Sedamnaesti mart

Tog 17. marta 2004. godine noć me je zatekla na putu ka enklavama u Kosovskom Pomoravlju. Ne pamtim da sam ikada jasnije video daleka metohijska sela, kao tad, srpska, što su gorela. Odasvud su ječala crkvena zvona kad tresnu o zemlju, s nagorelih greda zvonika. Nema strašnijeg osećaja od tog, kada se plamenim masivima u daljini setiš imena...

Sećam se i obesne jarostialbanskih mladića koji su besomučno lopatama tukli po kravi, pretekloj iz štale nekog Srbina. Platila je za domaćina koji je utekao komšijama... Sećam se preplašenih kforovaca koji su ostavili nebranjenemanastire, crkve i zbegove. Svega se živo sećam, a čini mi se da smo počelida zaboravljamo...

Sedamnaesti februar 2008. sazdan je ina garežu tog 17. marta, na telima osmoro ubijenih Srba, na 35 obezboženih oltara, na 900 preoranih temelja, na nekoliko desetina oskrnavljenih pravoslavnih grobalja... Sedamnaestog februara 2008. kosmetski Albanci stavili sutačku na ono što supočeli pre, evo, decenije, ravno. Posle je došao NATO a otišli su Srbi. Etničko čišćenje dobilo je prerogative državnosti, priznate od nekoliko najmoćnijih država sveta i još sijaset onih, netremice zagledanih u ove, najmoćnije.

Što se nekada famoznih „standarda pre statusa“ tiče, prištinskom rukovodstvu je dozvoljeno da, manirom nesigurnog studenta, zameni ceduljicu s pitanjima. O standardima će u nekom od narednih apsolventskih rokova...

A, šta se za minule četiri godine, zaista, promenilo na Kosmetu? Osim demografske karte, baš ništa! Krvna slika južne nam pokrajine jasno govori da je reč o hroničnoj (a)nemiji Srba i ostalih nealbanaca.

Doduše, onima koji su ostali na ognjištima bezbednost je doista povećana– još jednim kalemom bodljikave žice oko sela. Ne štedi se na tome. Tači jejednoj mnogočlanoj srpskoj porodici lično uručio ključeve novog traktora s prikolicom.

Od 323 Albanca optužena za učestvovanje u martovskom zulumu 2004. godine,gotovo nijedan nije pravosnažno osuđen.Ne postoje pouzdani svedoci i dokazi, iakosrpske kuće, crkve i manastiri nemaju običaj da sami od sebe planu. A što se osmoro stradalih tiče, niko nije video otkuda su došla puščana zrna. Kosmetska forenzika tu nije mogla da pomogne.

Sve u svemu, za razliku od 17. marta 2004; 17. februara ove godine je kosovska „vlada“ na centralnom prištinskom trgu, u čast proslave „nezavisnosti“ servirala tortu od 1000 kila u obliku pokrajine i pozvala komšije Srbe da dođu da se zaslade. Verovatno je to za neko vremeposlednji slatki zalogaj za nealbance...

Na „sreću“, u pitanju je, kako pravdoljubiv svet to formuliše: „nadzirana nezavisnost“.

Na nesreću i ta dva martovska dana 2004. neko ih je nadzirao, ali...

[objavljeno: 16/03/2008, Politika]