Vaskrsnuti svog guslara

Dve su se stvari dogodile od juče - Evropa se anemično pozabavila slučajem Srbija i u Americi je ubijen konzervativni ideolog sa izvesnom harizmom, Čarli Kirk. Sve to mi posmatramo sa rubova sveta na koji nas je istorija naplavila i na kojima uspevamo ostati večni brodolomnici na obali koja je odavno naša, pokušavajući da pobodemo neko kolje oko improvizovane kolibe i svučemo sa drveta neki kokosov orah, ne okrećući se iza sebe, da istražimo rođeno zaleđe, već sa čežnjom gledajući u himeru susednih obala. Te susedne obale nam se stalno čine neprirodno blizu, ali dosad su se pokazale nedostupnima.

Amerika je najveći generator modernih mitova i narativa i njen kulturni uticaj je bez presedana

Amerika je uvek bila zemlja ekstrema i u tome je možda i pretežni deo njene široke privlačnosti - jer u njoj, kao u ogledalu, svako može pronaći svoj odraz. Ona je, pored toga, najveći generator modernih mitova i narativa i njen kulturni uticaj je bez presedana. Zato smo skloni da ih, i pre no što su njene priče ispričane - dovršavamo u svojoj glavi, kao što su činili ljudi oko guslara ili barda u drevnim vremenima.

Radimo to zato što poznajemo njenu matricu, pesmu smo čuli mnogo puta i ona je odjeknula u nama; u njoj ima nešto od poetike epske formule, koja se zasniva na ponavljanju ustaljenih epiteta i atribucije junaka, poznatih zapleta i raspleta, sa uvek onim minimalnim prevazilaženjem horizonta očekivanja koje žanr čini svežim i zanimljivim. Iako se već i sve to pomalo izlizalo. Strašno je na ovaj način komentarisati politički atentat, možda, ali toliko smo zatrpani užasnim vestima, ubijenom ili gladnom decom koja nam u lice unose prazne čanke, bombama koje otkidaju udove - da se naspram tog dokumentarizma američki politički atentat gleda kao upakovana holivudska fikcija. Mi već, naime, zamišljamo, ko će igrati Čarlija Kirka, ko tipa iz FBI-a koji daje izjave, ko predsednika. Mi već dovršavamo u svojoj glavi epsku pesmu jer nam je poznata - ali to je znak nečega što mnogi od nas, koji gledaju u Ameriku kao u neprijatelja ne razaznaju - taj guslar i mi smo deo iste kulture, on nas je svojim magijskim ponavljanjem davno uveo u svoj krug, učinio svoju priču kobno poznatom.

U realnosti, koja nije priča - jedan čovek je ubijen zbog priče. U pitanju je globalno važan simbolički gest, koji će biti u budućnosti razmatran kada se budemo osvrtali na ovo vreme i njegove implikacije

Može nam se to sviđati ili ne - svejedno je. I narednu priču, onu o usponu pametnih mašina i pokušaju čovečanstva da se u tome snađe će, u kulturnom smislu - i dalje pričati taj guslar, bila bih veoma iznenađena da se to u skorije vreme promeni. U realnosti, koja nije priča - jedan čovek je ubijen zbog priče. Ljude, dakle, ubijaju svuda zbog priče, ali pošto se ovo ubistvo desilo na tom mitotvoračkom tlu - u pitanju je globalno važan simbolički gest, koji će biti u budućnosti razmatran kada se budemo osvrtali na ovo vreme i njegove implikacije.

Sve to me iznova podsetilo, posredno, na repliku iz neobičnog Despotovljevog romana „Jesen svakog drveta“ koji kao retko koje delo naše književnosti govori o kraju epohe socijalizma, kraju istočnog bloka i implikacijama koje će to imati po svet i nas u tom svetu, sa naročitim osvrtom na umetničke prakse, dakle i na one koji pričaju priče. Junak Despotovljevog romana, u jednom trenutku otkriva da se onesvestio dok je rušio Berlinski zid. Kad čuje da njegova sagovornica, čiji lik predstavlja prototip evropske kulturkomesarke taj zid vidi kao „veliku metaforu podeljenih ideologija”, on se pobuni: „Ali zid nije metafora! On je stvaran, od betona i čelične armature, sa automatima smrti. Zbog njega su ljudi ubijani!” Ona mu na to mirno odgovara: „Uvek ubijaju ljude zbog metafore.“ Onda mu objasni da će Evropa nastaviti da finansira umetnike iz Istočne Evrope zato što je moderna umetnost „veoma snažna, razarajuća. Ona, možda bolje od svake ideologije, menja svest u svojoj sredini.”

Sad kad mi vapimo za demokratizacijom i krajem političkog sistema koji se povampirio u organizovani kriminal - Evropa se zgodno pravi luda

Decenijama Evropa upravo to pokušava u ovom našem zabranu, sa prilično mršavim rezultatima jer joj upravo takvi rezultati odgovaraju - mi smo oni sa kojima se nikada nije mislilo ozbiljno, brodolomnici na obali uz koju se pristaje brodovima zarad razmene, ali se nikad niko ne ukrcava i ne iskrcava, pa je anemična NGO agenda bila sasvim dovoljna. Sad kad mi mislimo ozbiljno, kad vapimo za demokratizacijom i krajem političkog sistema koji se povampirio u organizovani kriminal - Evropa se zgodno pravi luda; deset meseci mi hodamo i juče su nam rekli da ih se to, zapravo, ne tiče, ne znaju šta bismo hteli, iako bismo evidentno hteli sve ono što su nam oni pričali da bismo morali hteti svih ovih godina. Nisu nam promenili svest projekti iz njihovih kultur fondova, već, kao i obično - besprizornost našeg domaćeg begluka sa kojima su njihove elite u očiglednom talu, pa smo propištali na način na koji nije u Briselu popularan - propištali smo, naime, sami od sebe, bez prethodno napisanog skripta.

Koliko god ovi naši protesti bili nespretni, na trenutke bedasti i dezorijentisani - oni su naš prvi istinski pokušaj da nakon mnogo, mnogo vremena - vaskrsnemo svog sopstvenog guslara

Ono što moramo shvatiti - koliko god ovi naši protesti bili nespretni, na trenutke bedasti i dezorijentisani - oni su naš prvi istinski pokušaj da nakon mnogo, mnogo vremena - vaskrsnemo svog sopstvenog guslara. I to me vraća na jedan genijalni filmski dijalog Tejlora Šeridana, koji bih volela da sam ja napisala. U njemu razgovaraju dvojica ljudi u ovoj sceni na slici - jedan od njih je američki starosedelac, drugi poznata figura američkog zakona. Zakon pita: “Čemu boja?” Starosedelac, dakle brodolomnik na napuštenoj obali nekog klaustrofobičnog rezervata, brodolomnik na sopstvenoj obali, onaj koji žaluje za svojim izgubljenim svetom, odgovara: “To je moje lice smrti.” Zakon će na to, sa malim cinizmom u dnu replike, cinizmom Zakona: “Je li tako? Otkud znaš to?” Starosedelac odgovara onako kako bismo mogli odgovoriti svi mi, svakoga časa na ulicama Srbije, ako smo iskreni sami sa sobom:

“Ne znam. Izmislio sam ga. Nema više nikoga ko bi me naučio.”

Sve moramo izmisliti ispočetka, vaskrsnuti svog guslara da nam objasni kako se to radi.

Inače će i nas ubijati zbog metafore koja, što je najgore, nije uopšte naša.

* Autor je pisac i scenarista