недеља, 13. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > О српском повратку на Косово и Метохију – пледоаје за државну стратегију активног чекања
Косово и Метохија

О српском повратку на Косово и Метохију – пледоаје за државну стратегију активног чекања

PDF Штампа Ел. пошта
Часлав Д. Копривица   
субота, 08. јун 2019.

Прошлоседмични догађаји на КиМ, иницирани инвазијом „косовских“ снага на сјевер КиМ, бацили су још свјетлости на оно што смо већ одавно знали, а што лаковјерни, корумприрани или пропагандом званичне Србије заведени до сада нијесу успјели, или пак нијесу хтјели да схвате. Ипак, чини се да најважнији аспект посљедње шиптарске агресивне провокације није саучесничко дјеловање Запада с илегалним „властима“ из Приштине, што није новост, већ понашање УН. „Косовски специјалци“ су, наиме, ухапсили двојицу службеника УМНИК-а, који имају дипломатски имунитет, при чему је један, руски држављанин, био изложен врло озбиљнином физичком злостављању. УН веома „млако“, малтене преко воље реагују, а приштинске „власти“ су чак тражиле од УН да се функционеру УНМИК-а укину имунитет – да би му могли судити (!); у УН су, како јављају руски медији, у пола гласа изјавили да ће ту молбу „размотрити“! Тек је на изричито и оштро тражење Русије несрећни дипломата пуштен и превезен на лијечење на ВМА. Други ухапшени службеник УНМИК-а се и не помиње...

Но то није све када је ријеч о мисији УН на КиМ. Неколико мјесеци раније исти тај УНМИК огласио се ненадлежним у спору између Србије и „привремених институција“ на КиМ, по ЦЕФТА-споразуму, а поводом незаконитог увођења такси од стране потоњих. УНМИК је својевремено, приликом склапања споразума о слободној трговини унутар подручја ЦЕФТА, њега потписао у име „привремених институција“, јер оне ни тада нити сада не распологаху међународноправним капацитетом. Оглашавање ненадлежним утолико представља „поруку“ Србији да и за УН КиМ тобоже више није територија под њиховим старатељством, већ, ваљда, некаква држава с којом треба рјешавати спорове било у директном контакту, било на релевантним форумима на којима се иначе рјешавају међудржавни спорови. Наравно, то није правно санкционисано стање ствари, већ је ријеч о томе да Запад, путем ометајућих механизама закулисног утицаја, жели да створи утисак да је, рецимо, КФОР и de iure (а не само de facto) НАТО, да су, што се КиМ тиче, да су УН de iure замијењене путем ЕУ, која је, иначе, прије година дана прогласила окончање управљачке мисије ЕУЛЕКС, а све то да би се на концу створио утисак да је КиМ de iure држава.

Дакле, ЕУЛЕКС је своје завршио, па, ваљда, треба и УНМИК, а ако правно гледано није тако, тада ћемо се (Запад) потрудити да УН на терену изгледају смијешне и беспредметне, јер су у нескладу с политичком (па и повијесном) тзв. „реалношћу“. Укратко, стварањем утис(а)ка, који је у правном смислу привид, жели се што више земаља, а на крају и Србија, подстаћи да протиправној „реалности“ на терену саобразе и правно вредновање косовскометохијске ситуације. Захваљујући фактичком утицају Запада унутар УН, подрива се обавеза свјетске организација коришћења свог правно-политичког капацитета на КиМ, а УН се чак и не жале на ту омогућеност, већ службено говоре латентно саучесничким гласом заједно с покворитељима „косовске независности“.

Стога је и све мање убједљив приговор тези да Србија треба да прогласи окупацију КиМ, јер би то био одговор на понашање УН као да тог документа нема, и као да више не постоји њихова мисија на КиМ. У крајњој линији, та резолуција је била документ који је требало да прибави правни оквир за интерегнум током којега би се устројио правно-политички систем на КиМ, тако што би се изашло у сусрет одређеним захтјевима албанске мањине, али уз поштовање територијалног интегритета СРЈ/Србије. Ако Резолуција није искоришћена у ту сврху, већ само да се физички удаље српске власти с територије своје покрајине – да би се једнострано, мимо сагласности Србије, створиле институције које се самовољно понашају као да су држава, тада се може сматрати да је примјена поменутог документа УН у пракси била у несладу с њеним декларативним дијелом, којим се потврђује државноправни континуитет територије Покрајине с њеним претходним статусом.

Пошто је Запад ту резолуцију злупотребио за стварање фактичкога стања супротног неким њеним кључним провизијама, тада и оштећена страна може бити власна да изјави своју одлучност да истраје у привржености ономе што је зајамчено Уставом РС и међународним правом, укључујући и саму резолуцију. Дакле, чином проглашења окупације ми не бисмо довели у питање Резолуцију, већ оно што се, супротно управо њеним одредбама, покушава успоставити на терену, захваљујући дволичној политици земаља-агресора из 1999, које саботирајући мандат УН, настоје да доврше свој наум из времена Агресије.

Уосталом, онога тренутка када су приштински илегалци прогласили некакву независност, УН су биле у обавези да је пониште, јер то није било у складу с Резолуцијом, остале релевантне акте УН, да и не помињемо. Према Кумановском споразуму једина оружана сила на КиМ су снаге УН, али од прошле јесени имамо некакву „Косовску војску“. Када је КФОР упозорен на нелегалност и тог чина и те „установе“, они су се, слиједећи агенду НАТО, дрско оглушили о своју обавезу. УН ни декларативни нити стварно ни послије 12 година нијесу ништа предузеле против илегалног чина скупине лица у Приштини, као што је мало вјероватно да ће НАТО пресвучен у КФОР ишта предузети против „Косовске војске“.

Због тога флагрантнога и дугогодишњега безакоња, се тенденцијом даље ескалације, Србија се у једном тренутку треба коначно осјетити слободном да дјелује у складу правним стањем ствари. Наша држава би на тај начин само, бранила слово и дух документа УН од стране оних који манипулишу УН, наводећи их да раде супротно својим одлукама. Није ли то исто оно што су иницијатори Апела за одбрану КиМ покренули: бранити идеални топос државе Србије од активности фактичких носилаца највиших државних функција, који раде супротно њеном Уставу, а против њене територијалне цјеловитости, као што би и (унормаљена, од „разграничитељā“ на својем челу ослобођен) Србија бранила идеални топос УН од њених фактичких узурпатора?

Поменутим догађајем отворена су још нека питања. Ако држављанин Русије с дипломатским имунитетом универзалне организације цјелокупног човјечанства може бити тако бестијално третиран од стране косовских „државних службеника“, шта да очекују Срби који би остали да живе на територији сјутрашњег „суверене“, тј. нашим „разграничењем“ с приштинским одметницима, одржављене „Косове“? Вучић се, наиме, у својем „историјском“ обраћању Скупштину поново заклео у „безалтернативност“ разграничења, а министар спољњих послова Дачић је нешто касније отишао и даље, нагласивши да оно треба бити обављено по начелу правне конвалидације онога што Срби и Шиптари на КиМ „држе“.

Међутим, не само што ријеч и потпис „косовских власти“, очигледно, ништа не вриједе него је јасно да Запад не би прстом мрднуо да заштити иједнога Србине и Србе као народ на КиМ, само уколико би непочинства и злочини шиптарских „власти“ остали скривени од глобалних – читај: западних медија, за шта би се западњачка политичка врхушка, нема никакве сумње, постарала. Како знамо? Сјећа ли се ико да је Запад икада спријечио непријатељске снаге у ратовима од 1991. да уништавају српске цивиле? Штавише, знамо за случајеве да им је у томе посредно помагао. Да ли је било када упутио вјеродостојне пријетње било коме ко се активно супртостављао повратку српских прогнаника?

Послије најаве једнога од главара шиптарских побуњеника из српске покрајине да они неће примијенити одредбу о такозваној Заједници српских општина, структури која према Бриселском споразуму нема никакве извршне надлежности, додатно се појачава утисак о томе да приштинским побуњеницима не треба ништа вјеровати. Понашање супротно овом упозорењу представљало би чин криминалне недоговрности. Ако Запад, на тобожње чуђење наших власти, ћути на још један израз непоштовања онога на шта су се обавезали бандити пресвучени у одијела, тада је, по ко зна који пут јасно (узгред, паметнима – одавно, а ентузијастима „разграничења“ – тек сада, уколико све вријеме не глуме да су невјешти), да Запад и Шиптари од почетка и непрекидно раде у тијесном садејству, и то према сљедећем „начелу“: уступци српске државе на штету функција сопственог суверенитета у окупираном дијелу Старе Србије треба да остану трајни, док су уступци „Косовара“, макар и само симболички, а суштински безначајни, као што је ЗСО, од почетка били замишљени као привидни и/или привремени, дакле нешто што се у било којем тренутку може опозвати.

Притом, то би било утолико лакше учинити уколико би Србија којим (несрећним) случајем признала „независност“ одметничке творевине на својој територији, будући да би тиме све раније договорено из времена КиМ-провизорија постало мање-више „унутрашња ствар“ једне „државе“. У сваком случају, чини се да макар сада мора бити недвосмислено да ни приштински одметници нити Запад од самога почетку нијесу мислили да се држе оних елемената споразумā који не одговарају њиховом једином и коначном циљу – неповратном признању окупираног КиМ као државе, и од стране Србије.

Шта је рјешење? – то је оно што ће свакога ко покушава да наглас размишља о овоме питању упитати они носиоци власти, којима је то реторички, или боље: вулгарно еристички, увод за заговарање трајног и неповратног одрицања Србије од своје јужне покрајине, или макар њеног лавовског дијела, јер се, тобоже, нема куд иначе. Ако предсједник каже да „замрзнути конфликт“ није рјешење, зато што га Шиптари неће, тада поводом тога треба примијетити сљедеће. Замрзнути конфликт је правни термин за продужени изостанак сагласног рјешења питања државноправног статуса неке територије под спором. То предсједник, као правник, сигурно јако добро зна.

Ако би у условима постојања правнога спора, једна, сецесионистичка страна, чија је илегална творевина лишена суштинског међународног признања, прибјегла насиљу, тада би држава која је жртва насиља, Србија, имала свако право, али и ОБАВЕЗУ, да брани своју сувереност и своје држављане, ма гдје живјели на подручју окупиране Покрајине, и, да додамо, ма које националности били. Ово важи на основу Устава РС, међународног права и саме резолуције 1244, коју пресједник системски и злонамјерно лажно представља и омаловажава – осим у присуству представника Русије, када то не смије да чини. „Замрзнути конфликт“, истина, није препрека избијању и директног оружаног сукоба, али ако предсједник хоће да нам поручи да морамо исходовати тзв. „компромис“ да сецесионисти не би изазвали рат, тада је смисао тога заправо овај: морамо попустити пред терористима, јер они имају моћ да изазову рат, тј. јер нас они уцјењују ратом. Озбиљне државе с терористима не преговарају, што ми, нажалост, већ годинама чинимо. Но не само озбиљне државе, него и оне мање озбиљне, не мијењају државноправни статус себе или дијелова своје територије због страха од терористичке пријетње, па стајао иза ње и сам НАТО. То не значи да је шиптарска пријетња неозбиљна, али за њу се треба спремати онако како се државе спремају за такве ситуације.

Није, дакако, нимало пријатно бити талац неодговорних бандита, а посебно њихових моћних покровитеља, који можда хазардерским играњем на „шаховској плочи“, послије неуспјеха у Украјини и Сирији, желе да увуку Русију у сукоб тамо гдје они имају јаче фигуре. Али одрицањем од својих права и обавеза тешко да ћемо бити учињени мање зависним од такве констелације. Никада не можемо знати шта би, и да попустимо терористима, још могло пасти на памет неком Весељију или већ неком ином примјерку из „веселе“ приштинске крчме...

Берлински самит (април 2019.): Александар Вучић, Емануел Макрон, Еди Рама, Хашим Тачи, Беџет Пацоли, Рамуш Харадинај, Ана Брнабић и Ангела Меркел 

У вези с тиме треба поменути још један момент. У јавном простору се у посљедње вријеме помиње како су косовскометохијски Срби, или макар они јужно од Ибра, нека врста „талаца“, будући да „некооперативност“ Србије у „преговорима“ са шиптарским побуњеницима, потоње може изазвати да, уз прећутну сагласност, а вјероватно и подстицај Запада, изазову сукобе, с намјером физичког обрачуна с преосталим Србима у Покрајини. А за Шиптаре – али и за Запад – неприхватљиво је било шта у држању Србије што не води неповратном признању Косова, макар то било и одуговлачење, и јалова куповина времена, којој прибјегава Вучић од увођења фамозних „такси“ – да не кажемо бандитарине. Овакво упозорење је свакако умјесно – и због бандитско-(ратно)злочиначке генезе „косовских власти“, али и због релативног консезнзуса косовскометохијских Албанаца о допуштености или чак пожељености нових злочина над Србима. Они међу њима који не стоје на таквом становишту тешко би се усудили да јавно испоље своје противљење геноцидном коначном рјешењу српског питања на „Косови“, јер би их то, судећи по искуствима с бруталним обрачунима са сународницима који су деведестих радили у државној служби (поштари, точиоци на бензинским станицама...), или са потенцијалним судским свједоцима против водећих ОВК-бандита, врло вјероватно стајало главе.

Ако српска држава треба да прави уступке таквим „властима“, да би предуприједила оружани обрачун са косовскометохијским Србима – или макар с онима јужно од Ибра, тада се, на основу свих искустава с њима, и деведесетих, и откад их је НАТО „завластио“, а посебно оних стечених током преговора с том ратнозлочиначком елитом, с приличном сигурношћу може закључити да никакав споразум с њима, па ни потпис на признање „Косове“, не би донио никакву вјеродостојну заштиту било коме од Србе у Покрајини који би се нашао на домак злочиначке руке. Штавише, баш тада Србија више не би имала никакво реално право да интервенише у заштиту Срба, будући да би наше сународнике на КиМ она претходно већ била признала грађанима друге државе, наиме, „Косове“, чија би „сувереност“ и за Србију постала неприкосновена.

Признање суверености резидуума од Србије разграниченога Косова не би, дакле, представљало никакву заштиту за Србе јужно од Ибра, већ би имало двоструко неповољне посљедице: Србија би се одрекла свих својих правно и морално утемељених потраживања на цјелокупну територију своје насилно окупиране покрајине, оставши без могућности заштите Срба, али и осталих својих грађана на том простору. Тешко је замислити да наше власти ово не увиђају, и да нијесу свјесне да би признање „Косове“ (евентуално без [крњега] сјевера покрајине) прије или послије водило масовном злочину и/или масовном егзодусу Срба.

Тражити разграничење значи директно препустити Србе ван сјевера Покрајине на милост и немилост менторима Жуте куће, а посредно и њиховим НАТО-покровитељ, пред чијем очима су ти злочини вршени, а који су одиграли главну улогу у њиховом прикривању. Због чега су, међутим, наше власти спремне да на то пристану? Због крхких изгледа да уђемо у ЕУ, независно од тога да ли се она распада, као што се сада чини? Да ли је то заиста вриједно озбиљних ризика од нових покоља над Србима који би услиједили послије признања?

Додуше, Србија ни сада, према Кумановском споразуму, не би имала формално право да војно интервенише на територији КиМ, али би, не само из моралних разлога него и на темељу претходног међународноправног стања ствари, потврђеног резолуцијом 1244, ипак могла да се вјеродостојно позове на сопствено право на заштиту живота својих грађана на својој територији. Потоње права је јаче од претходнога ускраћивања права (Кумановским споразумом), којим је прво само ограничено, до даљњега суспендовано, али не и трајно укинуто. То знају и наше власти, будући да су се више пута, умјесно, позивале на могућност употребе оружане силе државе Србије на својој окупираној територији. Да ли су оне то заиста и мислиле, то ми, наравно, не можемо знати.

"Ја сам за разграничење и тога се не стидим, али Срби су против тога и ја сам разумео поруку народа. Ми нисмо спремни да чујемо истину око Косова, чак и кад је сви знају" - Александар Вучић 

Укратко, када је ријеч о обавези заштите својих грађана на територији КиМ, Србија се у овом тренутку налази пред сљедећом алтернативом. 1) Ако не призна „Косову“, у случају појаве пријетње животима својих грађана, у сваком тренутку може ограниченим снагама привремено интервенисати макар уз административну линију између КиМ и остатка Србије (дакле, не само на сјеверу), шаљући тиме поруку Западу: или ће КФОР радити посао на које су обавезале УН, или ће то умјесто њега радити Србија. Уосталом, КФОР и цивилна мисија УН су и уведени у Покрајину да би то радили умјесто Србије, и они то право ни на кога нијесу пренијеле, нити су то могле учинити. Ако су у међувремену (само)онемогућени у његовом вршењу, тада је једино природно претпоставити да оно може прећи само на онога ко га је претходно обављао, а то су органи државе Србије. На видику, наиме, никаквог алтернативног правног оквира, односно политичког рјешења за ово питање нема, зар не?

2) Ако призна „Косову“ – Србија не може урадити баш ништа на заштити Срба на КиМ, макар они и даље били држављани Србије. Дакле, аргумент попустљивости према терористима отпада и када је ријеч о заштити наших грађана на КиМ. Шта је са Србима у дубини КиМ, у тзв. „енклавама“? У овом тренутку, Србија им у случају невоље вјероватно не би могла помоћи, не због шиптарске нелегалне оружане силе, већ због НАТО. У најгорем случају, који није немогуће замислити, нити би то било нешто што бисмо први пут гледали од разбијања Југославије, српски грађани у дубини КиМ могли би бити изложени отвореном и масовном шиптарском терору – под окриљем НАТО. Једино што би посредно могло да им помогне била би заштита наших копнених снага од ваздушних удара НАТО, путем набавке напредних (руских) ПВО-система. Дакле, ПВО, а не нови мигови, који, у ситуацији потпуне окружености Србије НАТО-територијама, не могу бити пријетња никоме, нити икога одбранити, представљали би једину, какву-такву, заштиту суверености Србије од натовске пријетње, а тиме и, посредно, и безбједности њених грађана на цијелој територији и КиМ, и остатка Србије.

Наравно, временски-просторно ограничени одбрамбени сукоб с НАТО у циљу заштите сопствених грађана од истребљења, чак и у ситуацији неупоредиво боље војне опремљености, нипошто не би било нешто с чиме би се олако рачунало, већ само ствар крајње нужда – и то под условом да се Србија у довољно мјери опреми за одбрану и да постоји вјеродостојна и чврста, не само политичко-вербална, подршка одбрамбеним напорима Србије од стране неке стране велесиле. Но чак и тада, не би се смјело изгубити из вида да је војно-геополитички околиш Србије крајње неповољан, будући да је окружена државама и територијама које контролише НАТО, односно које су његове чланице. Уколико ова два услова не би била испуњена, у случају озбиљне опасности било би цјелисходније привремено извући становништво из енклава у гранична подручја покрајине према административној линији с остатком Србије, гдје би ОС РС могле да их заштите. Тиме би била умањена опасност од масовног покоља српског цивилног становништва, а Србија би била мање подложна уцјењивању због опасности од талачког третирања великог броја својих грађана. Но изнад свега – и то је овдје кључна ствар – војне припреме Србије за одбрану својег нарушеног територијалног интегритета, односно за његово поновно успостављање, те за заштиту сопствених грађана на цијелој својој уставно предвиђеној територији, из очигледних разлога, не би смјела бити међу првим опцијама наше државе у борби за успостављање суверености на цијелој својој територији.

Србијa би прије требало да дâ предност одлучној, али разборитој и стрпљивој политици, која би рачунала на дуготрајно, постепено успостављање суверности на КиМ, који би могла бити завјетни задатак и више од једнога српскога нараштаја. Но, с друге стране, само под условом довољне опремљености за одбрану смањују се изгледи за „избијање“, односно дириговано инсценирање, реалног оружаног конфликта на КиМ, или пак за његово што повољније разријешење по нас, ако до њега, вољом других страна, ипак дође. То је поука коју бисмо морали извући из искуства 1999, када је непријатељ рачунао на нашу недовољну опремљеност за супротстављање агресији. Коначно, смањивање вјероватноће оружаног „рјешавања“ проблема директно је сразмјерно повећању изгледа за политичко рјешење спора – управо онако како је предвиђено резолуцијом 1244.

Наглашавамо да набавка наоружања, које је Србији и иначе неопходно да би подупрла своју политику војне неутралности, као и одупирање напорима на одржављењу „Косове“ у релевантним међународним тијелима, ни издалека не би смјели исцрпсти стратегију активног одупирања и чекања агресивној сецесији. Сваки облик дјеловања и у самој покрајини и изван ње који нас приближава циљу њене државноправне реинтеграције у састав Србије, пожељан је и представља нашу државну обавезу. У сваком случају, сигурно је да Србија не смије трговати остацима своје суверености ради безбједности наших грађана у Покрајини. Тај аргумент је, како смо показали, не само неодржив него и, вјерујемо, намјерно лажан – ако говоримо о српским чиновницима који га јавно, пропагандистички бјесомучно износе.

Но упркос томе, већина грађана Србије, послије годину и по дана медијског „препарирања“ јавне свијести, у омјеру од 70% сматра да не треба давати дио своје државне територије зарад ЕУ или каквих било иних (спољно)политичких циљева. И Црква је, разумије се, одлучно против тога, што је не једном јавно оглашавала У вези с тиме, министар Дачић је не тако давно изјавио на РТС: „Црква размишља у категоријама вечности, а ми имамо само један живот“. Поред „дирљиве“ инфантилно-себичне неодговорности, овакве ријечи свједоче о опасној апсолутизацији сопственог генерацијског искуства, јер, тобоже, ако ми сада не „ријешимо“ – на било који начин, па и по цијену колосалног државног губитка за Србију – проблем КиМ, то би значило не знам какав ударац нашим животима, нашој „срећи“, „благостању“, „европској будућности“... Ствар је, међутим, здравога разума увидјети да нијесмо ми посљедњи српски нараштај, па би стога не само српска црква него и српска држава такође требало да размишља у „категоријама вечности“, како то Дачић непрецизно назва. То је некада српска држава знала, јер је имала стрпљења да чека 457 година на ослобођење Старе Србије. Нас данашњих, наравно, за много краће вријеме неће више овдје бити, али ће – вјерујемо и, упркос оваквим „државничким“ залагањима, и надамо се – бити Србије.

Зато ми данашњи не смијемо неким брзоплето-кратковидим и недостојним „рјешењем“-од-данас-до-сјутра ускратити прилику неком од долазећих нараштаја да заиста ријеши проблем окупиране Старе Србије онако како доликује – њеним враћањем у државну заједницу с остатком Србије. Ако косовскометохијски проблем будемо рјешавали сада, према „начелу“ сада или никада, врло је могуће да, захваљујући нашем правном одрицању, Стара Србија никада више не буде Србија. Уосталом, не само што је америчка псеудоимперија, макар као глобални хегемон, очевидно на издисају него се повијесна кретања тако брзо мијењају да се сигурно неће морати чекати нових 457 на прилику да се поново ослободи Косово, као што је ослобођено 1912, 1918. и 1944. Ко зна, можда се онима „који имају само један живот“ и посрећи да дочекају поновно ослобођење колијевке Србије – само ако не потпишу...

Потписати предају-издају, свакако, не смију, а како ће се у међувремену лично осјећати, то није наша ствар.

(Аутор је професор Факултет политичких наука)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер