Od vajnih pregovora do vajnog sporazuma

Opštenarodna zbunjenost je prvi utisak koji stvaraju Francusko-nemački sporazum o normalizaciji odnosa „Kosova“ i Srbije (Agreement on the path to normalisation between Kosovo and Serbia, 27. februar '23) i njegov ohridski nastavak (18. mart '23). Za valjanu pravnopolitičku ocenu ovih dokumenata, usmeno prihvaćenih (sic!), valja se vratiti neku deceniju unazad, što je dovoljno da se potvrdi neprebolno razočaranje u zapadni deo međunarodne zajednice i međunarodno pravo (ako uopšte tako šta još postoji).

Još od kraja NATO agresije i Rezolucije 1244 SB UN (1999), srpsko unutrašnje pitanje statusa Kosova i Metohije, koje smo do tada sami pokušavali da rešimo, postalo je međunarodno. Na nesreću, bivalo je, s godinama, i sve više političko a ostajući tek pomalo i pravno pitanje. Još tada, Zapad nam je stavio do znanja da Kosmet ne smatra delom Srbije.

S početka vajnih pregovora (kako to onomad reče prof. Ratko Marković) zavrtilo se u vezi sa pitanjem kosmetske „suštinske autonomije“, pojma iz Rezolucije 1244, ili smo mi to samo tako mislili, odnosno nadali se. „Kompromis“, šta god to da je, kao polazište i cilj, nikad nije ni odmakao dalje od praznoslovlja, dok je ona druga strana, albanska, u mislima imala uvek, decenijama unazad ako ne i čitav vek, samo svoju sanjanu nezavisnu republiku.

Po svojoj prirodi, suštinski, Francusko-nemački sporazum ima cilj da osigura i ostvari dobrosusedske i partnerske odnose Srbije i „Kosova“, kao da je reč o dve samostalne države

Ti suštinski „privid pregovori“ otpočinjani su i prekidani, između ostalog i zbog proglašenja nezavisnosti „Kosova“ (2008), da bi se došlo u mračnu zonu prihvatanja jasno protivustavnih ugovora, počev od Prvog briselskog sporazuma (2013). U oživotvorenju tog sporazuma, temeljne stene sprovođenja neustavne kosovske nezavisnosti, ne sme se preskočiti, pored uloge političara na vlasti, ni vinost Ustavnog suda. Ustavne sudije su na kraju te 2014, osim četvoro dostojnih, jednim zaključkom praktično dopustile, i to konačno, uvođenje Prvog briselskog sporazuma u naš pravni poredak. A on ne samo da je nesaglasan sa Ustavom već ga je i promenio, a nije pogrešno reći i pogazio.

Nikakve fraze o ljudskim pravima i uređenju vlasti kao „standardi pre statusa“ pa onda „standardi i status“, nisu bile namera ni istina Albanaca i njihovih sizerena SAD i NATO, već uvek i samo „status bez ostvarenja ikakvih standarda“. A za njih je željeni status Kosmet izvan Srbije, dok su standardi nepostojanje ljudskih prava za srpski narod Metohije sa Kosovom. Upravo su Francusko-nemački sporazum i njegov ohridski pripadak nepobitna potvrda toga.

Po svojoj prirodi, suštinski, Francusko-nemački sporazum ima cilj da osigura i ostvari dobrosusedske i partnerske odnose Srbije i „Kosova“, kao da je reč o dve samostalne države. To što je on protivan načelima međunarodnog prava i univerzalnim vrednostima demokratskog poretka (Povelji UN iz 1945, Helsinškom završnom aktu iz 1975, Rezoluciji 1244 i dr), kao obavezujućim, ius cogens, pravilima, malo koga na Zapadu zanima. Da zanimanje za naše unutrašnje pravo i ne spominjemo.

Njegove odredbe, a posebno čl. 1 o dobrosusedskim jednakopravnim odnosima i čl. 4 o međunarodnom subjektivitetu „Kosova“, te sveprisutno provejavanje „normalizacije“ kao sinonima za međusobno priznanje, čine ovaj nepotpisani sporazum protivustavnim. Tim pre što je njegova usmena forma zaključenja, kroz verbalni pristanak predsednika Republike, kako izjaviše svedoci očevici i oni posredni, sasvim neodgovarajuća jednom aktu koji teži da u nekoj meri čak poništi naš ustav.

Međutim, po međunarodnom pravu Srbija ne može da ospori usmenu formu ovih sporazuma. Naš pregovarač, predsednik Republike, nije stavio, eventualno, neku „jezičku rezervu“ na odredbe sporazumâ, niti imamo informaciju da je pristanak na sporazume dat putem korupcije, pod pretnjom ili prinudom, što bi ih činilo ništavim (čl. 50 i 51 Bečke konvencije). Još korak dalje, usvajanjem Deklaracije o nestalim licima (2. maj '23) počela je primena Francusko-nemačkog sporazuma, a nešto ranije je njegovo ispunjenje postalo deo puta Srbije u EU.

Bez obzira na sve, za Francusko-nemački sporazum ne sme biti nade niti ga može spasiti bilo šta – ni pretnja velikih sila, niti provereni spasitelj u licu Ustavnog suda. U suprotnom, ni nade ni spasa za Srbiju.       

(NSPM)