„Kreativna rešenja“ ili put u kapitulaciju?

Pošto je u letošnjem intervjuu sa Basarom najavio „nekonvencionalna, inventivna, fleksibilna, pragmatična i kreativna“ rešenja kosovskog pitanja, Tadić je, prilikom decembarske posete Makedoniji, naveo neka od njih: „Jedno od rešenja je dvojni suverenitet, ali i neki model koji se bazira na međunarodnom rešenju, kao što su irski model, Južni Tirol ili onaj iz vremena dve Nemačke“. Istog dana, kada je Tadić dao ovu izjavu, Večernje novosti su objavile članak, u kome se iznosi „ideja državnog vrha da se pronađe formula koja bi uvažila realnost na terenu, a ne bi porazila nijednu stranu u istorijskom sukobu“. Lista tih „formula“, koje su navele Novosti, bile je identična s listom „kreativnih rešenja“ koju je Tadić izneo tokom posete Makedoniji: dvojni suverenitet, irski model, Južni Tirol i dve Nemačke.

Treba znati da je model dve Nemačke, još u oktobru 2007, dakle pred bečke pregovore, predložio Vofgang Išinger, predstavnik EU (iz Nemačke) u posredničkoj trojci. Koštunica je tada odlučno odbio taj predlog. I zaista, dovoljno je samo baciti pogled na „Ugovor o osnovama odnosa između SRN i NDR“, od 21. decembra 1972, pa videti da je reč osporazumu dve suverene države, koje se u svemu međusobno priznaju, osim što još nisu razmenili ambasadore (ali zato imaju „stalna predstavništva“ jedna kod druge).  Tri godine docnije, dakle u oktobru 2010, ambasador Nemačke u Srbiji, Volfram Mas ponovo je aktivirao "model dve Nemačke", kao „primenljiv“ model za rešavanje slučaja „Srbije i Kosova“. Zvanična Priština je, međutim, u maju 2011, taj model arogantno odbila. A i iz Tadićevog okruženja se, još 5. decembra 2011, poricalo da Tadić i sam prihvata taj model.

Uslediće, međutim, 9. decembar i nemačko odbijanje srpske kandidature za EU. Zato će Tadić, samo dve nedelje potom, promeniti mišljenje, te i sam javno predložiti upravo model dve Nemačke kao jedno od, za Srbiju prihvatljivih, „kreativnih rešenja“. Što je najlepše, zvanična Priština je, nakon samo par dana od ove Tadićeve izjave, poslala signal da bi mogla biti saglasna s tim da je „taj model najrealnija opcija normalizacije odnosa Kosova i Srbije“.

Tadićev vatromet različitih „kreativnih rešenja“ ubrzo je poprimio oblik „plana u četiri tačke“. Najpre je Tadić, na novogodišnjoj konferenciji za novinare, rekao da „ima jasan plan kako treba rešavati situaciju na Kosovu i Metohiji i da je o osnovnim idejama tog rešenja obavestio predstavnike stranih sila“. On nije izneo detalje tog plana, pravdajući se da "mora najpre završiti razgovore sa evropskim partnerima, potom i sa našim institucijama, a potom izaći sa tim predlogom pred Skupštinu i građane".

Ipak, u intervjuu koji je dao 12. januara, Tadić je izneo grube obrise svog plana. On je pošao od stava da „kreativno rešenje podrazumeva poštovanje interesa i velikih sila, a ne samo Srba i Albanaca“, te da baš zbog stava velikih sila (tj. SAD, Nemačke, Britanije i Francuske) Đinđićeva podela, kao i Koštuničina suštinska autonomija za Kosovo više ne dolaze u obzir. „Sada moramo da uzmemo u obzir druga rešenja“, rekao je Tadić i među njima naveo „model Severne Irske, Južnog Tirola, Olandskih ostrva i nekih rešenja sa prostora bivše Jugoslavije“. Govoreći o elementima tog novog plana, Tadić je pomenuo „četiri tačke koje su posebno bitne i koje plan mora da sadrži: posebno rešenje za naše manastire i administriranje manastirskim kompleksima, zatim posebne garancije za Srbe u enklavama, pitanje imovine naših građana i države i posebno rešenje za sever Kosova“. Tako je srpska javnost obaveštena o „Tadićevom planu u četiri tačke“, i to je bilo sve što joj je o tome ikada zvanično rečeno.

Iako je u ovom intervjuu Tadić sa spiska „modela“ izostavio „model dve Nemačke“, on je i dalje bio implicitno sadržan u njegovom „planu od četiri tačke“. Srbija neće formalno priznati Kosovo, ali će ga suštinski tretirati kao nezavisnu državu. Odnosno, Beograd neće praviti smetnje Prištini kod prijema u međunarodne organizacije država (poput UN), ako Priština i njeni saveznici daju specijalnu zaštitu srpskim manastirima, obezbede garancije za Srbe na jugu Kosova, reše sporna imovinska pitanja tamošnjih Srba i daju neku vrstu teritorijalne autonomije Srbima na severu Kosova.

Ovo Tadićevo „kreativno rešenje“ Vašington i njegovi saveznici nisu odmah odbacili, što je Beograd protumačio kao dobar signal. Ipak, ako pažljivije pogledamo šta su tim povodom rekli britanski ambasadori u Prištini i Beogradu, videćemo da oni „Tadićev plan“ nisu odbili samo zato što su u njemu prepoznali ključne elemente Ahtisarijevog plana. Francuski ambasador u Beogradu je bio nešto poletniji, pa je čak "pozvao Prištinu da brzo i jasno saopšti na koji način namerava da obezbedi široku i suštinsku autonomiju za sever Kosova". Na to je arogantno odgovorila Edita Tahiri, rekavši da je Tadićev predlog u četiri tačke "njegova beskrajna mašta" i „isključila svaku mogućnost da se sever Kosova uključuje u političke razgovore“.

Zanimljivo je da je i Slobodna Evropa, radio stanica koju direktno finansira Vašington, Tadićev plan podvrgao ismejavanju i nipodaštavanju. Ona ga je nazvala „još jednim u nizu (srpskih – S. A) planova za Kosovo, bez obzira što su svi dosadašnji doživeli fijasko“, odnosno „samo mamac Zapadu da se započne razgovor o statusu ili bar privid tog razgovora“, kako bi „Srbija u predizborno vreme održala makar iluziju prisustva na Kosovu. Rasprava o navodnom Tadićevom planu o četiri tačke o Kosovu najkraće bi se opisala kao rasprava u kojoj se ne zna o čemu se raspravlja i upravo se zato i raspravlja“.

Tadić, međutim, i dalje insistira na tom planu, iako njegovo usvajanje, onoliko koliko znamo o njemu, teško da bi išta dobro donelo Srbiji. Naime, „model dve Nemačke“ daje sasvim drugi kontekst za sve ostale modele koje je Tadić pominjao (od dvojnog suvereniteta, do Južnog Tirola). Stoga, ako je njegov plan u četiri tačke zapravo spajanje „modela dve Nemačke“ i „modela Južnog Tirola“ u jedno rešenje, onda to samo može naneti ozbiljnu štetu državnom interesu na Kosovu.

Da podsetim, neki od ovih modela su i ranije predlagani, pa i od strane srpskih zvaničnika. Ali, tada su oni podrazumevali nešto sasvim drugo u odnosu na njihovo današnje značenje. Recimo, Vuk Drašković, kao ministar spoljnih poslova, više puta je iznosio predlog da se kosovsko pitanje reši po modelu Južnog Tirola ili Olandskih ostrva. Ali, to je značilo da Kosovo ostane pod srpskim suverenitetom, sa širokom autonomijom koju imaju Južni Tirol u Italiji, ili Olandska ostrva u Finskoj.

Takođe, i model dvojnog suvereniteta se javljao u široj javnosti. Recimo, Dušan Proroković je, 16. marta 2007, predložio jednu vrstu kondominijuma nad Kosovom (NSPM Analize, god. 3, br. 1-2, str. 9), po modelu distrikta Brčko. Taj distrikt je, u smislu suvereniteta, deo i Republike Srpske i Federacije BiH. Pošto Proroković nije jasno rekao s kim bi Srbija delila suverenitet nad Kosovom, i sam sam se uključio u razradu ovog rešenja, predloživši da to možda bude Evropska unija. „Nadmudrivanje sa birokratijom u Briselu i Strazburu neće biti lako“, napisao sam tada (2007). „Ali to nadmudrivanje će imati makar teoretske izglede na uspeh, za razliku od bilo kakvih pokušaja da se obezbede srpski interesi pred birokratijom `Nezavisne države Kosova`“.

Međutim, sva ta rešenja podrazumevala su to da ne postoji nikakva država „Kosovo“, kao i to da Srbija i dalje ima suverenitet (ili barem deo suvereniteta) nad celim Kosovom. No, najnovija Tadićeva pozivanja na Južni Tirol, ili podeljeni suverenitet, a u kontekstu modela dve Nemačke, znače nešto sasvim drugo. To podrazumeva:

1.     da Srbija (prećutno) priznaje da se na 85 posto teritorije njene južne autonomne pokrajine formirala međunarodno suverena država, koju i ona sama priznaje sve do nivoa „stalnog predstavništva“;

2.     da se Srbija saglašava da se na preostalih 15 posto njene autonomne pokrajine, između nove „države Kosovo“ i ostatka Srbije uspostavlja dvojni suverenitet; a u još nepovoljnijoj varijanti – da se Severnom Kosovu daje status Južnog Tirola kao autonomije “države  Kosovo“; a to znači da Srbija više nema čak ni deo suvereniteta nad Severnim Kosovom, te da se s secesijom Kosova prećutno saglašava kao sa trajnim „privremenim“ rešenjem.

Ovakvo „kreativno“ rešenje izgleda danas kao nastavak jedne politike u koju je Tadić ušao 9. septembra 2010, odustavši od prvobitnog predloga rezolucije UN o Kosovu. Ta politika podrazumeva da se do rešenja kosovskog pitanja dođe bez konfrontacije sa Vašingtonom i Briselom, štaviše, uz njihovu podršku. Međutim, taj uslov je, po svemu što nas dosadašnje iskustvo uči, nemoguće zadovoljiti, jer sve što ne vodi direktno u srpsko priznanje secesije Kosova Vašington i Brisel automatski odbacuju. Pošto Tadić i dalje pokušava nekako da se izmigolji od toga da direktno prizna Prištinu, njega nastavljaju složno da pritiskaju sa svih strana – ne samo iz Brisela i Vašingtona, već i iz Beograda. To radi „druga Srbija“, zatim ovdašnji strani mediji, ali i probriselske stranke. Tadić je danas na pitanju Kosova ponovo postao politički usamljenik – kao pred 9. septembar. I kao što je 9. septembra popustio, jasno je da postoji ozbiljna opasnost da to, pod mnogobrojnim pritiscima, ponovo uradi i sada. On, u sklopu tog popuštanja, svoj „plan u četiri tačke“ može sasvim eksplicitno da stavi u okvire „modela dve Nemačke“, i tako demontira poslednje ostatke državne politike Srbije na Kosovu.

Model dve Nemačke je za Srbiju posebno poguban u ovom trenutku zato što on može dovesti do lavine novih međunarodnih priznanja „države Kosovo“. A to i jeste plan Brisela (Berlina) i Vašingtona. Njega je lepo objasnio izvršni direktor Spoljnopolitičke službe EU za Evropu i Centralnu Aziju, Miroslav Lajčak. On je u govoru vašingtonskom Centru za strateške i međunarodne studije rekao: „Ako želite da one zemlje koje nisu priznale Kosovo tu svoju politiku preispitaju, morate im dati razlog za to. Nacionalne pozicije država temelje se na rezolucijama njihovih skupština. A ne možete se tek tako pojaviti u skupštini i reći da sad treba nešto preispitati. U skupštinu možete doći samo da kažete da se situacija na terenu promenila, da je realnost sada drugačija“.

Dakle, objašnjava dalje Lajčak, čak i ako se Beograd i Priština uzajamno ne priznaju, ali „razgovaraju jedni sa drugima, prihvataju isprave, slobodno se kreću, podržavaju jedni druge na regionalnim forumima, to znači da postoji nova situacija u poređenju sa situacijom koja je postojala ranije, kada je bila doneta odluka nacionalne skupštine. To znači da je sada možda nastupio trenutak da mi (tj. zemlje koje još nisu priznale „Kosovo“ – S. A) preispitamo svoju poziciju“. Posledica će biti ta da će, odmah po sklapanju ugovora Beograda i Prištine „po modelu dve Nemačke“, verovatno sve zemlje EU priznati legitimnost kvazidržave „Kosovo“, a onda će uslediti lavina priznanja afričkih i azijskih zemalja.

I tako „kreativna rešenja“, upakovana u oblandu „dogovora sa našim EU prijateljima“, mogu još jednom postati najbolja prečica ka kapitulaciji srpske države u borbi za Kosovo. Za to, međutim, ne bi trebalo okrivljivati samo vlast. Za to će ništa manje biti odgovorna i najveća opoziciona stranka, koja ćutke prati šta se zbiva, koja kosovsko pitanje ne tretira kao politički problem, i kojoj su, izgleda, od svega najvažniji dobri odnosi sa administracijom u Briselu i Vašingtonu. Za to će ništa manje biti odgovorna i naša medijska i akademska elita, koja i dalje Kosovo ili vidi samo kao „trošak“ i „gubljenje vremena“, ili se, čak i kada „puca od patriotizma“, prevashodno zabavlja izbornim kombinacijama i predstojećom podelom političkog plena.

(Prva verzija ovog teksta objavljena je u Geopolitici, br. 48, januar 2012, str. 6-8)