Zašto baš sada hajka na Miloševića?

Prvog aprila u emisiji kolažnog tipa, na televiziji B92, pod nazivom „Bulevar u 5 do 5“, pojavio se prilog o vezama bivšeg jugoslovenskog i srpskog predsednika Slobodana Miloševića sa ubistvom Željka Ražnatovića Arkana. U pozadini studija dominirala je velika slika bivšeg predsednika sa slikom Željka Ražnatovića. Ono što je bilo tragikomično u svemu ovome je da se ne možemo oteti utisku da su voditelji, navikli da vode zabavni program, bili smeteni i izgledali su kao da im neko drži pištolj uperen u slepoočnicu, dok oni s teškom mukom izgovaraju reči priloga. Ovo je, kao i mnogo šta na pomenutoj televiziji, prevazišlo granicu dobrog ukusa i sve se činilo više nego degutantno.

Degutantna je i najnovija hajka na mrtvog predsednika Slobodana Miloševića, koja se sprovodi čak i u emisijama - trebalo bi biti - zabavnog karaktera. Sve televizije, na čelu sa Pinkom, vode hajku protiv Slobodana Miloševića. Međutim, mrtva usta ne govore, ali sve ima svoj smisao u potpunom uništenju slike o bivšem predsedniku Miloševiću, koji je branio svoju zemlju!

Moramo se zapitati zašto su sada mediji odlučili da se ostrve na ostatak Miloševićevog imidža u Srbiji. Miloševiću ne samo da se pripisuje ubistvo Arkana, već i desetine drugih političkih ubistava koja još nisu razjašnjena.

Kada pogledamo ko je ovoj prozapadno orijentisanoj vlasti zadao obavezu da se na ovaj način bavi političkim ubistvima, ostaje činjenica da je EU kao jedan od zahteva pridruživanja tražila da se istraži politička pozadina Đinđićevog ubistva.

Naravno, najlakše je optužiti mrtvog bivšeg predsednika, koga su u Hagu ubile upravo te demokratske institucije Zapada. Sada one traže da se Milošević okrivi za sva ubistva u Srbiji tokom devedesetih godina. Na jedan prilično primitivan način natura se svest o tome kako je Milošević kriv za svako ubistvo. Ovo je zapravo hajka EU, i to prilično morbidna, na mrtvog predsednika Miloševića, koji nije u stanju da se brani.

Kao slučajno, glasnogovornik zapadne kvazidemokratije, kvazipolitičar Jelko Kacin je uporedio Miloševića sa predsednikom Putinom. „Milošević je stvarao paradržave - Republiku Srpsku i Republiku Srpsku Krajinu kako bi ostvario svoj naum - svi Srbi u jednoj državi, odnosno svi Srbi u nekoj većoj Srbiji. Po tom sličnom modelu, Putin pokušava da poveća rusku teritoriju.“ [1]

Ovakva izjava je notorna stupidarija. U njoj se vidi elementarno nepoznavanje prilika na Balkanu i u bivšoj Jugoslaviji koja je bila uništena građanskim ratom, a ne srpskim pokušajem, odnosno, pardon, Miloševićevim pokušajem stvaranja paradržava kako bi se stvorila „Velika Srbija“. Miloševićev cilj, barem u početku, bila je zaštita Srba sa druge strane Drine i samoorganizovanje Srba na teritorijama koje su im vekovima pripadale. Srbi nisu želeli da žive u Nezavisnoj Hrvatskoj zato što je sećanje na zločine ustaša protiv srpskog naroda bilo još sveže. Isti slučaj je bio i u Bosni.

Potpuno isto, Rusi ne žele da žive u državi koja je stvorena zapadnim modelom državnog udara i u kojoj se neće poštovati prava etničkih Rusa, gde će im se ukinuti jezik, kao i u onoj državi u kojoj će se prepravljati istorijski udžbenici.

Pored toga, Kacin jednu međunarodno priznatu zajednicu srpskog naroda u BiH - Republiku Srpsku naziva paradržavom. Takva izjava je za direktnu osudu, ako ne i za preki sud. A Milošević, kao lider koji se suprotstavio Zapadu, podelio je, nažalost, istu sudbinu sa sličnim svetskim liderima i zato mu Zapad ne da ni da počiva u miru.