Aleksandar Vučić negira međunarodno priznate granice Srbije

 U Srbiji postoji jedna izreka koja je često u upotrebi: Samo sloga Srbina spašava. Ne zna se tačno kad je ona nastala, ali neki autori je vezuju za Svetog Savu. Ono što je sigurno, to je da nesloga predstavlja veliki problem srpskog društva, kako sa istorijske tačke gledišta, tako i u sadašnje vreme.

Aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić, već izvesno vreme promoviše ideju srpskog jedinstva. Prisetićemo se da je aktuelni predsednik Srbije nekada bio član Srpske radikalne stranke, koja se zalagala za izgradnju „Velike Srbije“, odnosno objedinjavanja svih teritorija na kojima žive Srbi. Radikali su se tada zalagala za uspostavljanje granice na liniji: Karlovac-Ogulin-Karlobag-Virovitica, istovremeno dok su zapadne sile vodile žestoko anti-srpsku propagandu optužujući Srbiju za „veliko-srpsku politiku“. Ideje koje je propagirala Srpska radikalna stranka, Zapadu su idealno služile kao dokaz za njihove optužbe protiv Srba.

Nakon što je rascepio Srpsku radikalnu stranku i formirao Srpsku naprednu stranku, Aleksandar Vučić je u velikoj meri promenio dotadašnju radikalsku retoriku. Postao je dosta umereniji i obazriviji u govoru, a umesto dotadašnje ekstremno nacionalističke retorike, prisvojio je liberalni rečnik, ali i politiku. Dotadašnji „svetski zlikovci“ kako je nazivao zapadne političare, preko noći su mu postali najbolji prijatelji. Više puta se pravdao da se stidi svoje radikalske prošlosti, a kao vrhunac može da se računa njegovo pokajanje pred Bilom Klintonom, jednim od glavnih i odgovornih ljudi za bombardovanje Srbije 1999. godine, kao i angažovanje Tonija Blera za savetovanje Vlade Srbije.

Dotadašnji „svetski zlikovci“ kako je nazivao zapadne političare, preko noći su mu postali najbolji prijatelji. Više puta se pravdao da se stidi svoje radikalske prošlosti, a kao vrhunac može da se računa njegovo pokajanje pred Bilom Klintonom, jednim od glavnih i odgovornih ljudi za bombardovanje Srbije 1999. godine, kao i angažovanje Tonija Blera za savetovanje Vlade Srbije

Na svečanoj akademiji 2018. godine, povodom 100 godina od prisjedinjenja Vojvodine Srbiji, Aleksandar Vučić je poručio: „Moramo da se oslobodimo zabluda da možemo da objedinimo sve teritorije na kojima živi naš narod, ali moramo istovremeno da sačuvamo jedinstvo Srba“. Upravo ta ideja o srpskom jedinstvu je nešto na čemu Aleksandar Vučić insistira od njegovog dolaska na vlast. Međutim trebalo bi razmotriti koji je preduslov srpskog jedinstva? Sama ideja o jedinstvu je bez sumnje dobra i poželjna, ali potrebno je da postoji ličnost koja će moći da ujedini narod i da postoji ideja oko koje će se narod ujediniti.

Ako govormo o ličnostima, to mora da bude osoba koja ima lični autoritet u srpskom društvu, koja svojim ličnim primerom zavređuje poštovanje. Takvih ličnosti u skorije vreme nije bilo mnogo, jer se srpsko društvo nalazi već decenijama u sveopštoj krizi.

Uzmimo kao primer počivšeg patrijatha Pavla koji je svojim životnim delom svedočio onome što je propovedao i svakako jeste bio čovek kojeg su ljudi veoma poštovali. On je poštovanje zaslužio time što je bio tih i skroman, požrtvovan, blagonaklon prema svima, pristupačan i uvek uz svoj narod. Pojavljivao se na mnogobrojnim studentskim protestima devedesetih godina prošlog veka, kako bi pružio podršku i savete omladini. Tako je ličnim primerom pokazivao da se brine o mladim ljudima. On nije samo pričao o jedinstvu, već je radio na njegovom postizanju, kroz ličnu žrtvu.

Ako govorimo o politici i ličnosti koja je bila u stanju da ujedini narod, tu možemo da uzmemo primer Vojislava Koštunice, takođe skromnog i nenametljivog čoveka koji se nije često pojavljivao u javnosti ali ga je odlikovala mudrost državničkog nivoa. Predsednik jedne države i nema potrebu da bude stalno prisutan u javnosti, već je potrebno da zna kada treba da se pojavi i sa kojim porukama.

Dok je Aleksandar Vučić kupovao novu komodu i zavese za stan, neki mladići na redovnom odsluženju vojnog roka su na Košarama branili državnu granicu, ratujući istovremeno protiv NATO, albanskih terorista i američkih privatnih vojnih komapnija

Aleksandra Vučića ne odlikuje ni jedna od ovih osobina koja bi mogla da zasluži poštovanje širokih narodnih masa. On nije ni tih ni skroman, naprotiv vrlo je glasan i nametljiv, a to je nešto što nije promenio iz radikalskih vremena. Njegova vlast je specifična po tome da je on svakodnevno u medijima sedam dana u nedelji na više televizijskih kanala.

Ako govorimo o požrtvovanosti, kao neophodnoj karakteristici koju Srbi poštuju, ona takođe nedostaje srpskom predsedniku. Većina Srba pamti da je u vreme bombardovanja Srbije 1999. godine, dok su ljudi živeli u strahu i neizvesnosti, Aleksandar Vučić dobio stan od 117 kvadrata u luksuznoj zgradi na Novom Beogradu, od države. Dok je Aleksandar Vučić kupovao novu komodu i zavese za stan, neki mladići na redovnom odsluženju vojnog roka su na Košarama branili državnu granicu, ratujući istovremeno protiv NATO, albanskih terorista i američkih privatnih vojnih komapnija.

Konačno Aleksandar Vučić nije ni postojan. On je svoje političke poglede menjao od ekstremno radiklanih do krajnje liberalnih. Političke saradnike je takođe menjao prema potrebama i nagonu za osvajanje vlasti, vršeći negativnu selekciju i okupljajući oko sebe ljude bez znanja, umeća i morala, vršeći selekciju isključivo prema poslušnosti.

Pored toga, aktuelni predsednik Srbije je u više navrata izražavao netrpeljivost prema vrednostima koje su utemeljene u srpskom društvu i trudio se da ponizi srpsku istoriju. Tako je jednom prilikom sa velikim ushućenjem govorio o tome da mi nemamo junaka, ozbiljnog stratega i vojskovođu, kao što je bio Murat (sultan Murat koji je krenuo u pohod na Srbiju i poginuo u Kosovskom boju) i da mi nemamo onih koji su dorasli ni da sultanu Muratu nose skute.

Više puta se loše izražavao i o sopstvenom narodu čije interese bi trebalo da zastupa, govoreći da su Srbi lenji i da neće da rade, iako je sam razvio političku karijeru zahvaljujući partiji, a svako zaposlenje je isključivo dobijao preko partije.

Po dolasku na vlast Srpske napredne stranke koju vodi Vučić potpisan je Briselski dogovor sa kosovskim Albancima i njime su ugašene institucije države Srbije na teritoriji Kosova i Metohije. Takav potez je doveo do toga da Srbija više ne kontroliše svoju teritoriju južne srpske pokrajine

Zbog toga on ni po čemu nije ličnost koja može da ujedini srpsku javnost. Ali da ne sudimo samo po ličnim karakteristikama ili rečima, pre svega treba suditi po delima.

Kao što je rekao na svečanoj akademiji, smatra da Srbi moraju da se ujedine ali da ne budu u zabludi da mogu da objedine teritorije na kojima žive. Jasno je da je odustao od granica Karlovac-Ogulin-Karlobag-Virovitica, ali je problem što je otišao u drugu krajnost negirajući i postojeće međunarodno priznate granice Srbije.   

Poznato je da predsednik Srbije vodi pregovore sa prištinskim separatistima iako za tako nešto nema ustavna ovlašćenja. Po dolasku na vlast Srpske napredne stranke koju vodi Vučić potpisan je Briselski dogovor sa kosovskim Albancima i njime su ugašene institucije države Srbije na teritoriji Kosova i Metohije. Takav potez je doveo do toga da Srbija više ne kontroliše svoju teritoriju južne srpske pokrajine. Bez obzira na takvu situaciju, po međunarodnom pravu i važećoj Rezoluciji 1244, Kosovo i Metohija su sastavni deo Republike Srbije. Međutim predsednik Srbije Aleksandar Vučić je mnogobrojno puta naglasio da „na Kosovu nemamo ništa“.

On je sredinom ovog meseca izjavio za medije: „Beograd ne može mnogo da pomogne Srbima na KiM, ali može da se bori. Nemamo faktičku vlast od 1999, a od 2008. nemamo ništa – od kada je Priština proglasila nezavisnost. Ali pitanje je kako se Beograd bori?

Predsednik Srbije osvrnuo se tom prilikom i na vest o tome da je Kosovo potpisalo ugovor sa Turskom o kupovini 14 vojnih vozila, rekavši da to predstavlja direktno kršenje Rezolucije 1244 i ocenio da Priština radi „sve protiv međunarodnog prava“. Kao zaključak rekao je da će pričati sa „turskim prijateljima“, a Srbima na KiM poručio da ne brinu.

Ovo je samo jedan primer potpuno neadekvatnog reagovanja, gde bi se očekivalo od šefa države da traži sazivanje SB UN zbog kršenja Rezolucije 1244. Nažalost Aleksandar Vučić ni do sada nije reagovao povodom protivpravnog formiranja vojske Kosova, a u UN po tom pitanju je reagovala Ruska Federacija. Zbog toga albanska strana smatra da može da preduzima bilo koje mere i korake, jer rukovodstvo Srbije jednostavno ne preduzima nikakve protivmere. Predsednik Srbije se prećutno saglasio sa formiranjem vojske Kosova, što predstavlja bezbednosni rizik ne samo po Srbiju, ako uzmemo u obzir problem trgovine narkoticima, ljudima, međunarodni terorizma i druge probleme koji postoje na teritoriju Kosova pod kontrolom separatista.

Srpska zajednica na Kosovu i Metohiji je nesložna i razjedinjena, što je takođe zasluga vladajućeg režima iz Beograda. S obzirom na to da su Srbi sa KiM pružali otpor u demontiranju državnih institucija, kao i u slučaju drugih protivdržavnih poteza vlasti, oni su prisilnim metodama stavljeni pod kontrolu ljudi koji su prihvatili poslušnost kako bi ostvarili ličnu korist. Time je došlo do smene pravih elita jednim kriminalnim miljeom čime je neutralizovan otpor Srba sa Kosova i Metohije.

Ako govorimo o realizaciji ideje o srpskom jedinstvu kroz kulturni, obrazovno-naučni i duhovni aspekt, što bi trebalo da bude prioritet vlasti u Srbiji, ni tu ne možemo da nađemo pozitivan primer.

Poznato je da je predsednik Srbije demonstrirao konflikt sa crkvenim autoritetima u Crnoj Gori, što samo po sebi govori o tome da umesto jedinstva stvara konflikte. Uistinu on je uložio novac iz budžeta Srbije u kulturnu instituciju nazvana „Srpska kuća“ u Crnoj Gori, ali ne s idejom da gradi kulturno jedinstvo, već sa idejom  da stavi pod kontrolu određene političke elite.

On zapravo ne radi na ujedinjavanju Srba zbog ostvarivanja državnih i nacionalnih interesa, već da bi mogao da trguje sa Zapadom oko očuvanja vlasti što je svakako praćeno zahtevima te strane za preduzimanje mera koje su protiv državnih i nacionalnih interesa Srbije i Srba u celini

Isto je uradio i u Bosni i Hercegovini, gde je Milorad Dodik pristao na podređeni položaj smatrajući da će od toga imati neke političke koristi. Međutim kao i sa srpskim političarima u Crnoj Gori, koalicija sa Vučićem im je više odmogla nego što im je pomogla. Njihova popularnost je krenula silaznom linijom, a takođe izgubili su i politički autoritet. Aleksandar Vučić je zato postigao ono što je želeo, a to je mogućnost da se predstavlja kao ujedinitelj i predsednik svih Srba. Postala mu je praksa da zbog takvog imidža na svečanosti u Beograd poziva predstavnike Srba iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije.

Pored toga, stavljanje srpskih predstavnika u regionu u podređeni položaj, Aleksandar Vučić vidi kao šansu da sebi podigne političku cenu kod Zapada. On zapravo ne radi na ujedinjavanju Srba zbog ostvarivanja državnih i nacionalnih interesa, već da bi mogao da trguje sa Zapadom oko očuvanja vlasti što je svakako praćeno zahtevima te strane za preduzimanje mera koje su protiv državnih i nacionalnih interesa Srbije i Srba u celini.

Tako su na primer predstavnici srpskih interesa u Crnoj Gori svojim pojavljivanjem u Skupštini Crne Gore omogućili usvajanje Rezolucije o navodnom genocidu u Srebrenici. Oni nisu direktno glasali za takvu rezoluciju, ali su svojim prisustvom dali konsenzus Skupštini.

Umesto da ideja o ujedinjenju Srba služi samo za lični marketing, Aleksandar Vučić je mogao da razvija kulturne, naučne i ekonomske programe kojima bi učvrstio veze na prostoru na kojem žive Srbi. Takvi programi nažalost ne postoje. Umesto toga, politička platforma koju beogradski režim promoviše je „Mali Šengen“ ili projekat albanskih integracija kako ga mnogi u Srbi vide. Naime kroz projekat „Malog Šengena“ podstiču se ekonomske, političke i naučne integracije na prostoru koje Albanci vide kao svoju zonu interesa, dok takav projekat nema nikakvih dodirnih tačaka sa srpskim državnim i nacionalnim interesima.

Zato profesor Milo Lompar, jedan od retkih srpskih intelektualaca koji se beskompromisno zalaže za istinske vrednosti, komentarišući srpski režim lepo primećuje: „U kulturnom pogledu, stvorila je nakazni spoj elitizma i primitivizma. Ne verujem u njene ekonomske proglase, kao što ne uzimam njene novčane poklone. Ono po čemu je posebna jeste da je vlast simulakruma: nacionalna fasada služi da se korak po korak napuštaju nacionalni interesi".

Jedno je sigurno, dok iz Beograda slušamo priče o srpskom jedinstvu i slozi, teško je ne osetiti gorčinu svesni toga da srpsko društvo sve više propada, izmoreno mnogobrojnim podelama i konfliktima i potpuno onesposobljeno da se po bilo kom osnovu sabere i počne da deluje u svoju korist. Onima koji se ismevaju nad srpskom istorijom, kulturom i Ustavom Srbije, reklo bi se, za sada još uvek dobro ide.

(geostrategy.rs)