Suštinski cilj ovog Zakona takođe nije velika tajna. Kapitalizam je, rečima Slobodana Jovanovića, uvek imao potrebu za kolonijalnim tržištima. Nekad su ona od nas bila i fizički i vrednosno daleko, a sad i mi, čini mi se, postajemo upravo to – kolonijalno tržište.

Sve u svemu, od 1999. godine, kada je po odluci Vašingtona NATO bombama počeo oplemenjivati Srbiju i okupirao njenu južnu teritoriju, bivši američki zvaničnici su od poslova na Kosovu i Metohiji zaradili više od 30 milijardi evra!

Sve neodoljivo podseća na dane kada smo mogli da vidimo izuzetno agresivnu i beskrupuloznu julovsku kampanju u kojoj su učestvovali i mnogi politički akteri koji i sada kreiraju i učestvuju u ovoj kampanji vladajuće stranke.

Plašim se da su neki naši vlastodršci toliko zaslepljeni samoobmanom o sopstvenoj „mudroj politici“, da nisu u stanju da dokuče da su upravo zapalili fitilj pod bombom postavljenom u temelje Srbije. Bombu su istina, po NATO instrukcijama, drugi NATO izvršitelji počeli da montiraju mnogo ranije, ali je montažu dovršila upravo naprednjačka vlast, a sad se sprema i da je aktivira.

Sve evroatlantski opredeljene stranke imaju suprotne interese od naših poljoprivrednika, jednako i u Beogradu i u Novom Sadu. Prava nevolja tek dolazi. Državnih oranica ostalo je u Vojvodini taman onoliko koliko potražuju udruženja dunavskih Švaba. 

Prvoj grupi ne treba ništa posebno objašnjavati zato što su to uglavnom ljudi koji veoma dobro poznaju sistem u Srbiji. Ne samo trenutno vladajući, nego i stvarnu suštinu i probleme svakog većeg sistema, imaju uporedna znanja i sasvim su sposobni da sagledaju sve zamke suštinski vladajućeg stranog interesa u Srbiji.

 Ta promena kursa Srbije treba da bude ključni cilj svih nacionalno osvešćenih i patriotski opredeljenih ljudi. Ako izbori predstavljaju korak u tom pravcu, onda na izborima treba učestvovati i na njima, ako je moguće - pobediti.

I šta se nudi kao politička alternativa- izborni savez DS, SDS, LDP, Nove Stranke, LSV-a i sijaset političkih aktera koji nemaju ozbiljan politički uticaj i značaj. Međutim ovakav prevaziđen način okupljanja prave opozicije otvara suštinsko je pitanje?

Da, biće istorijsko prvenstvo jer se posle otvaranja pomenuti lik - premijer - toliko rasrdio na „latentni konflikt“ u društvu i prekratak dvogodišnji rok do narednih redovnih izbora, da je rešio da uvede veliki svetski pomak u demokratiji, tj. parlamentarnoj političkoj praksi.

 Uglavnom, realisti se slažu da bi u najboljem slučaju sljedeće proširenje moglo biti najranije za deset godina, ako bi se računalo po iskustvu Hrvatske, zasad, a možda i zauvijek, zadnje primljene članice