Republički tužilac koji ćuti, Milo Đukanović koji razvodi komšije i Jovo Bakić koji predlaže retroaktivnost krivičnih dela - jedna nedelja za nama

 1. Povodom najgorih mogućih natpisa u tabloidima koji su navodno preneli deo iskaza okrivljenog za otmicu deteta datog u istrazi, koja je bila centralna tema danim sve dok dete nije pronađeno, Ministarstvo kulture, čitaj ministar g. Vladan Vukosavljević, izdalo je odlično saopštenje. Najvažniji deo tog saopštenja se odnosi na stav o tome da je tu reč i o nadležnosti javnog tužioca, kada tabloidi prenose vesti „koje cure“ iz istrage.

Podaci iz istrage su tajni, osim za učesnike u postupku u skladu sa zakonom. Podaci iz istrage u vezi maloletnog lica su posebno, dodatno, zaštićeni tajnošću, a podaci za mlađe maloletno lice kod ove vrste krivičnih dela, su apsolutno zaštićeni tajnošću. Ne samo u istrazi , nego tokom celog postupka i jedino što se može objaviti jeste na koju kaznu je učinilac osuđen. I ništa više.

Kada nešto iz istrage, a naročito u ovakvom slučaju, „dospe“ u javnost, onda tužilaštvo mora:

A.-hitno da pokrene opsežnu istragu da bi utvrdilo ko je učestvovao u tome i danje ih procesuira,

B.-da pokrene mere koje će sprečiti da se tako nešto ubuduće dogodi.

O svemu tome gospođa Dolovac, ili lice koje ona ovlasti, moraju da obaveste javnost. Zato što postoji ogroman interes javnosti da zna kako je moguće da se tabloidi dokopaju podataka koji dodatno uništavaju dete i ima isti takav interes da zna šta će se organizaciono, izmenom propisa ili na bilo koji drugi način preduzeti da se tako nešto više ne ponovi.

Samo ćutanje gospođe Dolovac dovodi do urušavanja ugleda tužilačke organizacije, zato što građani opravdano mogu da pretpostave da se ništa ne preduzima i da je tužilaštvo hladnokrvno povodom dodatnih patnji deteta.

Postoje dve moguićnosti: da je neko iz istrage to uradio za novac, u kom slučaju odgovara i onaj ko je novac dao ili ponudio da da, ili, pošto je više tabloida objavilo jednovremeno istu stvar, da postoji čitava organizacija mimo sistema koja kontroliše i podatke iz istrage i deo informativnog siustema u Srbiji, što je tek za alarm najvišeg stepena za tužilačku organizaciju.

Meni i inače nije jasno kako gospođa Dolovac može mirno da spava, ali ako i ovog puta ostane nema i bez rezultata, kada je dete u pitanju nad kojim se tabloidi iživljavaju, onda bi to zaista bilo ispod svakog nivoa.

2. Povodom zakona u Crnoj Gori (CG) kojim se planira uništavanje Srpske Pravoslavne Crkve (SPC) u našoj javnosti je dosta toga pametnog i dobrog već rečeno (osim iz usta državnih predstavnika Srbije). Ovde ukazujem samo na jedan aspekt koji, koliko je meni poznato, nije osvetljen.

Teorijski, mogla bi Mitropolija crnogorsko-primorska da pokrene postupak preispitivanja svog položaja unutar SPC. Pa da li joj je oduzeta autokefalnost, pa šta je to bilo 1920. godine, pa čija je imovina itd. Ali ne može bilo ko sa strane da se meša u odnose unutar SPC. A naročito to ne sme da radi država.

Od nas se zahteva da se upuštamo u raspravljanje po zahtevu potpuno neovlašćenog subjekta u unutrašnje odnose SPC i to u vremenu kada sami predstavnici, svi do jednog, same SPC svedoče o tome da za njih nikakvog spora nema i da ga po tim pitanjima nije ni bilo, niti ga može biti.

To je potpuno isto kao kada bi g. Milo Đukanović podneo zahtev da se razvede brak njegovih komšija. Komšijama ne pada na pamet da se razvode, ali Đukaonović pokrene postupak u kome bi on da objašnjava i zašto komšijski brak ne valja i kako bi trebao da bude uređen i čija je imovina itd. Svako bi reko „ovaj nije normalan“ i okrenuo se na drugu stranu.

A potpuno je isto u slučaju SPC. Za mene kao pravnika je neprihvatljiva rasprava o „argumentima“ na kojima se sporni zakon navodno zasniva. Zato što ih iznosi neovlašćeno lice. Jedino mi je smisleno, samo zato što je to iznuđeno usvajanjem protivustavnog, nezakonitog i anticivilizacijskog zakona, kako da se spreče štetne posledice takvog zakona.

3. Gostujući u emisiji kod Đorđa Vukadinovića, g. Bakić je , pored niza za mene spornih teza (da treba priznati nezavisnost Kosova i Metohije, da je u Srebrenici izvršen lokalni genocid, u pogledu viđenja problema unutar EU itd.) izneo tvrdnju kako bi on ako dođe na vlast oduzeo svu imovinu vlasnicima TV Pink i Hepi. Zbog toga što je to što oni rade zločin.

Ne znam da li je g. Bakić toga svestan ili ne, ali takvo krivično delo, kako ga on opisuje, u našem pravnom poretku ne postoji. A ni konfiskacija imovine ne postoji kao kazna. To dalje znači da bi on dolaskom na vlast propisao nova krivična dela i novu kaznu, ali bi ih onda retroaktivno primenio. Naravno, za tako nešto bi morao da promeni i važeći Ustav.

Time bi g. Bakić dao mogućnost svakome ko dođe na vlast da samovoljno hapsi i progoni svakoga ko je postupao zakonito, propisujući šta mu padne na pamet da je osnov hapšenja i proširujući vremensko dejstvo takve norme unazad.

Nije sporno da i sam smatram da ukupno izveštavanje kod nas (uzgred rečeno i na Zapadu) nije dobro, ali požar se ne gasi benzinom, kako to predlaže g. Bakić. Pošto on za srpski narod kaže da je „duboko nezreo“, možda ne bi bilo loše da i sam sebe preispita u tom pravcu, pre nego što nastavi da iznsi predloge, na početku ulaska u političku utakmicu u užem smislu.