Tajni rat, ili kako to rade Britanci? (II)

Poznato je da su raspadu Jugoslavije 1991–1999. godine imale udela i neke evropske zemlje, naročito Velika Britanija i Sjedinjene Američke Države. Gotovo je nepoznato da su i njihovi vojnici učestvovali u nekoliko manjih operacija. U američkim knjigama o raspadu Jugoslavije već ima podataka o doprinosu njihovih generala u planiranju i izvođenju hrvatske operacije „Oluja“ početkom avgusta 1995. godine, kada je zbrisana Republika Srpska Krajina. O agresiji 19 zemalja NATO 1999. godine na Srbiju mnogo je objavljeno. No, i pored toga nez namo još štošta.

O političkom angažovanju evropskih država u građanskom ratu u Bosni i Hercegovini 1992–1995. godine pisali su učesnici kao što su generali Filip Morion i Luis Mekenzi i političar Karl Bilt. U međuvremenu objavljene su nekolike knjige u Americi i Engleskoj. U njima, međutim, nema ništa o učešću njihovih vojnika na muslimanskoj strani. A dobro se zna o učešću britanskih vojnih formacija i njihovim borbama na muslimanskoj 1992–1995. i šiptarskoj strani 1999. godini. To najbolje znaju naši ratnici pripadnici specijalnih jedinica.

Od početka ratnih sukoba u Sloveniji i Hrvatskoj 1991. do agresije NATO na Saveznu Repubiku Jugoslaviju i srpske kapitulacije 1999. godine, pripadnika britanske armije je bilo na svim nivoima i na svim stranama osim na srpskoj! Bilo kao „penzionisani“ savetnici ili instruktori, bilo kao pripadnici plaćeničkih organizacija, bilo kao aktivnih pripadnika kraljevske armije i to pripadnika SAS-a (Special air service), SBS-a i „Crvenih pacova“. Pripadnici regularnih britanskih trupa učestvovali su u vojnim operacijama na teritoriji Bosne i Hercegovine i Hrvatskoj. To su, na primer, operacije „Oluja“, „Trnovo“, „Fojnica“ i „Goražde“ i obaveštajne „Handvod“, „Perl“ i „Deniflajt“.

Dobro se zna o učešću britanskih vojnih formacija i njihovim borbama na muslimanskoj 1992–1995. i šiptarskoj strani 1999. godini.

Do sada je štampano o tim jedinicama i pojedincima mnogo dokumenata, fotografija, imena i činova, mesta i vremena operacija. Vredi pomenuti Dragana DŽamića i knjigu „Psi rata“, Majkla Stenlija „Krtica od poverenja“ itd.

Kada su „neregularne“ britanske trupe u pitanju, od njih kruna uvek može oprati ruke i reći da su to plaćenici. Ostaje pitanje da li tim zločincima treba suditi. Primera radi, onu grupu Engleza iz sastava Hrvatskih obrambenih snaga (HOS) koji su kod Osijeka 1991. godine pobili grupu ruskih novinara. Uostalom, Rusi su dostavili detaljne podatke o identitetu ubica. I na tome je ostalo!

Ja sam kao profesionalni istoričar zainteresovan za mnoge tamne strane ovih ratova. Kako je nemoguće doći do autentičnih dokumenata, poslužio sam se metodom takozvane usmene istorije koju istorijska nauka prihvata a anglo-američka istoriografija potencira.

Ovom prilikom opisujem nekoliko događaja onako kako su mi ih opisali srpski ratnici. Njihovu autentičnost i verodostojnost bi tek trebalo proveriti i to na drugoj, suprotnoj strani.

Bosna 1994.

Jedna srpska grupa zašla je 8. maja 1994. godine u muslimansku teritoriju na frontu kod Tuzle iz pravca Majevice. Trebalo je izvršiti razna izviđanja i prikupiti što je moguće više informacija o neprijatelju. Pri povratku, u takozvanoj neutralnoj zoni, a to je teritorija između srpskih i muslimanskih položaja, naišli su na grupicu neprijateljskih vojnika koja se vraćala sa naše strane, verovatno su radili isto što i naši. Bila su to dvojica muslimana iz formacija „zelenih beretki“ i četvorica pripadnika britanskih specijalnih snaga SAS-a. S obzirom na to da su ih Srbi prvi primetili, bili su u prednosti. Oni su mislili da su to njihovi saborci. Kada su shvatili koga imaju oko sebe, počeli su da pucaju. U kratkom okršaju bili su pobijeni. Srbi su im uzeli vojničke isprave, oružje, motorole, razne karte i ostalo i to predali svojoj komandi. (Druga je stvar zašto to nikada do danas nije pokazano javnosti!)

Britanska komanda, koja je bila u Sarajevu, ubrzo je negirala da su njihovi vojnici bilo na koji način učestvovali u sukobu.

O tim događajima je saznao i međunarodni Crveni krst i njegovi predstavnici su ubrzo došli i preuzeli mrtva tela.

Britanska komanda, koja je bila u Sarajevu, ubrzo je negirala da su njihovi vojnici bilo na koji način učestvovali u sukobu.

Kosovo i Metohija 1999.

Problem za britansku krunu nastaje kada se regularne trupe upuste u borbu i to na tuđoj teritoriji. A tako je bilo februara 1999. godine u rejonu Kačanika, kod mesta Đeneral Jankovića, na granici sa Makedonijom, kod repetitora Radio-televizije Srbije, kada je došlo do oružanog sukoba snaga pripadnika britanskog SAS-a, koji su imali oznake 22. regimente, i pripadnika Protivterorističkog bataljona 72. specijalne brigade Vojske Jugoslavije.

Naša specijalna jedinica je bila zadužena za kontrolu kritičnih graničnih tačaka. U to vreme bile su pripreme za povlačenje obaveštajaca generala Vilijema Vokera sa teritorije Kosova i Metohije i intenzivnih priprema NATO-a za bombardovanje. U tim danima je bila intenzivna helikopterska aktivnost NATO sa makedonske strane, prema i do naše granične linije. Naša jedinica je dobila zadatak da utvrdi razloge za to i na vreme podnese izveštaj nadležnoj komandi.

Počelo je u jutro 14. februara 1999. kada je Prva borbena grupa Protivterorističkog bataljona 72. brigade primila naređenje za pokret radi izlaska na dominantnu kotu kod repetitora i njenog zaposedanja. Formirana je borbena kolona od džipova marke „Puh“ sa skinutim ceradama i dva laka oklopna transportera, sastav 30-40 ljudi.

Oko 10.30 časova, na polovini uspona iz pravca dominantne kote otvorena je vatra na kolonu. Kolona je stala, vojnici su napustili vozila, formirali borbeni poredak za pretres terena i krenuli ka vrhu. Dvojica čeonih bili su na oko 50 metara ispred ostatka borbene grupe. Na rastojanju od oko 50 metara od vrha krenuli su uspravno. U jednom momentu, sa suprotne strane, dvojica strelaca na vrhu, maskirani u bela moz-odela sa belim maskama na licu i u belo maskiranim puškama LH 80A sa kolimatorskim nišanom, počeli su da pucaju jedinačno po jedan. Prvi metak namenjen našem levom čeonom vojniku je promašio, dok je ispred desnog drugi metak presekao bukovu granu. Dvojica belih vojnika su se povukla iza drveća. Naši čeoni vojnici su zalegli u zaklon, a jedinica se razvila levo i desno od zvuka pucanja, zatim su prišli i opkolili vrh. Počela je razmena vatre. Iz šumarka na vrhu pucalo je dvadesetak cevi. Neprijatelj je imao gubitke.

Strana kote prema Makedoniji nije bila zatvorena pa se neprijatelj povlačio tim pravcem vukući svoje ranjene a ostavljajući mrtve. Naša jedinica vrlo polako je išla i oprezno zauzimala prostor svesna opasnosti od nove kombinovane zasede. To „pecanje“ sa zastalim snajperistima našima je bilo dobro poznato. Iz ovakve borbe nanosili su se veliki gubici. Želeli su da se domognu Makedonije.

Stariji vodnik Goran Mirjanić se otkrio kada se pridigao da uvede novi redenik u mitraljez PPT 7,62. Metak ga je pogodio ispod levog oka. Pucano je iz snajpera tipa Vinčester 38.

Problem za britansku krunu nastaje kada se regularne trupe upuste u borbu i to na tuđoj teritoriji.

Jedinica je iz izviđanja prešla u nasilno izviđanje, potom u borbu u susretu i na kraju u gonjenje neprijatelja. Zbog intenzivnog dejstva precizne snajperske vatre sa jako velike udaljenosti, prvi su zastali na dostignutim pozicijama radi utvrđivanja zaklona i izvlačenja tela poginulih vojnika na putu do saniteta. Veza se bila usijala, stalni je saobraćaj na svim kanalima i na mnogo jezika, najčešće se čuo panični engleski.

Prošlo je podne. Čuli su se helikopteri iza granične linije, na oko 150 metara. Nastavak priče nije zanimljiv, osim priče koja se kasnije ponavljala. Po priči, Toni Bler je iz Londona lično zvao Slobodana Miloševića i tražio da se obustavi naša „ofanziva“ u Kačaniku, a Madlen Olbrajt pretila zbog nepotrebne i neumerene upotrebe sile.

Drugi primer: Na srpskoj strani na položajima kod Đakovice ka Košarama 28. maja 1999. godine gotovo da je počela panika. Naime, za nekoliko dana sedam vojnika ubijeno je i nekoliko ranjeno sa suprotne strane a da se nije znalo ko je pucao. Prepostavljalo se da će žrtava biti još pa je odlučeno da se ode na suprotnu stranu i da se snajperista eliminiše. Taj zadatak dobila su dvojica pripadnika Antiterorističkog odreda. Akcija pronalaženja trajala je dva dana i okončana je ubijanjem snajperiste. Po odeći videlo se da je pripadao britanskim specijalnim snagama takozvanim Kraljevskim marincima. Imao je snajpersku pušku SAKO kalibra 7,62 mm. Kod njega su pronađena originalna vojna dokumenta. Sve ovo predato je našoj višoj komandi.
(Druga je stvar zašto to, kao ni ostali slučajevi koje navodim, nikada do danas nisu pokazani srpskoj javnosti!)