Томислав Николић – радикални напредњак

Почетак: Рођен 15. фебруара 1952. у Крагујевцу. Отац Радомир био је ВК пушкар, мајка Живадинка (Ђоковић) домаћица. У његовој тринаестој години, пред радничком бараком где су живели, гину му брат и мајка: "Та породична трагедија ме је обележила за цео живот" ("Правда"). Кажу да је то разлог што се нерадо осмехује: "Као мали сам се често питао, Боже, зашто се ово баш мени дешава? Зар ћу цео живот да будем сам? У једном тренутку сам се чак и помирио са том чињеницом..." ("Правда"). Ипак се оженио Драгицом (Нинковић), имају синове Радомира и Бранислава, унуку Ленку и унуке Димитрија, Војина и Јанка. Србин, православац.

 Детињство: Интернетом кола да је као председнички кандидат 2004, присећајући се животних почетака, рекао: "Имао сам несрећно детињство, а и у школу сам морао да идем".

Образовање: Основну и средњу Техничку школу, грађевински смер, завршио у родном Крагујевцу, где је започео и студије на Правном факултету. Након очеве смрти напушта студирање и 1971. године започиње радну каријеру у Грађевинском предузећу "Жеграп".

Факултет: Његово незавршавање факултета добијало је повремено и митске размере – чак се тврди да је добио налог Војислава Шешеља да не остане "вечити апсолвент". На седници Скупштине 1998. правдао се да "није завршио факултет јер није ваљао Закон о универзитету"; иако је та изјава ушла у све антологије, испало је да је био у праву – ново законодавство високог школства допринело је и да у најновијој званичној биографији пише "дипломирао на Факултету за менаџмент" (сајт СНС-а), без године дипломирања. Лист "Прес" наводи да је тај факултет крагујевачки, а "Таблоид" (у свом добро познатом стилу) пише да је Николић "недавно купио диплому некаквог приватног факултета за менаџмент".

Страни језици: "Не можете ни за кога рећи да добро зна енглески, осим оних којима је то матерњи језик. Ови наши само лупају, шест месеци курса и мисле то је то. Али није." ("Европа")

Радна каријера: Као шеф градилишта "Жеграпа" радио у Мајданпеку, Прибоју, Пријепољу, Требињу, Београду и другим местима широм бивше СФРЈ. У крагујевачкој фирми "22. децембар" био је шеф инвестиција 12 година. Посебно је поносан на рад на прузи Београд–Бар, где је био шеф изградње: "Са 19 година сам отишао на пругу Београд–Бар, а нисам седео као Динкић на факултету, где није могао ни да докторира. Да сам био у близини НБЈ 5. октобра, тврдим да бих сигурно учинио корисну ствар. Смакао бих га као зеца – кад бих видео лопова како улази" ("Курир").

Надимци: У крагујевачкој Техничкој школи звали су га Ждрале, а у предузећу "22. децембар" због дугачког језика "Тома куче" (крагујевачка "Независна светлост"). Много познатији, али не много пријатнији, надимак "Гробар" донела му је позиција техничког директора Комуналног предузећа у Крагујевцу (по другим изворима, примљен је као грађевински техничар у ЈКП "Градска гробља"): "Живот је кратак – ја то најбоље знам, радио сам на гробљу" ("Време"). Истицао је да му надимак нимало не смета: "Ја сам, иначе, духовит човек, али ми животне околности не дозвољавају да испољим ту духовитост. Шта има да се љутим [што ме зову Тома Гробар]?! Могу да ме зову како хоће, али Гробар и његови побеђују 21. јануара!" ("Прес", 2006)
Ратовање: Крајем 1991. и почетком 1992. године добровољац у Хрватској, на славонском ратишту: "Ратовао сам свим срцем" ("Није српски лупати", прва књига). Наташа Кандић, председница београдског Фонда за хуманитарно право, устврдила је 2005. године на Радију "Б92" да је Николић у хрватском селу Антин "био у ситуацијама са оружјем и да су од његове руке страдали цивили"; Томислав Николић ју је за ту тврдњу тужио и 2009. године Наташа Кандић проглашена је кривом за клевету и кажњена са 200 хиљада динара. Војвода, четнички, постаје 1992. године и остаје до данашњих дана: "Војислав Шешељ је био војвода који је имао право да додељује чинове. Он је позвао нас 14 на Романију и тамо смо на Кнежини миропомазани као војводе. После тога је Момчило Ђујић одузео то право Шешељу. Међутим, мене нико није рашчинио, нити то сада може..." ("Прес", 2009)

Политичка каријера (1): Почетком вишестраначја партијски се ангажује у Народној радикалној странци у Крагујевцу, где је био изабран за потпредседника. На његову иницијативу долази до уједињења те странке и одбора Српског четничког покрета Војислава Шешеља у нову, Српску радикалну странку (23. фебруара 1991). За председника СРС-а изабран је Шешељ, а за потпредседника Николић. Епитет "вечитог другог" Николић добија јер је три пута биран за заменика председника СРС.

Политичка каријера (2): Иакоје и у марту 2008. тврдио да је "много часније и поносније бити број два у СРС-у, него број један у свим осталим странкама" (РТС), у септембру 2008. подноси оставку на све функције у Српској радикалној странци. Српску напредну странку оснива већ у октобру 2008, а на Оснивачкој скупштини 21. октобра 2008. године изабран за председника. У Скупштини Србије предводи посланички клуб "Напред Србијо", састављен углавном од бивших посланика СРС-а. Николић тако, од вечитог другог човека најзад постаје први а странка му је тренутно најпопуларнија. Повод за раскид са Шешељом најкраће је описан као "размимоилажења поводом усвајања Споразума о стабилизацији и придруживању Србије Европској унији": као да Војислав Шешељ још није схватио оно што Томислав Николић јесте – да би победио на изборима у Србији мораш се, макар декларативно, залагати за прикључење ЕУ. Кад је променио странку постао је радо виђен гост западних амбасадора у Београду и европских комесара у Бриселу. Између клетви, бивши саборци из СРС-а оптуживали су га да је "штака Бориса Тадића" и "агент западних обавештајних служби", на шта им је одговарао: "Нека се појаве ти све што знају о мени – да сам енглески агент, да сам узео 10 милиона евра, да сам издао идеологију и програм, нека се појаве ти научници из странке који знају шта је идеологија СРС-а. Желео бих да им оставим последње предавање о томе шта је СРС пре него што ме искључе" (РТС, септембар 2008).

Затворска каријера: Док СРС стварно не постане оно што је означено крилатицом Социјалистичка Резервна Странка, за Милошевићева вакта бива осуђен да два месеца затвора: казну издржава 1995. године у Гњилану. У званичној биографији истиче се да је затвора допао "због политичког деловања" (сајт СНС-а).

Функције: Потпредседник Владе Србије (1998-1999), потпредседник Савезне владе (1999-2000), председник Народне скупштине (2007).

Рекорди: Једини посланик Скупштине Србије који је биран у сваки сазив од 1992. године. Само пет мајских дана 2007. одржао се у седлу председника Скупштине, па је "смењен гласовима оних који су га изабрали" (сајт СНС-а). Четири пута успео да буде кандидат за председника – један пораз (2004) образложио је метеоролошко-пољопривредним разлозима: "Због лепог времена, бирачи СРС-а су морали да иду на њиве, да беру вишње које би пропале да нису то јуче урадили, а сунце је натерало бираче Бориса Тадића, млађи свет, да гласа за кандидата демократа. Молио сам се да падне киша не би ли победио на изборима" (Изјаве.нет).

Књиге: У свим животописима истиче се да воли да чита. Крагујевачка "Независна светлост" истиче да је још пре доста година читао Слободана Јовановића. Није то било једино његово штиво: "Некако сам био тужан док сам читао бајке. Читао сам Ивицу и Марицу, Палчића, и никако да дочекам срећан крај. Сувише препрека има у тим бајкама. Увек се некоме забоде лед у срце" ("Европа"). Оно што је мање познато јесте да је Томислав Николић запажени аутор тринаест књига, а неке од њих носе наслове "Ровови у Народној Скупштини", "Кад падне влада Милошевић пада", "Говорио сам", "Кроз медијски мрак", "Шешеља за председника", "Све за Косово и Метохију".
Некадашњи узор: Дуго година угледао се на Војислава Шешеља: "Шешељ је највећи интелектуалац кога сам срео у животу. Он ми је рекао које књиге – из области филозофије, социологије, историје, политике и права прво морам да прочитам ако мислим да будем успешан политичар" ("Политика", 2004).  На промоцији књиге "Идеологија српског национализма" без устезања је 2005. године изјавио: "Једног дана, сваки сељак ће рећи: 'Имам имање, трактор, стоку, и књигу Војислава Шешеља', а и онај у граду што живи рећи ће: 'Имам посао, стан, здраву децу и књигу Војислава Шешеља'." Пре него што је полако почео да заборавља да стави беџ Војислава Шешеља на ревер, објаснио је тај немодни детаљ: "Немамо пара за одело са Шешељевим ликом" ("Блицњуз", 2004). О томе како је и средином 2007. године гледао на улогу тадашњег партијског шефа говори изјава:"Да је Шешељ у земљи мирније бисмо размишљали о Косову и Метохији" (РТС). Када је постао председник Скупштине, присетио се Учитељевих савета: "Шешељ ми је честитао и рекао да будем толерантан према опозицији, казао је: 'Онако како сам те учио'." ("Политика", 2007) Кад је хтео да се похвали, говорио је "jа сам сада у Србији Шешељ" ("Курир", 2007).  

Шта је некадашњи узор некада говорио о њему: "Не само да ми је драго [кад Николића хвале и више од њега], већ је то и мој успех. Тому Николића сматрам, једноставно, делом свог тела и личности" ("Глас јавности"). 

А шта су, после разлаза, Шешељ и Николић говорили један о другоме: "Мене је срамота, велика ме је срамота, што је Томислав Николић годинама уживао моје неограничено поверење, чак толико поверење да сам му омогућио да буде шеф тима за помагање моје одбране све ове године. Хашки трибунал и Томислав Николић заједно раде против мене, тужилаштво може Николића да узме као сведока и доведе га у судницу како би та сарадња била овде максимално манифестована. Са Николићем је готово у сваком погледу. " (Шешељ, у Хашкој судници, 2008). "Не верујем да би нас [Шешељ] победио ни у шаху. Прво, ја се ничег у животу не плашим, а друго, не бојим се повратка Војислава Шешеља, ја га прижељкујем" ("Правда", 2009). Лист "Прес" је 2011. године пренео незванична сазнања да је "Шешељ поручио да у животу има само три циља: први – да уништи Тому, други – да уништи Вучића, и трећи – да уништи Тому и Вучића". Пре тога, бранећи се од напада бивших страначких другова, Николић је признао да се "први пут у приватном базену окупао у базену Војислава Шешеља пре десет година. Ако је срамота имати базен, а ја докажем да га немам, да ли је срамота Војислава Шешеља да има базен?" ("Политика", 2008). Николић је, 2010. године, листу "Прес" поверио да је ухапшени припадник земунског клана Милош Симовић својим браниоцима рекао: "Кажите Томиславу Николић у да је Војислав Шешељ наручио његово убиство."

Данашњи узор: Припремајући "велико изненађење" на митингу заказаном за 16. април 2011, представио се као Махатма Ганди наших дана: "Шта је могло да се преговара са Гандијем – да устане и оде?! Да ли је било могуће да му неко каже да устане и оде?" ("Б92") 
Шта је данашњи узор икада рекао о њему: Нема доступних изјава.

Методи борбе: "Кад смо разговарали како ћемо изазвати Радомана Божовића да се суди са Војиславом Шешељом, договорили смо се да га Шешељ пљуне" ("Није српски лупати", књига друга). "Што бих ћутао, у првом кругу нисам никога нападао. Сада више не морам да ћутим" (о тврдњама да "иза Тадића стоји мафија", "НИН", 2004). 

Реторика: Углавном се понашао у складу са изјавом из децембра 2001: "Не слажем се с тим да неко у Скупштини треба да буде пристојан" ("Независна светлост"). У биографијама које нису званичне наводи се да се није устезао да употреби придеве "мутави" или "плиткоумни", те да своје противнике ослови са "тупане", "тикване" и "глупане". Када је Вук Драшковић био министар спољних послова, изјавио је "ево какво сте говно ви изабрали" ("Време"). И још: "Шутановац је буздован! Марко Краљевић се пита! А Марко мудро ћути и лицка се пред огледалом, док се она баба у Немањиној чешља" ("Прес"). После смене с места председника Скупштине није крио нервозу: "Ви нисте нормални, идиоти једни" (РТС). Шта (ни)је викао: "Нисте ме никада чули да кажем за Бориса Тадића да је усташа. Ја сам само говорио да то говори народ. Јесте, на нашим митинзима почне из неког краја 'Борисе, усташо', и сви то вичу. Ја нисам викао" (РТС, септембар 2008).

 Речи које су и за њега биле прејаке: Дуго је морао да објашњава шта је тачно хтео да каже реченицом изговореном седамнаест дана пре убиства Зорана Ђинђића: "Ако неко од вас у идућих месец или два види негде Зорана Ђинђића, реците му да је и Тито пред смрт имао проблеме с ногом." Као да му је то било мало, па је 2007. изјавио: "Не пратим превише пажљиво [суђење за убиство премијера Зорана Ђинђића]. Знам само да ће осудити невине људе" ("Прес"). Ако се за изјаву пре убиства Ђинђића правдао како је знао и умео, од више пута поновљеног става "да му није жао Ћурувије" нијеодступао: "Ја сам и ту потпуно јасан, само што људи неће да објаве све што кажем. Наравно да нико не треба да буде убијен. Као човеку, жао ми је што је неко убијен. Али, ја не жалим Славка Ћурувију. Ко зна колико људи још не жалим. Знам да више нису живи, али не жалим. Не могу баш свакога да жалим. Ћурувија није заслужио да га ја жалим" ("Време"). Утисак да из ових случајева није извукао поуке појачан је у предизборној кампањи 2008, када је у руци држао летак са скицом којом се на полицијском увиђају обележава место убиства а који је пропратио коментаром: "Ово је слика Бориса Тадића. Можда га не препознајете, али ово је он… Добро се сетио како ће да изгуби изборе" ("Б92", јануар 2008)

Како види себе: Чињеницу да је рођен на Сретење прокоментарисао је да се "велики људи рађају на велике црквене празнике" ("Курир"). О лепоти која је у оку гласача: "Не позивам вас ја да гласате за нас јер смо лепи. Ми нисмо странка лепих људи" ("Пинк"). Кад су га сменили с места председника Скупштине: "Бог је стварао свет шест дана, а ја сам га уздрмао за два" ("Фонет", 2007). И: "Ја нисам шизофрен човек. Немам два мозга" ("Курир"). О свом портрету у улазном холу Дома Народне скупштине: "Како човек у 60 година да се свиђа самом себи? Истина је да не личим на себе, али шта је, ту је" ("Курир").

Како га виде други: "Ја сам мислила да је ова емисија о Србији, а не о господину Николићу који има лијепо хрватско име Томислав. Вероватно сте ви неки доктор наука?" (хрватска списатељица Ведрана Рудан, "Прес претрес", 2003). Кад је изабрана за председника Скупштине: "Те ноћи, кад сам изабран, у пет ујутро добио сам више од сто порука од непознатих грађана. Коментари су – хвала Богу, један Србин на функцији, шта год да урадите добро је да сте ту" (РТС, 2007). Славица Ђукић-Дејановић, психијатар на привременом раду као председница Скупштине: "Томислава Николића никада нисам доживљавала као пацијента, али он мене често доживљава као психијатра. Опседнут је професијом, мојом, својом, туђом, али ја у њему видим једног потпуно зрелог човека, мада се понекад из тактичких разлога понаша, по мојој оцени, недовољно адекватно" ("Данас").

О сарадњи са Западом: "Хоћу да сарађујем са Западом онако као што сам пре петнаестак дана у Стразбуру 'сломио кичму' Харију Холкерију" (као председнички кандидат СРС-а, "Курир", 2004).

О ЕУ, некад и сад: "Не знам ништа позитивно о ЕУ, сем да је зло. Не интересују ме ни симболи, ни принципи, ни устав, ни регуле, ни акти ЕУ зато што је погазила све што је радила. ЕУ према Србији има лош однос и о Европи ме не питајте ништа" ("Блиц", 2005).  Исто некад: "Србија је од 2005. године талац ЕУ... Позивам Бориса Тадића и Војислава Коштуницу да отворено кажу да су били у заблуди шест година јер су веровали Европској унији, која је Србији ломила врат. Тадић и Коштуница воде земљу у хаос и демократију коју је ЕУ смислила за паћенике у транзицији" (РТС, 2007). А недавно: "Нисам променио ниједан став откад сам напустио СРС, и даље сањам велику Србију, и даље не бих Хагу изручио Младића, али више нико не сме да каже да Србија неће у ЕУ" ("Прес"). Сада, после састанка са европским комесаром за проширење Штефаном Филеом, није штедео речи хвале: "Мислим да греше многи који оптужују Европску комисију да се превише меша или да се неки политичари понашају онако како им кажу у Бриселу. Ми нисмо добили ниједну директиву, само смо разменили мишљења" ("Политика", 2011).

О традицији: "Моја жена, која је сликарка, не фарба јаја само у црвено. Сваком детету, сину, снајама и унучићима наменски припрема ускршња јаја. Млађем сину, рецимо, осликава грб Партизана јер је ватрени навијач црно-белих, а старијем неки мотив из банкарства, посла којим се бави. Мени је годинама осликавала грб СРС, али ове године ће морати да мења знак" ("Курир", 2009)

Спорт: У младости се бавио атлетиком. Неке спортове је отписао током бављења политиком: "Председник Скијашког савеза је криминалац Млађан Динкић и мене скијање не интересује" ("Курир"). Дотакао се и фудбала и још једном ушао у најуже изборе најбољих изјава свих времена: "То што ради Роналдињо, то је непоновљиво. Као да гледам себе кад сам се као дечак играо на ливади" ("Није српски лупати", прва књига). Навија, иначе, за Партизан.

Хоби: "Нарочито воли да, окружен пријатељима, подложи казане за печење ракије, у складу са српским обичајима" (званична биографија, сајт СНС-а). Признао је да има и хоби који личи на порок: "Увек се кладим на себе и увек сам добијао. Сада сам се кладио на више од 33 одсто [у првом кругу], дао сам седам хиљада и изгубио." (као председнички кандидат СРС-а, "Европа", 2004).

Омиљена животиња: Колико је могуће сазнати – пас: "Свим кучићима дајем америчка имена. Па, могло би да буде Лајка… Не знам, стварно, да ли ико даје руска имена псима? Зашто да не, само, заиста, ево где год сретнете неког пса или је Џеки, или је Бони…" ("Политика").

Омиљени материјал: Стиропор.

Омиљени цитат: "Мислим да је Реган једном рекао read my lips, читај ми са усана – господине Тадићу, ако не чујете или нисте обавештени, гледајте у моје усне: Војислав Шешељ је у Хагу, везан води одбрану Србије" (јануар 2008, ТВ дуел са Борисом Тадићем на РТС-у). Цитату срећу квари погрешно ауторство – "read my lips: no new taxes" изговорио је Џорџ Буш Старији на Републиканској конвенцији 1998.

О новом стану, новим технологијама и старом противнику: "Ја сам уговарао куповину још пре две године и платио радове у сивој фази, да ја стављам плочице, паркет... Иначе, требало је завршити зграду још у марту. Да је по уговору све на време било готово, ја бих се извукао без Динкића као комшије. И напишите: нема шансе да ми Динкић пљуне под прозор ни на терасу! Сад ћу да вам нацртам (црта положај станова). Ја сам на четвртом спрату, а он је у другој згради, на шестом спрату и гледа на контра страну. Може да ме гађа и пљује једино ако има неки џојстик." ("Ало!")

О женама: "Ја хоћу да материнство подигнемо на највиши могући ниво. А ако мушкарци нису задовољни, нека се порађају они." ("НИН")

Креационизам vs. еволуција: "Човек није настао од мајмуна, мада бих могао по физиономијама појединих посланика да истражујем да ли је то тачно" (у Скупштини, РТС).
Нешто што личи на мото: "Никада неће бити доста подела на патриоте и издајнике" ("Вечерње новости", 2004).

Реч и мисао за крај: "Ја у вама видим огромну енергију и снагу" (током посете Дому пензионера на Бежанијској коси, РТС).