Зашто наша држава није организовала централну прославу у Бцограду, већ су се њени представници појавили на прослави у Андрићграду не би ли на тај начин показали своју „велику „бригу за српске националне интересе.

Он се, пак, показао као најратоборнији премијер у историји Енглеске. За првих шест година његовог председниковања пет пута је слао британске војнике у ратне сукобе. Два пута у Ирак: 1998. и 2003, на Косово 1999, Сијера Леоне 2000. и Авганистан 2001. године.

Блер је том приликом изјавио да ће му ,,бити драго да помогне'', и да га ,,веома занима ваша (Албанска) држава. Тај посао саветника је некако и логичан, јер је наставак природног партнерства започето бомбардовањем СРЈ 1999. године. 

Наиме, у Бриселу, Берлину и Вашингтону су свесни да ова власт стоји на два стуба - на подршци коју добијају од њих усред испуњавања налога и ореолу родољубља, који из неких разлога (делом и захваљујући нашим крипто-аналитичарима) и даље имају у очима једног дела јавности.

ДСС мора да спречи да се настави стварање предуслова за настанак Независне државе Војводине, да спречи одвајање и друге Покрајине од Србије. Нека СНС обезбеди већину мимо ДСС, а ако то не успе, нека се одрже покрајински избори. И последње, ДСС не сме да буде у власти на тако високом државном нивоу са екстремистичком и сепаратистичком Лигом.

Обарање сајтова је посебна тема. Колико год премијер и његови пулени покушавали да релативизују ту причу омаловажавањем сајтова „за које нико није чуо“, индикативно је да се ради искључиво о онима који критикују Вучића. 

Иако је јасно да највиша покрајинска власт не може бити изузета од принципа владавине права, покрајинска власт не може ни отуђити суверенитет од грађана, нити може бити изузета од ограничености демократијом, европским вредностима и правом грађана.

У једном тренутку, објављује се ни мање ни више већ евакуација читавог Шапца! Вучић, у налету издавања наређења, даје упуство војним и полицијским командантима: "Ви већ крените евакуацију становништва у Шапцу, за сваки случај!"

Тако је Вучић, одмах на почетку, изјавио да „одавно није видео већу неодговорност код одраслих људи“ (мислећи на оне који су били затечени ситуацијом и првобитно одбијали евакуацију), а за оне који говоре о великом броју жртава (у Обреновцу) да се „баве измишљотинама и желе својој држави лоше“, отворено рекавши „колико могу да буду болесни“?! 

Посебно је парадоксално и дегутантно да у тренуцима такве дезорганизованости и анархије, власт добар део драгоценог времена троши на саморекламирање, патетисање, пренемагање и оно што им је најважније, ослобађање себе од било какве одговорности за оно што се дешава.