Balkanski Gandi bez maske

U svakom slučaju, Ibrahim Rugova je dolazio iz klasičnog balkanskog seljačkog okruženja orijentalno-patrijarhalnog tipa i, kao i mnogi drugi iz bivše Jugoslavije nakon 1945. g., iskoristio je mogućnosti titoističkog režima za besplatno školovanje i obrazovanje sve do najvišeg nivoa (koje je u kosmetskom slučaju finansirala Republika Srbija) kao i da zahvaljujući tome doživi značajan uspon kako na društvenoj tako i na političkog lestvici. Ovom prilikom se nećemo baviti kritičkom analizom kvalitativne razine ovakve vrste masovne besplatne naobrazbe pogotovo na KosMetu u doba jugoslovenskog samoupravnog socijalizma. Tako je Ibrahim Rugova završio osnovnu školu u Istoku i srednju školu u Peći 1967. g. Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Prištini na odseku za „Albanske studije“ studira do 1971. g. kada je i diplomirao. U međuvremenu, godine 1968. učestvuje u šiptarskom protestu na KosMetu čiji su zahtevi bili da se KosMet ustavno proglasi sedmom jugoslovenskom republikom ali i da se ova južna pokrajina Republike Srbije otcepi od nje i pripoji susednoj Šipniji (Albaniji). Godina 1976.-1977. studira na Pariskom univerzitetu. Doktorirao je 1984. goine. Vrativši se na KosMet najpre je radio kao nastavnik da bi kasnije bio izabran za predsednika „Društva književnika Kosova“ koje je očito bilo odelito od „Društva književnika Srbije“ kao što je u to vreme i prištinska „Akademija nauka i umetnosti Kosova“ bila odelita od beogradske SANU.

Na zapadu je Ibrahim Rugova vizuelno ostao prepoznatljiv po svilenom šalu vezanom oko vrata bez obzira na godišnje doba, društveno-političke situacije u kojima se nalazio kao i na okruženje u kome je bio, a nije ga skidao čak ni za vreme ručkova ili večera sa stranim diplomatama i političarima. Na zapadu je ostao tako upamćen kao jedan od zalagaoca za „pravednu“ višedecenijsku borbu kosmetskih Šiptara za svoja nacionalno-manjinska prava bez obzira na realnu činjenicu da ako je tada (po Ustavu iz 1974. g. pa sve do 1989. g.) iko na čitavom svetu kao etnička manjina imao sva moguća i nemoguća manjinska prava, teritorijalno-političke privilegije i etno-kulturološke povlastice to su bili upravo Šiptari na KosMetu (Srbi u Hrvatskoj su o takvim manjinskim pravima mogli samo da sanjaju).

Formalno vođa civilnog nacionalnog pokreta Šiptara na KosMetu, Ibrahim Rugova je u stvari već u julu 1990. g. pokazao svoje pravo lice i suštinu pokreta koji je stajao iza njega („Demokratske lige Kosova“, osnovane 1989. g.) kada je izdao „Proklamaciju o nezavisnosti Kosova“, kao i kada je dve godine kasnije bio izabran za prvog „predsednika“ tzv. „Republike Kosova“.  Dakle, balkanski Gandi sa svilenim šalom oko vrata u stvari prekraja političko-državne granice u Evropi! Vlasti države Srbije su povodom ove veleizdaje reagovale u skladu sa svim međunarodnim propisima i domaćim zakonima, isto kao što bi reagovale i SAD, Francuska, Italija, Švedska ili Kina, ili kao što je već reagovala u sličnoj situaciji Turska (kada je uhapsila vođu kurdske separatističke PKK, Očelana), pa je od 120 članova legalno raspuštenog „Parlamenta Kosova“ pohapšeno njih 112 kao i 6 članova tzv. „Vlade Kosova“. Treba napomenuti i to da je u ovom trenutku samoproglašena tzv. „nezavisnost Kosova“ ostala bez ikakve međunarodne podrške, i to u doba „diktatora“ Slobodana Miloševića, ali je Zapad priznao isto tako samoproglašenu „nezavisnost Kosova“ 28. februara 2008. g. i to u vreme „prozapadnog demokrate“ Borisa Tadića. Moramo se na ovom mestu osvrnuti i na činjenicu da je u zapadnim medijima politika (Miloševićevog) Beograda prema Šiptarima na KosMetu u 1990.-im okarakterisana kao „diktatorska i opresivna“ s obzirom da je „Šiptarima na Kosovu ukinuta autonomija“. Ovde se radi, međutim, o notornoj propagandnoj laži jer je Šiptarima na KosMetu ukinuta samo političko-teritorijalna autonomija (tj. po Ustavu iz 1974. g. faktička državna nezavisnost) pod čijim okriljem je vršeno etničko čišćenje srpskog življa u ovoj provinciji sve do 1989. godine. Mnoge nacionalne manjine u Evropi i svetu bi danas bile prezadovoljne nivoom etno-kulturološke autonomije koju su Šiptari na Kosmetu uživali čak i u 1990.-im godinama a prvenstveno Rusi u Estoniji i Letoniji ali i npr. raznorazne manjine u Albaniji. Drugim rečima, mnoge današnje „demokratske“ države i u Evropi (uključujući i Evropsku Uniju) i na svetu mogu da studiraju slučaj kosmetske autonomije iz 1990.-ih godina kao uzor koji se može primeniti i u njihovim slučajevima a pre svega u Francuskoj, Albaniji ili Turskoj koja je već pre pedeset godina podnela zvaničnu kandidaturu za članstvo u Evropskoj Uniji.    

Elem, 1990.-ih godina na kosmetsku scenu stupa notorna teroristička organizacija tipa Al-Kaide, Hamasa, IRE, ETE ili Hezbolaha – tzv. „Oslobodilačka vojska Kosova“. Zanimljivo je da se u ovim novim „terorističkim“ kosmetskim uslovima Rugova denuncirao od aktivnosti OVK (UČK) ali iz razloga što je javno smatrao da je ova paramilitarna organizacija „izum srpske tajne službe“ a ne stoga što su pripadnici ove organizacije izvodili teroristička dejstva kako protiv regularnih i legitimnih policijskih snaga tako i protiv lokalnog srpskog življa ali i protiv lokalnih etničkih Šiptara koji su bili lojalni državi Srbiji. Kako „demokratski Zapad“ reaguje na akcije ovakvih terorističkih organizacija može se videti na primerima izraelske regularne armije u Palestini i naročito Bejrutu ili NATO snaga u Iraku i Avganistanu. U to vreme se od strane Rugovine političke organizacije osnivaju i deluju podzemni „Parlament Kosova“ i „Vlada Kosova“ čiji je tzv. premijer bio Bujar Bukoši koji je „predsednikovao“ ovom fantomskom kosovskom vladom iz Nemačke a koja je finansijsku podršku dobijala od šiptarske gastarbajterske emigracije. Ovu vladu je jedino priznala susedna Albanija. U mnogim drugim sličnim slučajevima na svetu bi se sa državama koje bi priznale samoproklamovanu nezavisnost nekog vašeg državnog regiona prekidali diplomatski odnosi ako ne i objavljivali ratovi. Tako je npr. Gruzija prekinula diplomatske odnose sa Rusijom prošle godine kada je Moskva priznala samoproglašenu nezavisnost  Abhazije i Južne Osetije, ali iz nekog „neobjašnjivog razloga“ niti je Milošević prekinuo diplomatske odnose sa Albanijom (ili bilo kojom drugom državom) kada je ova 1990.-ih godina priznala samoproklamovanu nezavisnost Prištine niti je to uradio Boris Tadić nakon 17. februara 2008. g. 

Godine 1999. u toku NATO agresije na Federativnu Republiku Jugoslaviju Rugova je nastupio na državnoj televiziji Republike Srbije zajedno sa njenim predsednikom Slobodanom Miloševićem i patrijarhom Srpske pravoslavne crkve gospodinom Pavlom kako bi zvanično kritikovao bombardovanje i razaranja koje ono donosi ali je ubrzo iz zemlje emigrirao u Italiju i tako u stvari pokazao da prećutno odobrava agresiju radi otcepljenja KosMeta od Srbije i kasnijeg stvaranja Velike Albanije upravo kako je to 1997. godine neposredno pred KosMetski rat 1998. godine javno i proklamovao kao politički cilj svoje Liberalne lige Kosova. Nešto slično je uradio i dr. Zoran Đinđić koji se sklonio za vreme agresije u Crnu Goru i javno u svojim intervjuima zapadnim medijima pozivao NATO bombardere da dovrše posao do kraja (kako bi on „demokrata“ došao na vlast nakon „diktatora“ Miloševića). Inače, za vreme bombaške operacije „Milosrdni anđeo“ ispostavila se kao netačna prvobitna informacija koja se vukla po zapadnim medijima da je porodična kuća Ibrahima Rugove sravnjena sa zemljom od strane Jugoslovenske armije još krajem marta. Kuća je naime do kraja bombardovanja ostala netaknuta i u nju se Rugova i vratio nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma juna 1999. g.

Za razliku od zvaničnih političkih lidera terorističke OVK tipa Hašima Tačija, Rugova je čitavih 1990.-ih godina uspevao da sebe predstavi na „demokratskom“ zapadu kao pristalicu pasivnog otpora Miloševićevom režimu tipa Mahatme Gandija u Indiji. Ono što je najbitnije od svega po pitanju odnosa u trouglu OVK-Beograd-Rugova 1990.-ih godina je činjenica da je Zapad bar zvanično u medijima prihvatio „self-image“ dr. Ibrahima Rugove kao suparnika i protivnika OVK i njihovih terorističkih metoda borbe za otcepljenje južne srpske pokrajne od matice. Tako je Rugova u istoj 1998.-oj godini bio ponovo izabran za “predsednika” Kosova ali, što je još bitnije, dobio je od strane „Evropskog“ parlamenta (tj. parlamenta samo Evropske Unije ali ne i čitave Evrope pa shodno tome ne i Norveške, Švajcarske, Lihtenštajna, Andore...) “Saharovljevu nagradu za slobodu misli” i tako postao legalizovan „freedom fighter“ od strane Brisela i Zapada.      

Ibrahim Rugova je kao književnik, tj. ljubitelj lepih i nevinih umetnosti, uživao imidž na zapadu kao lider jednog miroljubivog i nenasilnog nacionalno-političkog pokreta i to sve za razliku od OVK terorističke gerile (inače u potpunosti propisno uniformisane i do zuba naoružane). Međutim, ono što se malo zna je činjenica da je Rugovina stranka DLK imala svoju oružanu formaciju pod imenom „Bezbednost za domovinu“, i da ju je sam Rugova lično organizovao. Postoje indicije da su pripadnici ove Rugovine partijske vojske (tipa Paraginog HOS-a) bili umešani u napade na izdavača prištinskog liberalnog dnevnika „Koha ditore“ (bar prema pisanju Hanesa Hofbauera u svojoj knjizi Eksperiment Kosovo. Povratak kolonijalizma, Beograd, 2009, stranica 167). Njihova žrtva je bio i ured Vetona Suroija koji je kritikovao čitavu DLK kao partiju koja se silom obračunava sa svojim političkim neistomišljenicima (ibid.). Da se DLK preko svog vojnog krila „Bezbednosti za domovinu“ bavila terorističkim aktivnostima u vreme „Slobinih devedesetih“ svedoči i podebeo dosije predat UNMIK-u početnom 2005. g. od strane notornog teroriste Hašima Tačija (čija je OVK 1998. g. sekla glave srpskim civilima i sa tako odsečenim glavama se i fotografisala a između ostalog organizovala i pravi krematorijum za Srbe u selu Klečki), ali i Rugovinog političkog protivnika koji je (vrlo verovatno baš Tači) organizovao atentat na Rugovu kao tzv. „predsednika Kosova“ 15. marta 2005. godine. Kako je pisao nemački (iz Hamburga) vodeći politički nedeljnik Der Spiegel u broju 22.-om iz 2005. g. u ovom Tačijevom dosijeu su navedeni konkretni primeri sa dokazima da je Rugovina DLK naručivala ubistva (čiji su organizatori verovatno bili pripadnici Rugovine „Bezbednosti za domovinu“) kao i dokazi da se DLK bavila iznuđivanjem novca u svrhe finansiranja partijske delatnosti.

Na kraju se mora napomenuti i neoboriva činjenica da se etničko čišćenje Srba u toku tzv. „Martovskog pogroma“, tj. „Kosmetskih kristalnih dana i noći“ od 17.-og do 19.-og marta 2004. g., a izvedenog u klasičnom stilu nacističke antisemitske „Kristallnacht“ (9. novembar 1938. g.), odigralo upravo za vreme „predsedničkog“ mandata Ibrahima Rugove (koji je bio tzv. „predsednik Kosova“ od 4. marta 2002. g. do 21. januara 2006. g.). Da se potsetimo da je tom prilikom „proterano preko 4000 Srba, zapaljeno preko 800 srpskih domova i razrušeno ili teško oštećeno 35 pravoslavnih hramova i spomenika kulture“ (Martovski pogrom na Kosovu i Metohiji: 17-19. mart 2004. godine s kratkim pregledom uništenog i ugroženog hrišćanskog kulturnog nasleđa u izdanju Ministarstva kulture Republike Srbije i Muzeja u Prištini [sa izmeštenim sedištem], Beograd 2004, stranica 8). Međutim, tadašnji „predsednik Kosova“ sa svilenim šalom oko vrata ne samo da nije nakon ove trodnevne kristalne noći podneo ostavku (što bi uradili mnogi pravi predsednici nekih istinskih država koji nisu prošli sistem titoističkog besplatnog i masovnog školovanja i koji ne vode poreklo od očeva i dedova koji su sarađivali sa nacistima u Drugom svetskom ratu) već nije ni osudio na pravi način ovakvo divljanje svojih etničkih sugrađana. 

Članak je u skraćenoj verziji objavljen na sajtu Novinar.de