Koliko god se vlasti kunu da neće priznati Kosovo, oni to delima čine, jer sa dokumentima na kojima piše Republika Kosovo Albanci slobodno šetaju Srbijom, dok Srbi iz Severne Mitrovice ne mogu da odu na liturgiju u Dečane sa ličnom kartom Srbije.

Možda će građani Srbije, obelodavljivanjem svih detalja plana, naći za shodno da spontanim ogromnim skupom u Beogradu podrže taj plan, i zatraže od čitavog sveta, da baš naš premijer odlučno na sebe preuzme teret s Ekonomskog oporavka čitavog sveta, ako taj isti svet, već u startu hoće jedinstveno da podrži genijalni srpski plan?!

I 28. septembra 2014 premijerov brat se našao u središtu medijske pažnje. Tokom beogradske Parade ponosa on je posle nesporazuma sa policijom koja je čuvala naše ponosne građane i njihove goste, premlaćen, dok su i njegova dva službena pratioca bila izložena maltretiranju.

O suverenitetu naše države više se i ne može govoriti ali moramo sačuvati nacionalni integritet i samopoštovanje jer to je osnovna pretpostavka da ne pristanemo na ovakav licemeran i ponižavajući odnos međunarodne zajednice.

Njihov najveći strah je od kritike Vučića „sa desna“ odnosno sa srpskog stanovišta. Pritiscima i totalnom kontrolom medija Vučić se pobrinuo da jedina kritika koja eventualno sme biti upućena njemu bude od ljudi iz evro-reformskog tabora, koji su mu u suštini istomišljenici.

Srbija nije nikoga napala, upravo suprotno, nju je napao NATO. Ipak, Šešelju se sudilo skoro 12 godina bez prvostepene presude i pušten je na slobodu jer su se sudsko veće uplašilo da može doći do Šešelje smrti u zatvoru ako se ne bude adekvatno lečio. Dakle, skandal nezabeležen u modernoj pravnoj istoriji.

Neko ko ne zna ništa o odnosima EU i naše zemlje u Miloševićevom periodu, logično bi pomislio na osnovu ove formulacije, da je Milošević oružano napadao zemlje EU, uključujući  bombardovanje, uvodio joj ekonomske sankcije zbog kojih je ova potonula u bedu, ili politički izolovao od ostatka međunarodne zajednice.

Ni ova vlast nije shvatila osnovnu lekciju demokratije, da mediji ne mogu biti produžena ruka i politikantska batina jedne stranke i da će se takav pristup medijima vratiti kao bumerang upravo onima koji se rukovode ustaljenom praksom jednoumlja, gušenja slobodnog i kritičkog mišljenja i dijaloga.

Njena pobeda je iznenada ošinula mnoge, a neke i nije, jer su se vođenjem sopstvenim interesima već ranije dali u osnivanje sopstvenih stranaka, koje nikada neće biti bitniji faktori na političkoj sceni, ali koje bi jednoga dana mogli da udaju u nekakvu ogromnu koaliciju,  i na taj način čuvali sopstvene interese.

Ako želite da javna preduzeća, pa i ona državna, rade, potrebno je samo da ih političari zaborave na nekoliko godina i da puste zaposlene da sami izaberu direktora. Da vidite kako bi sva ta preduzeća do jednog poboljšala svoj rad i rezultate.