drugo. Predstava o životu zamenjuje sam život. Verujem da glavni protagonista srpskog usrećenja polazi od toga da kada daje svoja obećanja, da ukoliko je on zaboravio onoliku nacionalnu iedologiju Velike Srbije, valjda će narod zaboraviti i ovoliko, što je neuporedivo manje, inače bi se sasvim drugačije ponašao.

U doba slepila nacije, njenog sluđivanja, nije nikakvo čudo da su se pojavili spasioci, mesije i u blažoj formi naknadni vizionari. Vizionari nam ne vide dalje od sopstvenog nosa, a mesije ne vladaju sobom, a hteli bi da vladaju nama. U pobedi novih pobednika prepoznao sam nešto što je sjajni srpski pisac Vladan Desnica okarakterisao „da nema ništa tužnije od tužne sreće“. U toj „tužnoj sreći“ novopobednika video sam neki tračak nade za srpski narod i Srbiju. Bilo je gotovo smešno na koji su se način oni smejali te noći kada je Srbiji, kako su rekli, svanulo. Izgleda da je bilo potrebno da trijumfuju da bi osetili u čemu su se zadesili. Nije lako u ovom vremenu, posle svega biti išta u Srbiji, a nekmoli biti vlast od koje sve zavisi, od koje svi očekuju čudo, a jedino čudo koje se evenutalno može desiti je da ta vlast opstane i polovinu predviđenog mandata. Ne može čovek a da ne postavi pitanje samom sebi: Zašto se uopšte baviti svime ovim , opštim poslovima, javnom stvari kada se to ne tiče miliona, što bi se to ticalo njega?

Nije ni kulturno ni uputno sebe proglašavati za bilo koga, to uvek treba ostaviti drugima da čine, jer u toj oceni manje greše drugi kada i ako promaše nego ako vi pogodite, ali ipak ću reći - uloga mislećih ljudi, a nekako oprezno i uz sve rizike koji ovakva ocena nosi sa sobom, sebe ubrajam u njih, i jeste u tome da ukaže ako već vidi i da ono što vidi kaže. Da sve to stavi na uvid javnosti i da se povede rasprava o pitanjima koja se tiču svih, a ne samo nekih. Niko nema tapiju na Srbiju, ma kako se on zvao. Suviše je opasno da se sudbina naroda stavi u ruke jednog čoveka, a da se o tome ne bi progovorilo. Ako ništa drugo, ono i zbog samog tog čoveka.

Srbiju današnju vidim ovakvom i to što sam video saopštavam. Ovako opisano stanje upućuje na to da se Srbija nalazi u egzistencijalnoj krizi. Država, kao i drugi živi organizam, ima svoju egzistenciju. Njena egzistencija zavisi od naroda, teritorije i vlasti. Što se tiče teritorije, Srbija je već duže vreme teritorijalno napadnuta, naime, deo njene teritorije Kosovo i Metohija je pod okupacijom, naroda je sve manje, što zbog slabog nataliteta, što zbog iseljavanja iz nje. Što se vlasti, pak, tiče, tu stvari stoje najgore. Vlast u Srbiji je ponajmanje njena, ona samo crpe legitimitet iz naroda, ali po svim svojim odlikama ona se može svrstati u poslušničke vlasti. Vlast je do te mere zavisna od stranih uticaja da se ona više i ne trudi da to opovrgava, čak to smatra svojom prednošću. Pometnja u potezima vlasti, neretko kontradiktorne odluke koje potiru jedna drugu u vrlo kratkom vremenskom roku, najbolja su potvrda o tome da se tu radi o ispunjavanju tuđe volje.

Ne treba smetnuti s uma činjenicu da je Srbija u svojoj sadržajnoj i bogatoj istoriji imala mnoga iskušenja, nalazila se ona u veoma teškim situacijama, ali je u tim vremenima, čini se, imala sposobnije i odabranije ljude koji su rešavali te probleme koji su neretko imali istorijski domašaj, mogli su naime da se nose sa njima. Ono što razlikuje nekadašnju Srbiju od ove današnje jeste to da nikada u svojoj novijoj istoriji Srbija nije imala težu situaciju s obzirom na težinu stanja u kome se nalazi i ljudi (čoveka) koji bi to trebalo da rešava(ju). Teško je i zamisliti postojanje veće nesrazmere u tom smislu. Usaglašavenje ove neusaglašenosti jedino je spasonosno za Srbiju. Teško mi je da verujem u budućnost koja je zasnovana na praznim parolama i dnevnopolitičkim manipulacijama. Budućnost ipak znači više i podrazumeva bolje i mnogo kvalifikovanije ljude da bi bila realna i da bi se u nju moglo verovati.

Na kraju, stiče se utisak da je sporazum naroda i vlasti na ovim izborima bio prećutan. Međutim, što se nesporazuma među njima tiče, koji bi mogao uslediti vrlo brzo, mislim da će biti mnogo glasan. Voleo bih da me vreme demantuje, a rezultati vlasti ućutkaju.