Србији је потребан минимум поштења, визије, плана и једиснтва. Ми немамо могућности да се разбацујемо. То што Вучић каже „причекајте крај године па да видимо“ – од тога нема ништа! Боље би било да каже „причекајте крај мог мандата“, јер без четири године реформи и трпљења нама нема спаса.

Нормални пут српског народа био је да ту Југославију поправља јер је он и створио. Ако је спрски народ положио толике жртве и ишао путем стварања заједничке државе и ако је то већ учињено – враћање назад било би поништавање свих тих жртава. 

Нисам сигуран да је ико тада слутио да Србија поново полако тоне у отворену тиранију. Нисам ни ја. Имао сам врло песимистичне прогнозе после Бриселског споразума, али нисам имао осећај да је та будућност већ увелико почела.

У склопу овог бледуњавог и протоколарно изнуђеног начина обележавања петнаесте годишњице НАТО агресије на Србију и Црну Гору веома је важно сагледати како су се у овој веома важној историјској прилици понеле и поставиле наше „истакнуте“ људско-правашке невладине организације.

Истина је, међутим, да једина стварна и најопаснија опозиција режиму јесу грађани. Исти они грађани који су, руковођени надом и емоцијама а не разумом и скепсом, изабрали овог Победника. Они једини, штитећи сопствене интересе, могу да буду коректив режима.

И видеће бирачи, да зелена ливада и корита нису њихова, и да никада нису ни била, нити пак требала бити. Видеће и да су прелепе штале, фарме и замкови, били уствари само обриси будућих кланица за њих! Али то није оно најгоре што очекује стада и крда бирача у Србији.

У овој кампањи сам свашта чуо о себи. Нисам ни име својих противника поменуо до пре неколико дана. Само сам једну ствар рекао - Мене вређајте колико хоћете, радите шта хоћете, али да урушавате Србију и њену стабилност, то вам не дам и то вам нећу дозволити. Никада.

На овим изборима, изгледа, и политичари су свесни колико смо у дубиози и колико ни леп осмех, ни искрено испричана лаж не вреде, па на плакатима готово нико не сме да нас погледа у очи. А, и шта има ту да се гледамо, и онако је све јасно – и ко ће бити, а и како ће нама (обичним људима) бити.

Важно је напоменути да је Мишковић сасвим погодна фигура за постизање рејтинга. У питању је персонификација једног система. Теоретичарима политике је добро познато да је лакше везати пажњу народа за одређену фигуру него за неки деперсонализовани процес.

Ма колико за себе мислили да смо еволутивно напредни, борба за власт у нашој врсти одвија се истом жестином. Боримо се за власт некада као животиње – агресијом и физичким обрачуном, а некада цивилизовано – гласањем на изборима. Метод је различит, али је суштина борбе иста: стећи власт. А власт је највећи афродизијак. Стога су мушкарци опседнути њоме.