|
 Imamo velike, konkretne probleme - Kosovo i Metohiju, pitanje granica koje nisu definisane. A sve zbog toga što nismo pozicionirali svoju ulogu u svetu. Svu odgovornost snosi naša politička i intelektualna elita koja se neodgovorno odnosi prema gradjanima i budućnosti ove zemlje. Naša zemlja, činjenica je, nema već decenijama adekvatan strateški program od nacionalnog značaja, onaj koji bi Srbiji obezbedio državnu stabilnost, privredni, ekonomski preporod, kulturni progres, i iznad svega nacionalno jedinstvo - ističe prof. dr Miroslav Jovanović
Tvrdite da je demografski problem vrlo ozbiljan u našoj zemlji!
Srbija je jedno od „najstarijih” društava u Evropi, demografski posmatrano, sa prosečnom starošću od preko 40 godina. To je vrlo ozbiljan problem sa kojim ćemo morati vrlo brzo da se suočimo. Praktično, za 15-20 godina, doćićemo u situaciju da će jedan radnik morati da privređuje za tri penzionera. U postojećim okolnostima, nikakvim administrativnim merama na to ne možete da podstaknete mlado stanovništvo. Demografski problem je jedan od bazičnih koji su tu pored nas i sa kojim Srbija živi, a da pri tome na to ne obraća pažnju. Jedino nam je, izgleda, postalo važno da li će i koja politička opcija pobediti i da li ćemo biti na ovoj ili onoj strani. Drugo bitno pitanje jeste - šta Srbija zaista želi! Kako srpska politička i intelektualna elita vidi našu državu u 21. veku, da li će biti izvoznik znanja, sirovina ili ljudi? Najlakše je govoriti parole i tako skretati pažnju sa ozbiljnih tema.
Šta onda Srbija može da ponudi svetu?
Prema svim analizama, a brojne se analize rade, pozicije Evrope i sveta kroz 20 godina se menjaju. Uzrok tome jeste politika energetskih sila, izvori i resursi nafte i ekološki razvoj. Nameće se logično pitanje, šta će Srbija među tim razvijenim državama da izvozi? Šta može da ponudi u ovom momentu, a šta za 20 ili 30 godina?! Ako imamo postojeće ulaganje u nauku, prosvetu, koje je među najnižim u Evropi, ni u kom slučaju ne možemo očekivati značajniji opštedruštveni progres.
Srbija, srećom, ima dovoljno obrazovnih ljudi, stručnjaka.
Da, na prvi pogled bi se mogao izvući takav zaključak. Ali ne mogu se svi oni, ili pak ogroman broj njih, baviti politikom. Potrebni su nam, recimo, lekari, i to ne samo u Beogradu, i ne samo po bolnicama, nego i u Zaječaru, Ljigu, Boru... I dobri lokalni činovnici, profesori u gimnazijama i dobri novinari. Ne mogu svi oni doći u prestonicu i baviti se politikom.
Kada smo imali ozbiljan nacionalni program?
Srbija je klasičan nacionalni program imala samo u „Načertaniju” Ilije Garašanina, a potom, kroz istoriju, izvesni krugovi su, pre svega političko-intelektualna elita, pokušavali da od memoranduma SANU-a sačini nešto što bi bilo nacionalni plan. Prema mom mišljenju, sam memorandum SANU-a pre je bilo samo jedno skeniranje stanja u društvu socijalističke Jugoslavije, nego što je bilo istinski u stanju da ponudi ikakvo rešenje za izlazak iz krize.
Kako definišete „dokument” od sveopšteg značaja za budućnost zemlje?
To bi u najkraćem moglo da se definiše kao sublimirana perspektiva mogućeg društvenog razvoja u Srbiji (političkog, ekonomskog, privrednog, kulturnog i obrazovnog) i to u doglednom vremenu, za nekih 10, 20, ili 50 godina. Uostalom, onako kako se to radi, projektuje se ozbiljna država u svetu. Zbir svih tih projekcija bi mogao da čini srpski nacionalni program. Koliko vidim, usled političkog, društvenog i demografskog razvoja, kod nas ne postoje takvi projekti. Srbija ne zna kako sebe da definiše. Kada kažem Srbija, onda naravno mislim na one odgovorne, zapravo na društvenu elitu - političku, intelektualnu, privrednu, vojnu i duhovnu. Evidentne su samo svađe, podele i netrpeljivosti. Nigde nema ozbiljne diskusije o tome kako bi Srbija trebalo da izgleda za dve ili tri decenije. Da li to znači, da treba da budemo izvoznik sirovina i jeftine radne snage i da se tako svrstamo u kategoriju „Trećeg sveta” gde faktički sada pripadamo ili želimo da ulažemo u sektor usluga i znanja? Ni to se ne radi niti se ostvaruje preko noći. Ako od danas počnemo sa ulaganjima u nauku i obrazovanje, rezultate možemo očekivati tek za 15 godina. Ako se uopšte i odlučimo za to! Gde je onda naše mesto u evropskom okruženju i hoćemo li doći u situaciju da uvozimo radnu snagu!? Nažalost, o ovim problemima se ne govori, ne razmišlja i ne piše.
Šta je, prema vašem mišljenju, u postojećim okolnostima od prioritetne nacionalne važnosti ?
Srpska elita bi prvo trebalo da nauči da se oslobodi svojih zabluda i mitova i da shvati vreme i svet u kome živi. Naša elita se ponaša kao da još živimo u vremenu „hladnog rata” i vremenu vladavine Broza i najveći broj njih svet doživljava kao bipolarni, kao mogućnost sukoba Istoka i Zapada, svet u kojem mi nalazimo svoje mesto i to naplaćujemo. Ako se i ostvari neka podela, neće biti onakva kakvu elita priželjkuje. Devedesetih godina prošlog veka svet je grabio krupnim koracima napred, dok smo se mi bavili ratovima na prostorima bivše Jugoslavije i doživeli jednu od najvećih hiperinflacija u savremenoj istoriji. Neke države su ulazile u tranziciju a neke se otvarale, dok smo mi za tih 20 godina mnogo izgubili i još uvek se ne snalazimo. Naravno da imamo velike, konkretne probleme - Kosovo i Metohiju, pitanje granica koje nisu definisane. To je zbog toga što nismo pozicionirali svoje mesto i ulogu u svetu. Svu odgovornost snosi naša politička i intelektualna elita. Vrlo neodgovorno se odnose i prema građanima i budućnosti ove zemlje. Zbog toga sam veliki pesimista kada je u pitanju srpski nacionalni program.
Da li postoji rešenje i kako ga vi vidite?
Treba prvo objektivno sagledati stanje u društvu, privredi, ekonomiji, poljoprivredi, ali i u okruženju. Prioritet je ekonomski oporavak, a bez novca, razume se, nema nikakvog napretka. Moramo biti svesni da će doći ovde neki kapital, bez obzira sa koje strane sveta da pristigne. Samo vrlo pametnim ulaganjima tog kapitala moći ćemo da napredujemo kao društvo. Imamo i preko 70 odsto funkcionalno nepismenog stanovništva! Njima je lako manipulisati. Zatim, vojska mora da bude modernizovana prema standardima savremenog sveta. Takodje bi trebalo jasno da se opredelimo i orijentišemo prema vojnoj realnosti u svetu. Dakle, moramo odlučiti da li ćemo ulaziti u neke vojne integracije poput NATO pakta, ili ne. Ukoliko nećemo, koliko će to da košta ovo društvo i da li je moguće da se to ostvari? I pitanje spoljne politike vrlo je bitno. U tom pogledu država mora da funkcioniše vrlo profesionalno i da zna šta želi. Možemo najsposobnijeg ambasadora poslati u vodeću državu, ali ako mu ne date jasne smernice, on ne može ništa da uradi. Da bi vas u svetu uvažavali, morate da budete ozbiljna država. Neophodno je da Srbija izgradi takvu državu.
O budućnosti se odgovorno mora razmišljati
U svim ozbiljnim zemljama postoje brojne institucije, službe i instituti koji su angažovani na različitim projektima od nacionalnog značaja. Nacionalni programi se prave kroz više razvojnih planova, obaveštajnih i drugih sličnih službi, različitih organizacija za razvoj nacionalne strategije, pitanje odbrane itd, kojeg sačinjavaju čitavi timovi eksperata najrazličitijih profila i struka (od pravnika, politikologa, ekonomista, vojnih stručnjaka). Kroz više takvih programa formira se određena politika strategije. U odgovornim zemljama se o budućnosti vrlo ozbiljno razmišlja.
Razgovor vodila Biljana Živković
|
.jpg)
