Данас проблем Београђана, сутра целе Србије

Уназад две-три године у Србији постоји права помама за такозваним јавно-приватним партнерством. Небројени округли столови, симпозијуми, стручни радови и новински текстови еминентних либералних економиста шаљу нам једну те исту поруку: у јавно-приватном партнерству је спас! По њима, то је магична формула која истовремено решава и хронични проблем недостатка новца и неефикасан начин управљања пројектима од стране државне администрације. И, шта бива? У Београду се појави БУС-ПЛУС комбинација јавног и приватног, и сви они занеме. Где су сад, вајни теоретичари, да нам на практичном примеру укажу на силне лепе и корисне стране тог облика пословања? Њихово ћутање је опасно. Оно значи да нису одустали од тог „спасоносног“ решења, чијим благодетима ускоро намеравају да преплаве читаву Србију! Само су се примирили. Јер, у неколико градова Србије увелико се припрема својеврсна власничка трансформација комуналних система, пре свега водовода, путем јавно-приватног партнерства.

Да прво заједно погледамо шта су нам обећавали, а шта се остварило, на практичном примеру БУС-ПЛУС система. Дакле, град Београд је на приватну фирму пренео право наплате карата у возилима јединог превозника. При томе су нам говорили:

Као прво, да ће аутоматски систем наплате, који је том приликом уведен, омогућити систематско праћење токова кретања путника (што доноси многе користи). То се није догодило. Уведен је систем који региструје улазак путника, али не и њихов излазак! Имамо аутоматику која не може да нам презентује чак ни елементарни податак о томе да ли је неко возило полупразно или препуно.

Као друго, да приватна фирма има неопходну стручност за квалитетно обављање уступљеног посла. Ако је тако, ако је нови систем наплате део добро осмишљеног пројекта, зашто су аутоматски читачи карата постављени на свим вратима? У почетку примене новог система улаз је био на сва врата, а онда само на предња. Зашто је постављено (купљено) 200% аутомата више од оптималне количине? Да ли кроз захтевано поскупљење цене карата грађани треба да покрију и овај нерационални утрошак новца?

Као треће, да ће ово повећати ефикасност наплате карата у градском превозу. Али, како? Уз бесплатну асистенцију комуналне полиције? Функционер градске владе дрско поручује да су припадници комуналне полиције и раније давали асистенцију контролорима у јавном превозу. Међутим, то није исто. Раније је то био посао јавног предузећа коме су „газда, и каса“ били исти као и комуналној полицији. Сад је то на себе преузело посебно предузеће, које тај посао добро наплаћује. Замислите да оснујете приватну фирму и погодите посао обезбеђења неке банке, а да колону при транспорту новца прати и возило полиције! Има смисла да контролори у случају инцидентне ситуације потраже заштиту комуналне или праве полиције, али не и да заједнички учествују у постављању „заседа“ ради контроле.

Сад смо дошли до кључног питања, не само за БУС-ПЛУС, него генерално за тзв. јавно-приватно партнерство у Србији. Ко ту штити интерес грађана? У договору менаџмента једног јавног и једног приватног предузећа, ко мисли на грађане?

Ако се у неком граду послови превоза повере предузећу базираном на јавно-приватном партнерству, ко ће заштити грађане од покушаја да се аутобусом предвиђеним за сто путника превезе двеста, што је логична тежња сваког превозника? Ко ће да заштити стандард грађана од тога да се, на пример, и без повећања цене, увећа зарада тако што ће се квалитет пијаће воде смањити до законског минимума, иако је вода у том граду била изузетно доброг квалитета?

Уговарање међусобних односа јавног и приватног, односно постављање темеља сваке такве нове фирме, изузетно је деликатан задатак. Ако унутар такве фирме дате превелику слободу приватном сектору, то ће несумњиво угрозити интерес грађана. Али, ако будете превише ригорозни, то ће довести до престанка сваког интересовања тог истог приватног сектора. Колико је локалних самоуправа у Србији доказало своју способност да се ухвати у коштац са овако деликатним проблемима?

А, да би уопште дошло до таквих преговора, неопходно је претходно дати аргументовано објашњење зашто се размишља о јавно-приватном партнерству. Шта се тиме добија? Шта то локална самоуправа, односно јавно предузеће, не може само да уради. И, зашто не може? Ако се овај предуслов прескочи, бићемо ускоро сведоци крокодилских суза локалних челника проливених над мукама јадних суграђана. Јер, плакаће јавно, да се они питају не би дозволили такве цене превоза и воде, гужве по аутобусима и нередовни одвоз смећа, али су немоћни – јер то више није у њиховој надлежности! А провизије теку, теку...