уторак, 11. децембар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Душа и црна рупа - или зашто је идеја промене граница, демаркације и размене територија накарадна, срамотна и противуставна
Куда иде Србија

Душа и црна рупа - или зашто је идеја промене граница, демаркације и размене територија накарадна, срамотна и противуставна

PDF Штампа Ел. пошта
Владимир Конечни   
уторак, 09. октобар 2018.

Радио-телевизија Србије има серију емисија под насловом „Наука 50”. У свакој од тих педесет емисија од тридесетак минута, Станко Стојиљковић, претходни дугогодишњи (мада прерано пензионисани) сарадник за науку листа „Политика” поставља питања само једном научнику или филозофу, о основним концептима света и живота, попут: „Космос”, „Еволуција”, „Време”, „Лепота”, „Свест”, „Атом”, „ДНК”,„Светлост”.  До сада, далеко најгледаније од ових емисија су „Душа ” и „Црна рупа”. Њихова велика гледаност на јутјубу на известан начин алудира – метафорички, а можда и подсвесно – на два психолошка аспекта проблема који је од необичног значаја за Србију.

Шта је у историјском смислу „црна рупа” за небројене људе у Србији? Кратак одговор већине патриота у нашој земљи – а патриотизам није прљава реч нигде у свету, најмање у САД, Великој Британији и земљама ЕУ –  јесте званично потписано одрицање од Косова и Метохије „за вјек вјекјова”. Патриоте не прихватају потпис на било коју верзију обавезујућег документа који грађанима Србије нуде, односно намећу, председник републике и председница владе. Чврсто неприхватање таквог потписа сам заговарао још 15. фебруара 2006. године у чланку „Мондијалистичко тумачење” у „Политици”.

Ниједан патриота није прихватио Вучићев позив на наводни дијалог о будућности Космета, јер Вучић, из разлога које није тешко погодити, свакодневно осионо „разматра” тотално неприхватљиве алтернативе расплета косовског чвора. Рецитује их Западу, вајним медијским аналитичарима, апаратчицима и ботовима своје Српске напредне странке и члановима ткзв. „Српске листе” на Космету. То што аутошовинисти у Србији, сорошевске невладине организације и медиокритетна другосрбијанска квази-елита – који нарочито функционишу у два главна дневна листа и њиховим викендским „додацима” (на пример, у вези с Битефом и Октобарским салоном) – за патриоте користи флоскуле попут „етнофашисти”, само доказује да су сви били опортунистички приљежни у радионицама у којима су их учили како да своју мржњу фројдовски пројектују на људе који су у свакој земљи на планети, па и у Србији, огромна већина. Та већина је често немушта („60% фунционално неписмених”, како недавно рече један овдашњи политикант коме треба честитати ако се сећа акронима свих партија којима је, тако искрено, припадао), али не увек – о чему сведочи цитат на врху текста. Морају се тим људима и женама опростити физички ружни, мада артикулисани, graffiti, јер немају НВО радионице и брифинге да их науче естетици и стилистици политичког мрзитељства.

Ниједан патриота није прихватио Вучићев позив на наводни дијалог о будућности Космета, јер Вучић, из разлога које није тешко погодити, свакодневно осионо „разматра” тотално неприхватљиве алтернативе расплета косовског чвора

Идеја промене граница, демаркација и размене територија је накарадна, срамотна и противуставна. То није нешто што би било који домаћи државник требало да сме да разматра, а камоли озбиљно предлаже српском народу. Знатно боље је рећи: "Ми смо окупирани и не можемо у догледно време да се војно одупремо, али нећемо ништа да потпишемо. Стрпљиво ћемо чекати да се релевантни непријатељи оспу и распадну; победићемо као Јевреји и Кинези на дуге стазе".

Одрицање од било ког дела наше територије би значило не само да признајемо да смо поражени, него и да свесно и вољно прихватамо све западњачке планове, углавном стављене у функцију после времена Војислава Коштунице: уништавање бојне готовости (уз помоћ два комична министра одбране који су сада вајни опозиционари, без части да се повуку из политике); уцене путем Хага и у вези са наметањем Србији да уведе санкције Русији, чији је просрпски став у Савету безбедности УН битан; западно ћутање на усташство у Хрватској (уз тетошење те земље од стране многих српских медија у областима од политике до културе и спорта); ћутање Вучића, Брнабићеве и Дачића о Ђукановићевом све суровијем третману Срба и српства у Црној Гори; опкољавање Србије увлачењем још једне јужне вазалне државицe из бившег југословенског простора у НАТО; и апсолутно одсуство критике од стране САД и ЕУ, ма и једном реченицом, о пројекту Велике Албаније.

Много је других елемената на српској политичкој и медијској сцени који су намерно компоновани да што више обесхрабре, увреде и понизе патриоте, да допринесу дефетизму и безнађу. Ваљда да се „Власи не досете” и разбије монотонија ситног закерања о несразмерном упливу САД., многи елементи су у вези са УК На пример, Тони Блер, један од два главна заговорника варварског бомбардовања Србије 1999. године, позван је 2015. у Београд и плаћен да саветује Вучића о односима са Западом.

Тони Блер и Александар Вучић 21.јуна 2014. године

Тони Блер на конференцији за медије у седишту НАТО-а 20. априла 1999. у Бриселу. Четири дана касније, дао је изјаву након бомбардовања РТС-а: "Ове телевизијске станице су легитиман циљ, оне су део моћи, апарата и диктатуре режима Слободана Милошевића

Такође, велики простор често се даје у листу „Политика” британском амбасадору Денису Кифу да нашироко саветује Србији шта све и како мора да ради на „европском путу”, а да му ниједан вајни новинар не помене брегзит, а камоли перфидни покушај Лондона да у Савету безбедности У.Н. прогура резолуцију о српском народу као геноцидном. Британци то чине? Они, са својом историјом невероватне бруталности у земљама од Ирске до Кеније, Јужне Африке, Индије и у многим другим? У томе је суштина термина la perfide Albion. То се испољило и српског самоубилачког 27. марта 1941. када је Черчил на радију цинично рекао да је „Југославија нашла своју душу”, користећи баш реч у наслову овог написа. Знао је или претпостављао да ће тај 27. март, оличен у британским заставицама на реверима „напредне” омладине, послати Југославију, односно Србију, под немилосрдне бомбе и чизме, не само Хитлера него и комуниста. Није га било брига за тоталну пропаст и стравичне патње Србије ако би то бар мало помогло Албиону (о ратоборном понашању помахнитале омладине 27. марта 1941. на Врачару, око Треће београдске гимназије, треба читати веродостојан мемоар који је написао очевидац и учесник, др Ђурица Крстић „Балкан као судбина”, Службени гласник, 2017).

Окренимо се поменутој реченици на зиду: „Ниједна те се душа није одрекла”. У РТС емисији на тему „Душа”, говорио сам о филозофским идејама у вези са стицањем свога „ја”, о самосвести и савести, о формирању погледа на многе битне ствари у људској егзистенцији, као и о својим личним опредељењима и љубави према Србији. Мој деда по мајци, Душан Васић, био је високи официр српске војске у балканским ратовима и, у Великом рату, једно време командант битољске области. У својим ратним дневницима, Косово је често називао „светим” и написао је да смо „најзад поново стекли своју душу”. Његов син, Ратимир Васић, млађи брат моје мајке, као поручник у коњичком пуку заробљен је од Немаца априла 1941. у Вировитици и провео је четири године у официрском лагеру у Нирнбергу, пре него што је ослобођен од америчких трупа са 42 килограма тежине (био је висок преко 180 cm). Отишао је у Канаду и никад није хтео да се врати на своју родну груду – земљу брутално уништене грађанске класе и са свеприсутним, понижавајућим култом Броза. Мој ујак до краја живота у Торонту није престао да говори о Косову у Србији и да повремено пусти сузу у вези са њим. (Ово сам написао да бих мало насмејао цинике.) А моја супруга од четврт века Мирјам-Мирјана, рођена Холанђанка, 1994. године је из протестантизма прешла у православље. Нашем сину, рођеном 1995. године, дали смо име Душан по његовом прадеди. У душама нас троје Косово је Србија.

Да је могуће да мој ујак данас дође у нашу земљу, уочио би много неискорењене брозовштине у српском друштву. То не чуди међу другосрбијанцима, аутошовинистима и србофобима, јер су многи привилеговани потомци комуниста пореклом „из шуме”. Кад то напишем, прво ми увек пада на ум пребијање на смрт 19. јануара 1945. осамдесетшестогодишњег војводе Петра Бојовића, команданта славне Прве армије, у његовој кући у Трнској бр. 25 на Врачару. Лустрације, разуме се, у Србији није било чак ни после 5. октобра 2000. године – попут успешних земаља Чешке, Мађарске, Пољске и других.

Међутим, неки облици комунистичке прошлости нажалост досежу и до потписника недавног „Апела за одбрану Косова и Метохије”. Који проценат тих патриота био је члан ССОЈ-а и партијац? За који број њих је у формативном и опортунистичком периоду живота Броз био непогрешиви маршал и доживотни председник? А Броз је био анти-српски човек у пуној мери коју су му разне околности допуштале. Онемогућавање враћања Срба на Косово и Метохију после 1945. године и Устав СФР Југославије 1974. године довољно говоре о томе. Посредно злостављање Срба благим третманом хрватског усташства је део исте жалосне приче, релевантне до дана данашњег.

(Аутор је дугогодишњи редовни професор експерименталне психологије на Калифорнијском универзитету у Сан Дијегу и Филозофског факултета Београдског универзитета)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да Србија адекватно обележава 100. годишњицу пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер