Olimpijada i politika

 Olimpijske igre održavane su u antičkoj Grčkoj skoro dvanaest vekova i istorija kaže da su one bile toliko važne, da su zbog njih prekidani ratovi. Polisi su ostavljali oružje po strani i slali najbolje ratnike na sportska takmičenja. A onda je u devetnaestom veku osnovan Međunarodni olimpijski komitet. On je kako tako vodio sportske igre, zimske i letnje su se jednolično i predvidljivo smenjivale (uz nekoliko međusobnih američkih i sovjetskih bojkota, kao produžetak hladnoratovske politike) svake četiri godine. Sve dok nisu došle devedesete godine.

Prve igre u devedesetim godinama održane su u Barseloni, 1992. godine. Ta godina bila je prelomna ne samo zbog toga što su po prvi put zimske i letnje igre odvojene. Koliko mi je poznato, to je prvi i poslednji put da je nekoj državi zabranjeno učestvovanje na Olimpijadi. Zbog tadašnjih sankcija koje je Savet bezbednosti uveo SR Jugoslaviji, MOK je zabranio dolazak naših sportista na igre. Iako MOK nema nikakve veze sa UN, iako mu osnivač nije nijedno telo Ujedinjenih nacija (MOK je međunarodna nevladina organizacija), taj Međunarodni komitet je odlučio da počne da se bavi politikom. Zbog takve sramne odluke, čitava jedna generacija najboljih sportista iz Srbije i Crne Gore nije mogla da odmeri snagu i veštinu sa kolegama iz sveta. Antička Olimpijada, sasvim je sigurno, nije tako zamišljena.

Što se tiče pokušaja blokade Ruskih olimpijaca ove godine, oni su fasični i smešni na više nivoa. Pre svega, Ruska Federacija nije isto što i SR Jugoslavija. Ne samo zbog toga što je Rusija svetska ekonomska i vojna sila, nego i zbog toga što je Rusija i međunarodna sportska sila. A eventualno izostajanje takve sile bi, između ostalog značilo i manje novca. Zbog toga su takvi pokušaji bili samo fasično poigravanje, nastavak pokušaja srozavanja međunarodnog ugleda Rusije. Osim toga, više je nego besmisleno da se bilo kojoj državi zabrani dolazak na igre, samo zbog toga što neko unapred sumnja da će neko od sportista koristiti nedozvoljene dopinge. Takva politika ''kriv si pre nego što si uhvaćen'' je besmislena i zbog toga što već postoji Svetska anti-doping agencija, koja sarađuje sa MOK-om, i koja na samoj olimpijadi proverava takmičare. A čak i pre njenog osnivanja, MOK je i sam organizovao proveru olimpijaca na takmičenjima i redovno uspešno hvatao one koje koriste doping.

Sve ovo su verovatno dovoljni dokazi i pokazatelji da MOK nije nikakav ''nezavistan'' komitet, nego produžena ruka onih koji žele da predvode svetsku politiku. I sam MOK stalno prate brojni korupcionaški skandali. Budući da su oni zvanično ''međunarodno nevladina neprofitna organizacija'', niko spolja ne može da utiče na njih i bira njihove funkcionere. Šta više reći od njima, ukoliko se zna da je MOK od svog osnivanja 1894. sve do 2013. imao svega osam predsednika. Osam predsednika za 12 decenija! Zbog svega toga ova organizacija više liči na neku od onih tajnih ili polu-tajnih međunarodnih organizacija, nego što liči na nešto što bi pošteno predvodilo i promovisalo svetski sport.

Što se tiče situacije kod nas, tu su stvari još zanimljivije. Kad god budemo videli nekog olimpijskog sportistu sa Kosova, morali bismo da se setimo samo jednog imena – Vlade Divac.  Kosovo je primljeno u MOK u vreme njegovog mandata, prošle godine. Tada je Srbiju i Kosovo posetio predsednika MOK-a Tomas Bah. Uz piće, meze i druženje (nekad se to zvalo ispravnije, mada manje politički korektno - ''jagnjeće brigade''), Divac je verovatno samo slegnuo ramenima i pristao da ne talasa mnogo. Talasanje ionako nije njegov sport.

Kasnije je medijima izjavljivao kako je učinio sve što je mogao da to spreči ali da nije uspeo u tome. Jedino nije rekao šta je to učinio. Da li je poslao neko protestno pismo, da li se nekome obratio za pomoć, da li je bilo šta, išta, makar nešto uradio da protestvuje? Da li se makar obratio ostalim članicama MOK-a, u kojima bi ih podsetio da prijem Kosova ne bi bio u skladu sa Olimpijskom poveljom, u kojoj stoji da članice MOK-a mogu da budu samo države članice UN? Ništa od toga nije predstavljeno medijima. Zato što ništa od tih protesta nije ni postojalo.

Ali su zato ostale zabeležene izjave zahvalnosti Tomasa Baha i predsednika Kosovskog olimpijskog komiteta Besima Hasanija. Bah je tada potvrdio da je Olimpijski komitet Srbije prihvatio prijem Kosova u MOK, ''iako nevoljno'', i da ''nije uputio zvaničan protest''. I da je Vlade Divac prihvatio tu odluku ''u interesu sportista'' (?). Tada se i zahvalio Divcu na ''činjenici da je stavio ''individualne interese iza interesa sportista Kosova'' (!). Besim Hasani je tada takođe zahvalio kolegama iz Olimpijskog komiteta Srbije ''na njihovom prijateljstvu'' [1] .

Dakle Vlade, kako si se ti to borio, i kako protestvovao? Kakva ti je borba bila, kad ti se svi protiv čijih aktivnosti si se borio zahvaljuju na podršci? Zanimljivo je da je tih dana (šteta je što tih snimaka nema na internetu) Vlade izjavljivao novinarima (otprilike) kako ima razumevanje za sportiste sa Kosova, kako ima mnogo prijatelja tamo, i kako misli da ne bi bilo fer prema njima da im ne dozvoli da pristupe MOK-u. Sa prijateljima Vlade može da ide u kafanu, i da tamo uz meze i piće priča o sportu, ali on ne bi smeo da takvim prijateljima pomaže, preko leđa Srbije. I to je otprilike prava slika mafijaško-masonske (ne znam kako ih drugačije nazvati) organizacije kakva je MOK – vi možete da predstavljate jednu državu, kao Divac Srbiju, ali da istovremeno budete veći prijatelj ljudima iz druge, nazovi države. I ne samo to. Ne samo što tako možete da gazite Ustav Srbije, nego će vam biti omogućeno da i dalje, do u beskraj, predstavljate državu protiv koje radite. I čak ne ni samo to! Ne samo što ćete predstavljati državu, radeći protiv njenih interesa, nego ćete i dalje biti cenjeni član društva. Eto, to je slika Srbije, MOK-a i Vlade Divca.

Uzgred, zanimljive su i izjave Baha data tih dana: ''MOK je autonoman'' (...) ''i zbog toga priznanje ili članstvo neke teritorije ili zemlje u UN nije uslov za priznanje u MOK'' [2]. Rekao je i da ''mi (MOK) hoćemo da unapredimo olimpizam činjenicom da su svi ljudi na planeti ravnopravni i da bi svi sportisti trebalo da dobiju priliku da se pojave na Olimpijskim igrama'' [3] . Dakle, kada je Kosovo u pitanju, MOK je nezavistan i ''autonoman'', i može da radi samostalno, svi su ljudi ravnopravni i sve je lepo i divno kao prolećni sunčani dan. Osim kad je Srbija u pitanju, onda je MOK u obavezi da sledi preporuke UN i da blokira nastup Srbije na Olimpijskim igrama.

Postoji i još jedan lep primer sportske politike kakvu sprovodi MOK. Nakon što je Majlinda Keljmendi osvojila prvo zlato za svoju samoproglašenu državu, Međunarodna džudo federacija saopštila je da je neposredno pred početak Olimpijade, Keljmendijeva odbila doping kontrolu [4]. Ona i njen trener odbili su nenajavljeno testiranje kontrole Antidoping agencije Francuske. Šta bi se desilo da je na primer, neki Rus odbio takvu kontrolu? Uzgred, Keljmendijevoj je u Riju zlatnu medalju oko vrata stavio lično predsednik MOK-a Tomas Bah.