Monarhija je samo prošlost

Do Đurđevdana ima još mnogo dana a to znači i neprestana (politička) igranka sa zabavom za narod. A narod k’o narod: od silnih priča koje će mu pričati političari malo toga će da razume jer će mu govornici nuditi lepo upakovane šarene laži. A tek kada se u sve to umešaju majstori scene iz Kabineta sa Andrićeva venca, igranka će biti još zabavnija!

Koliko majstori znaju svoj posao pokazala je akcija traženja groba generala Dragoljuba Draže Mihailovića. A ona se pokazala kao jednokratna upotreba za zamajavanje naroda. Mada se narod zabavljao nekoliko dana, projekat je okončan blamažom jer su umesto ljudskih ostataka pronađene životinjske!

Sada su hladna vremena pa treba pripremiti nešto „toplije“, nešto što će prijati (srpskom) srcu. A to je nešto iz istorije!

Slobodan Milošević nije imao ništa protiv da u Beograd dođu kraljevići Tomislav i Aleksandar Karađorđević. Kraljević Tomislav se pokazao kao pravi srpski oficir jer je obilazio bojišta od Knina do Drine, hrabrio ratnike, susreo se sa generalom Ratkom Mladićem... Njegova udovica i sinovi su u Srbiji. Šteta što jedan sin nije završio vojnu akademiju. Kraljević Tomislav je sahranjen (bez državnih počasti) u hramu na Oplencu, pored desetak drugih Karađorđevića.

Kraljević Aleksandar Petra II Karađorđević je godinama u Srbiji. Ostaće zapamćen i po podršci za bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, čestitci Borisu Tadiću za hapšenje generala Ratka Mladića, skandalu na Gazimestanu...

Kada je knjeginja Jelisaveta, kćerka Pavla Karađorđevića, postigla jedan cilj – poništenje presude ocu za izdaju – i krenula u drugi – donošenje zemnih ostataka svojih roditelja u Srbiju i sahranu na Oplencu, javio se kraljević Aleksandar sa zahtevom da se i ostaci njegovih roditelja sahrane u mauzoleju Karađorđevića.

Ti zahtevi su opravdani iz više razloga i oni su opštepoznati pa ih ne treba ni nabrajati. Uostalom, kada je ktitor zidao zadužbinu, zaveštao je i amanet da svi pripadnici srpske kraljevske porodice Karađorđevića budu sahranjivani u tom hramu.

Majstori zanata iz kabineta Borisa Tadića baš u tome vide dobru priliku za zamajavanje naroda koje će doneti njihovom vođi dobre poene u predizbornoj kampanji. Kako na Andrićevom vencu i okolini ima lepo raspoređenih učenika britanskih koledža i američkih kurseva, i koji će odigrati svoju ulogu u programu koji odavno ostvaruju Britanci u Srbiji, može se pretpostaviti šta će se sve desiti u narednim mesecima.

Boris Jeljcin je vratio na rusku državnu zastavu carski grb i drage volje pristao da imenuje Vladimira Putina za naslednika. O tome šta je Putin za Rusiju uradio nema potrebe pisati. Uzgred, u njegovo doba Ruska pravoslavna crkva je prevazišla gotovo vekovni raskol i proglasila je stradale članove dinastije Romanov svetim.

Angloamerikanci su, doduše, zamerili Tadiću što je svojevremeno, na Svetog Stefana, bio u Banjaluci i primio visoki orden Republike Srpske, pa su ga odmah ukorili poslavši „njihovog“ Čedomira Jovanovića na megdan Miloradu Dodiku. Jovanović je i taj zadatak obavio poslušno i propagandno, tako da su ga preneli svi listovi u oba entiteta u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj kao i na Kosovu i Metohiji uz blagoslov pojedinih diplomata u Sarajevu, a o odjeku u Srbiji da i ne govorimo! Provokativan po „zadatku“ bio je Jovanović i kada je u Beogradu bio Vladimir Putin koji je zbog agresivnog nastupa Jovanovića u Narodnoj skupštini Srbije odvojio neplanirano dodatno vreme da sasluša Jovanovićeve „filipike“.

Na sahrani kralja Petra II Karađorđevića sredinom novembra 1970. godine u manastiru Svetog Save u Libertivilu našao se, po prirodi posla, i Obren Đorđević, prvi čovek Službe bezbednosti Srbije, verovatno po dogovoru sa generalom Slavkom Zečevićem, iz savezne Službe. Đorđević je trebalo da utvrdi koliki je uticaj mrtvog kralja na srpsku emigraciju i o tome da podnese izveštaj. Bilo bi od koristi Tadićevim spin-majstorima da pročitaju taj izveštaj pre nego krenu u akciju zamajavanja naroda. Da shvate da je monarhija samo prošlost! (Što su i Britanci znali već 6. oktobra 2000. ali su, ipak, zaigrali na tu kartu.)  A pri tom da nađu neki drugi način da pomognu Borisu da vlada kao car.

Da je državnu vlast interesovala Srpska pravoslavna crkva pokazuje i članak objavljen 26. novembra 1972. na tri strane u beoradskom nedeljniku Nin pod naslovom „Politika na verski način“. Elem, Vuk Drašković u tom tekstu decidirano zaključuje: „Srpska pravoslavna crkva, ali i ostale verske organizacije veoma često izlaze izvan okvira i nadležnosti propisanih Ustavom.“ Nešto dalje u istom članku se navodi da je autor došao do poražavajućeg podatka „da je 70,3% anketiranih odgovorilo da je religiozno, dok je broj ateista iznosio svega 29,3%“, što je navelo da ustvrdi: „Ublažava pokazatelj da je izuzetno visoka stopa religoznosti pre rezultirala iz neukosti i neškolovanosti anketiranih nego iz njihovih ubeđenja“. Kritikujući Crkvu zbog toga što prikazuje Svetog Savu kao uzor jedinstva svih Srba, Drašković je jasan: „Srpska pravoslavna crkva na taj način najdirektnije napada osnovne postulate samoupravnog socijalizma“.

Vuk Drašković je bio „oficir“ za vezu za dolazak u Srbiju Aleksandra Petra II Karađorđevića u vreme kada Slobodan Milošević preko Dušana Mitevića pravi „igru“ sa Milanom Panićem i Dobricom Ćosićem. Ima osnova za tvrdnju da je Drašković trebalo da aktivira pitanje obnove monarhije u Srbiji pod vlašću Miloševića. Ima indicija da su Britanci imali plan da rušenje Miloševića tako što bi Aleksandar II Karađorđević bio postavljen za kralja Srbije a Drašković premijer. U tom kontekstu treba posmatrati i formiranje Krunskog saveta kao i DEPOS-a kao političke snage za promene. Plan je izjalovljen u sprezi američkih i britanskih uticaja sa još nekim službama na relaciji Milan Panić – Dobrica Ćosić – Dragoslav Avramović – Slobodan Milošević. Panić je postao kandidat DEPOS-a za predsednika Srbije i doživeo debakl, a pitanje monarhije je (još jednom) bačeno u ropotarnicu istorije.

Sahranom članova srpske i jugoslovenske dinastije Karađorđevića na Oplencu izbacuju se aduti Tomi Nikoliću, koji, doduše, ni o tome se nije još izjasnio. Očekuje se brzi odgovor Vlade Srbije, koji će, po svemu sudeći, biti pozitivan. Na taj način država-vlada i vladajuće partije će biti uključene u proces prenošenja posmrtnih ostataka članova porodice Karađorđević iz rasejanja u domovinu. Ta inicijativa ima šanse da uspe, i da predstavlja vid nacionalnog pomirenja i ispravljanja istorijske nepravde donete na Drugom zasedanju AVNOJ-a 1943. u Jajcu a potvrđenog na Trećem zasedanju AVNOJ-A 1945 godine u Beogradu. Kao što je došlo do pomirenja, bar na papiru, partizana i četnika, pomirenja SPS i DS, tako sada treba da dođe i do građanskog „pomirenja“ države sa porodicom Karađorđević i „ukidanje“ sada već istorijskih odluka AVNOJ-a koji su na delu već punih 67 godina uz sve zabrane i suspendovanja prava članova porodice Karađorđević od povratka imovine, prava na krunu do sahrane kralja Petra II i drugih članova porodice Karađorđević u domovini, u grobnicama, onako kako je i zaveštao ktitor hrama.

Vlada je rehabilitovala i kneza Pavla Karađorđevića i uskoro će, sudeći po najavama, dobiti od knjeginje Jelisavete molbu za prenos zemnih ostataka kneza i supruge na Oplenac.

Možda će zahtev kraljevića Aleksandra II Karađorđevića u izbornoj godini dobiti „zeleno svetlo“ i doneti Borisu Tadiću i njegovoj stranci bar stotinak hiljada glasova. Malo li je, za početak!