Jugomazohizam kao izvor autošovinizma

 U poslednje vreme mnogo se govori i piše o fenomenu autošovinizma. Ova grčko-francuska kovanica, čije se autorstvo pripisuje Zoranu Ćirjakoviću, označava mržnju prema sopstvenom narodu. Često se kaže kako je jezik odraz društvene stvarnosti; kada je neka pojava prisutna u životu određene zajednice, jezik te zajednice ima reč za nju i obrnuto. I dok u rečnicima nekoliko svetskih jezika nema reči ,,autošovinizam”, u srpskom je stekla pravo građanstva, što znači da je i pojam koji označava nažalost deo naše društvene stvarnosti…

A kako je on to postao? Razloga, dakako, ima mnogo. Ali u osnovi, etiologija autošovinizma je istorijsko-psihološka, sa naglaskom na drugom članu ove polusloženice.

Prva generacija autošovinista predstavlja spoj grupe prozapadnih disidenata iz vremena socijalističke Jugoslavije i nazoviliberala iz rukovodstva Saveza komunista Srbije. Stoga ne čudi što je i njihova ideologija svojevrsni amalgam jugomazohizma i (pseudo)kulturnog snobizma kao devijacija jugoslovenstva i prozapadnjaštva.

Jugoslovenska ideja je gotovo od same svoje pojave među Srbima praćena uverenjem da se zarad političkog braka sa Hrvatima treba odricati od interesa sopstvenog naroda i preko granica koje bi jedan politički savez podrazumevao

Jugoslovenska ideja je gotovo od same svoje pojave među Srbima praćena uverenjem da se zarad političkog braka sa Hrvatima treba odricati od interesa sopstvenog naroda i preko granica koje bi jedan politički savez podrazumevao. Tako je, recimo, književnik, istoričar i etnolog Milan Đ. Milićević u jednom zapisu iz svog dnevnika iz 1873. između ostalog zapisao kako je prvak dalmatinskih Srba Ilija Janković Dede tražio novčanu pomoć za pokretanje lista Srba u Dalmaciji, što je Milićević uspeo da izdejstvuje kod tadašnjeg predsednika Ministarskog saveta Jovana Marinovića, ali uz opasku da je potrebno najpre videti šta je cilj lista i izraženu bojazan od ,,separatističke borbe protiv Hrvata, u korist pravoslavlja i isključivog srbinstva”. Milićević dalje dodaje da treba paziti ,,da pomažući deo, ne oštetimo celo”, što govori da za njega ,,deo” kojem i sam pripada ni ne postoji i da zajednicu sa Hrvatima vidi poput smese čiji se sastavni delovi ne mogu razlučiti.

Miodrag Radulović, otpravnik poslova Kraljevine Srbije u Berlinu, izvestio je 13. avgusta 1899. tadašnjeg predsednika Vlade i ministra inostranih poslova kako su u novembru 1898. trojica srpskih radnika u Berlinu osnovali Jugoslavensko radeničko društvo ,,Bratstvo”, u kojem je, na zaprepašćenje velikog broja Srba članova, za službeni jezik proglašen hrvatski. Samo društvo je među članovima imalo izvestan broj Hrvata, Slovenaca i pripadnika drugih slovenskih naroda, ali je vrlo indikativno to što se njegovi osnivači čak nisu opredelili ni za ravnopravnu upotrebu više jezika.

Početkom XX veka u diskursu levičarskih grupacija (pre)naglašeno jugoslovenske orijentacije, kao što su tzv. demokratska grupa u južnoj Ugarskoj i Srpska samostalna stranka u Hrvatskoj, za srpske radikale iz Habzburške monarhije koristi se izraz ,,srpski frankovci”, koji će kasnije u svoj pojmovni aparat uvrstiti i Komunistička partija Jugoslavije. Jasno je da se ovde radi o pokušaju stvaranja tobožnje simetrije krivice, fenomena toliko prisutnog u drugoj Jugoslaviji da je prepoznat kao jedno od njenih glavnih obeležja. Naravno, o znaku jednakosti između srpske stranke koja je u načelu prihvatala ideju jugoslovenske zajednice, pri tome izražavajući skepsu samo prema bezuslovnom ujedinjenju, i hrvatske srbomrzačke stranke, iz koje će se kasnije razviti ustaški pokret, i koja je već u vreme nastanka ovog poređenja i na delima pokazala svoju programsku orijentaciju, nesuvislo je uopšte i govoriti…

Korak dalje u jugomazohizmu, koji se već opasno približava autošovinističkim tezama, jeste stav Jovana Skerlića da je Ante Starčević bio pobornik jugoslovenske misli, jer to što je Srbe hteo da obuhvati hrvatskim imenom pokazuje da je bio zagovornik zajednice dvaju naroda

Korak dalje u jugomazohizmu, koji se već opasno približava autošovinističkim tezama, jeste stav Jovana Skerlića da je Ante Starčević bio pobornik jugoslovenske misli, jer to što je Srbe hteo da obuhvati hrvatskim imenom pokazuje da je bio zagovornik zajednice dvaju naroda. I najzad, osvrćući se na istupe pojedinih partijskih funkcionera na Šestom plenumu CK SK Srbije (14–15. septembar 1966), održanom u još svežoj atmosferi Brionskog plenuma i optužbi za centralizam i velikosrpsku hegemoniju, Aleksandar Ranković prezrivo konstatuje: ,..ne stide se da sad i na javnim skupovima uzvikuju kako ih je sramota što su poreklom Srbi…”

Jugomazohizam je stav da Jugoslaviju treba čuvati bez obzira na štetu koja će po srpski narod zbog toga nastupiti. Iz prethodnog dela ovog teksta vidi se jasna razvojna linija sve većeg uzmicanja srpskog činioca radi udovoljavanja drugim konstituentima jugoslovenske zajednice. Izopačeno shvatanje jednog političkog saveza počelo je utapanjem sopstvenog interesa u zajednički tako da ovaj prvi potpuno nestane, nastavilo se neprekidnim samopotiskivanjem i na kraju završilo u autošovinizmu, koji zapravo nije ništa drugo do interiorizovani stav svih relevantnih političkih subjekata iz pojedinih bivših jugoslovenskih republika i pokrajina o nama samima. Podsetimo se na trenutak pojmova sa časova fizike – elongacije, udaljavanja tela od položaja ravnoteže, i amplitude – krajnje udaljenosti od tog položaja; neprestano podređivanje željamama drugih članova jugoslovenske zajednice bilo bi elongacija, a autošovinizam amplituda jednog nesrećnog kretanja.

Raspad Jugoslavije bio je katalizator za bujanje autošovinizma na isti način kao što je ličnostima sklonim patološkim ljubavima napuštanje od strane partnera okidač za patnju, beskonačno preispitivanje, samooptuživanje, nesavladivu nostalgiju i nemirenje sa realnošću da je ljubavna veza prestala

Raspad Jugoslavije bio je katalizator za bujanje autošovinizma na isti način kao što je ličnostima sklonim patološkim ljubavima napuštanje od strane partnera okidač za patnju, beskonačno preispitivanje, samooptuživanje, nesavladivu nostalgiju i nemirenje sa realnošću da je ljubavna veza prestala. Pitanje kako će neki postupak Beograda biti primljen u Zagrebu, Sarajevu, a odskora (nadamo se ne i nadalje) i Podgorici, uslovni je refleks autošovinista i danas, kada je Jugoslavija istorijska kategorija…      

 Autošovinisti pokazuju odlike mazohističkog ponašanja – gaje ljubav upravo prema onim bivšim jugoslovenskim republikama koje su srpskom narodu u najnovijoj istoriji nanele najviše zla, a u toj ljubavi se pojavljuju simptomi takođe svojstveni mazohizmu –izraženo osećanje krivice, odsustvo samopoštovanja, samoosuđivanje, preterana potreba za ljubavlju i prihvatanjem…

Jugomazohizam će postepeno nestajati kako vreme bude odmicalo, a sećanje na Jugoslaviju, državu koje (na sreću) nema, bude sve više bledelo. Za generacije koje dolaze Jugoslavija će biti isključivo istorijska kategorija. Hrvatska i Federacija BiH za njih će biti strane zemlje kao i sve druge

Može li jugomazohizam kao izvor autošovinizma nestati? Može, i protekom vremena i hoće. Jugomazohizam će postepeno nestajati kako vreme bude odmicalo, a sećanje na Jugoslaviju, državu koje (na sreću) nema, bude sve više bledelo. Za generacije koje dolaze Jugoslavija će biti isključivo istorijska kategorija. Hrvatska i Federacija BiH za njih će biti strane zemlje kao i sve druge, a ne prostori koje ne prihvataju kao inostranstvo i čija im je ljubav potrebna kao hleb nasušni. To, naravno, ne znači da će nestati i autošovinizam, jer on ima i druge – mnogo opasnije izvore nastanka, od kojih će jedan biti tema mojih narednih članaka…

(autor je doktor pravnih nauka, asistent Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu)