Sasvim je logično da SAD žele da izazovu i podrže secesiju Vojvodine. U ovom trenutku steklo se nekoliko okolnosti koje im idu na ruku. Prvo, u Srbiji je na svim nivoima jednoobrazna vlast, vlast DS-a i njenih satelita, vlast predsednika Srbije i predsednika te stranke.

Očajnički, vojvođanski autonomaši su preduzeli "veliki transport" ka centralnoj Srbiji. Danas je taj poduhvat realno motivisan politikom ometanja Južnog toka, ali ova motivacija može nestati ako dođe do nagodbe ruskog i srednjoevropskog naftno-gasnog kartela. 

Najgore je da Kosovo bude faktički nezavisno, a da ga onda, kao mlinski kamen, prikače na nogu i kažu „vi ste odgovorni za njega, i dok ne harmonizujete odnose, ne možete da idete dalje“.

Ako dozvolimo da mladi Srbi zapamte ono što žele Medlin Olbrajt, Hilari Klinotn, Đerđ Soroš, onda ćemo ubrzo imati mnogo više sunarodnika ravnodušnih prema našim nacionalnih interesima, pa čak i ubeđenih da su oni u postmoderno doba irelevantni.

Da bi se posle sadašnje dramske pauze izbegla istinska drama, rasprava oko Statuta jednostavno ne može da se seli direktno u skupštinu. Ona mora da se vrati u širu javnost i traži širi konsenzus. I da bude predmet referendumske ili izborne kampanje. Sve ostalo je gaženje demokratije i, kao takvo, neprihvatljivo. 

Udarima na Borisa Tadića, i posredno na njega preko harange na Vuka Jeremića, uz huškanje na nacionalno-mazohistički način proevropski nastrojenog dela javnosti, evroatlantski ekstremisti nastoje da ohrabre sabraću unutar redova DS-a.