Nadmoć samoupravljanja ili kako od objekta postati subjekt

Kompanija Huawei (u daljem tekstu Huavei) koja je došla u žižu interesovanja svetske javnosti kao jedna od vodećih kompanija u IT sektoru, a apsolutno vodeća kada je reč o 5G tehnologiji, zasnovana je na samoupravljanju.

Huavei je znasnovan na radničkom akcionarstvu. Kod nas je to recimo „Metalac“ iz Gornjeg Milanovca. Pitajte bilo koga ko kuva, kakvo je to posuđe i videćete da će vam svi reći „odlično“. Za razliku od naše regulative, gde bilo ko može da kupi akcije zaposlenog ako su na prodaju, akcije Huavei ne može da kupi pravno lice nikada, a fizičko lice   možete da kupite akcije Huaveia samo ako je zaposleni, ali i tada, samo ako neko hoće da proda svoje akcije, ili u slučaju dokapitalizacije emisijom novih akcija.

Najveći akcionar Huaveia ima manje od 2%. Ukupno akcionara ima oko 95.000, od 188.000 zaposlenih.

Upravljanje je u Huaveiu zasnovano na delegatskom principu, kao što je to bilo i kod nas u samoupravlljanju. Akcionari biraju svoje predstavnike, u samoupravljanju bi to bio radnički savet, koji onda biraju upravu. Zanimljivo je rešenje da je predsedavajući borda direktora , u našoj terminologiji bi to bio nadzorni odbor, rotirajući, smenjuju se u pravilnim razmacima tri izvršna direktora. Tako da se odmah stavlja do znanja da niko nije „bogom dan“.

Izuzetna pažnja se poklanja zaposlenima. Trenutno Huavei gradi čak 30.000 stanova za svoje zaposlene, koji će im biti prodati po 50% od tržišne cene. Tržišne cene stanova u Kini su nerealno visoke ( i oni u toj oblasti imaju „balon“ ali nešto manji nego na zapadu) i kompanija je rešila da interveniše sopstvenom izgradnjom (iako joj to nije osnovna delatnost), zato da zaposleni ne bi bili pod pritiskom kako da obezbede sebi i svojoj porodici kvalitetno stanovanje.

Nemam podatak, ali obzirom da kompanija postoji 32 godine i da su sigurno u većini oni akcionari koji su duže u kompaniji, pa samim tim su i stambeno zbrinuti, najverovatnije su zaposleni akcionari glasali da se zaposlenima koji to nisu i koji su relativno od skora u Huaveiu izgrade stanovi upola cene. Solidarnost na delu. Naravno da su mogli da sebi podele profit. Ali su odlučili da je za razvoj kompanije mnogo bolje iskazati solidarnost, relaksirati zaposlene, kulturološki radno mesto povezati sa osećajem proširene porodice i onda dobiti od zaposlenih najveći doprinos kompaniji.

Koncept samoupravljanja znači da zaposleni ne sme biti u strahu od otkaza, da ne sme biti u kreditima do guše da bi imao krov nad glavom i makar skromni automobil, da ne može nadređeni da prekoračuje ovlašćenja koja ima, a koja su nužna u podeli rada, da čovek nije dodatak proizvodnom procesu nego su njegove racionalne potrebe centar i smisao proizvodnje- naravno u okviru tržišne konkuzrencije. Isti princip ostvaruje Huavei u svom poslovanju. I ceo svet vidi rezultate.

Samoupravljanje ima izuzetnu prednost u vođenju poslovne politike, politike razvoja kompanije, zato što ne mora da podnosi besmislene tromesečne finansijske izveštaje berzi, niti da obaveštava javnost o svakom „bitnom“ događaju. Ova zapadna izmišljitina koja je berze i druge finansijske špekulante stavila u centar privrednog sistema ( naravno i mnoge druge mere) u praksi znači da direktori lažu u izveštajima zato što vesti mortaju biti neprekidno „optimistične“ i tako svaka tri meseca. A naravno da razvoj ne trpi takvu presiju i da se ostvaruje u višegodišnjim , da ne kažem decenijskim ciklusima. I onda se vodeći ljudi u kompanijama listiranim na berzama ne bave stvarnim problemima stvarnog razvoja. Svega toga nema kod Huaveia. Kao što nema ni pritiska vlasnika da im se stalno deli profit. Profit se koristi za dalji razvoj i time se obezbeđuje povećanje vrednosti akcija.

Samoupravljanje je toliko nadmoćno, da zagovornici i promoteri neoliberalnog koncepta moraju da posegnu za silom, mafijaškom silom podgnutoj na rang „spoljne politike SAD“, da bi nekako oterali taj „bauk“ koji kruži svetom, dokazujući samim svojim postojanjem zlokobnost i nedelotvornost i inferiornost neoliberalnog koncepta.

Naravno da je uspešnost samoupravnog koncepta u Huaveiu zasnovana i na činjenici da čak 80.000 zaposlenih radi u diviziji Istraživanje i Razvoj. To je duplo više nego što mi ukupno imamo ljudi pod oružjem i u vojsci i u policiji i u bezbednoisnim službama zajedno. Reč je o armiji visookoobrazovanih ljudi, ali isti takvi postoje i u konkurentskim kompanijama na zapadu, pa niko ne gradi stanove upola jeftinije od tržišne cene, nego im daju dodatni novac za kokain. Znam da zvuči grubo, ali to je činjenica. Siliciska dolina u SAD je najveće tržište kokaina na svetu. Sad sami zaključite, da li je reč o razlici u temeljnom obrazovanju između stručnjaka IT sektora u svetu, ili je reč o konceptu u kome rade jedni i drugi. I koji je po vašem mišljenju bolji.

Ja verujem da je samoupravljanje mnogo bolje. Kada govorimo o Srbiji, ne samo da smo se odrekli samoupravljanja, nego smo to uradili bez razmišljanja, prihvatajući grube ideološke koncepte Zapada. Možda ja i nisam u pravu. Ali kada smo mi to ozbiljno proverili u praksi koji su rezultati bili tada, a koje imamo sada. Na osnovu kojih pokazatelja mi bezuslovno odbacujemo bilo koju alternativu, tačnije bilo koje razmatranje alternative, sadašnjem konceptu?

Kod nas se o bitnim pitanjima uopšte ne vode rasprave. Nadmoćnost samoupravljanja, makar na primeru Huaveia, je dobar razlog da to počnemo da menjamo. Samo tako se od objekta tuđih interesa postaje subjekt.