Kraj kosovske politike

Kada Boris Tadić, govoreći na Skupštini Demokratske stranke,18. decembra 2010, ni jednom rečju nije pomenuo Kosovo[1], to u Srbiji više niko nije primetio. To nisu primetili ni tribalni nacionalisti, okupljeni po svojim batinaško-autističkim sajtovima – jer, za njih je Tadić „oduvek bio ustaša“. To nije primetio ni drugosrbijanski bašibozuk, koncentrisan po jednako neinteligentnim i agresivnim internet-portalima – jer, za njih se Tadić i dalje „udvarao nacionalistima“ (pošto nije priznavao „Kosovo“). To nije primetio ni medijski mejnstrim, sa svojim novinama i TV kanalima – jer su njemu daleko zanimljivije teme bili Tadićeva tetiva ili Jeremićev izborni nesupeh. Konačno, to nije primetila ni zvanična, parlamentarna opozicija - jer se ona ili nadmeće s Tadićem u evropejstvu, ili se emocionalno prazni na pomenutim tribalističkim sajtovima (naravno, pod pseudonimom), ili prosto uvređeno ćuti...

Ali, ovakva neosetljivost srpske javnosti za simbolički važna pitanja nije posledica samo ograničene inteligencije, zle namere, nezainteresovanosti ili prosto pohlepe mnogih od ovdašnjih „stvaraoca javnog mnenja“. To odsustvo reakcije je zapravo najbolji pokazatelj da je kosovska politika mrtva. Ona je izdahnula 9. septembra 2010. godine – mada tog mrtvaca u kući još niko ne želi da primeti. Jer, vlast tvrdi da je mrtvac živ, pošto „Srbija i dalje sledi politiku `i Kosovo, i EU`“. Tribalisti pak tvrde da mrtvac nikad nije ni bio živ, jer „Tadić nikad nije branio Kosovo“ (a „sve to s Jeremićem je bila samo predstava za narod“). No mrtvac je tu, njegova trupina već zaudara i uskoro ćemo ga, hteli ili ne hteli, morati priznati za mrtvaca i izneti iz kuće.

O istoriji te kosovske politike, njenom nastanku, razvoju i slomu, biće reči u ovom tekstu. Videće se da ako je u Srbiji, u deceniji koja se upravo završava, i bilo nekakve samostalne, autentične politike, politike koju nije određivala Imperija, onda je to bila baš kosovska politika. I videće se da ako će po nečemu ova, 2010. godina biti zapamćena, onda će to biti baš po 9. septembru, danu kada je ta poslednja srpska autentičnost u evropskoj i globalnoj politici doživela neslavan kraj.

Đinđićeva „kosmetska inicijativa“

Treba krenuti od Đinđića i njegove, kako ju je sam zvao, „kosmetske inicijative“[2]. Đinđić je, svojevremno, bio meta mnogih kritika, pa i sa nacionalno-demokratske strane (i sam sam davao puni doprinos tome[3]). Ali, kada danas čitamo šta je sve Đinđić govorio, i kada se setimo kako se držao prema Imperiji, možemo samo da mu skinemo kapu.

Jer, koji bi se današnji srpski političar usudio da kaže da je „to da vi sada strance uključujete kao deo unutrašnje politike (Srbije – A. S), to je bolesno. Mi tu bolest još imamo u Beogradu. Imamo ambasadore nekih zemlja koji se ponašaju kao da su šefovi stranaka u Srbiji, kao da su izabrani na izborima. Oni pozivaju ministre, pozivaju moj kabinet, i čude se što neću da ih primim. Ja kažem, zamislite da moj ambasador u vašoj zemlji pozove vašeg premijera pa ga pita da sa njim ruča. Ovaj bi mislio da je to neka šala, da je skrivena kamera“[4]. Takođe, za kog srpskog premijera, ili predsednika, današnji američki ambasador može da zapiše ono što je Montgomeri u svojim memoarima napisao (sa neodobravanjem) za Đinđića: „Mnoge zbnačajne odluke doneo je a da se nije prethodno konsultovao sa mnom, niti me obavestio“[5]. Koji bi se političar u Srbiji danas usudio da upotrebi Đinđićeve reči – koje je on izgovorio samo u jednom intervjuu – kao što su „strašno bombardovanje 1999“, „maćehinski tretman“ (Srbije od strane Zapada), „maltretiranje“ (takođe Srbije od strane Zapada), „magareća klupa“ (u kojoj nas drže Brisel i Vašington), itd.[6] Koji bi srpski političar danas za neku odluku Evropske komisije smeo da kaže da je „skandal“ i „jeftini trik“[7]? Od Đinđićevog ubistva je prošlo samo šest, sedam godina, a današnji nosioci vlasti u Srbiji mogu samo da sanjaju ovakvu Đinđićevu nezavisnost, pa i, ako hoćete, hrabrost.

 Đinđić je, svojevremno, bio meta mnogih kritika, pa i sa nacionalno-demokratske strane (i sam sam davao puni doprinos tome). Ali, kada danas čitamo šta je sve Đinđić govorio, i kada se setimo kako se držao prema Imperiji, možemo samo da mu skinemo kapu. Jer, koji bi se današnji srpski političar usudio da kaže da je „to da vi sada strance uključujete kao deo unutrašnje politike (Srbije – A. S), to je bolesno. Mi tu bolest još imamo u Beogradu. Imamo ambasadore nekih zemlja koji se ponašaju kao da su šefovi stranaka u Srbiji, kao da su izabrani na izborima.

U tom svetlu treba posmatrati i Đinđićevu „kosmetsku inicijativu“. Đinđić je, naime, na samom početku 2003. godine, kako sam kaže, „odlučio da progovori“[8], „da otvori karte“[9], i da javno upozori da, kao deo „prećutnog plana“[10] „na Kosovu i Metohiji nastaje nezavisna država“[11]. „Žele da naprave potpuno dva nezavisna pravna i politička sistema i da ih onda mi harmonizujemo. Ako ne možemo, reći će, evo vam pet godina pa se dogovarajte, ali ste za to vreme izvan evropskih integracija“, upozoravao je on[12]. „Najgore je da Kosovo bude faktički nezavisno, a da nam ga onda kao mlinski kamen, kao takvo nezavisno albansko Kosovo, prikače za nogu i kažu: vi ste odgovorni za njega i dok ne harmonizujete odnose vi ne možete da idete dalje“[13]. Zbog toga, Đinđić, u ime Srbije, zahteva da odmah „počne da se raspravlja o finalnom statusu Kosova“[14]. U tom smislu, on upućuje pisma u Vašington, London, Berlin, Brisel..., tražeći da odmah otpočnu pregovori. Čak je javno zapretio da će, ako se nastavi sa „dvosmislenim potezima“[15], Srbija predložiti „novi Dejton“, na kome bi „granice u ovom regionu morale da budu iznova određene“[16].

Vašington je Đinđićevu „kosmetsku inicijativu“ oštro odbio, saopštenjem u kome se izražava „zabrinutost razvojem događaja u Srbiji, Crnoj Gori i na Kosovu“, i u kome se kaže da bi „svaki pokušaj da se tempo promena isforsira mogao dovesti do nestabilnosti“[17]. Tajms je, 22. februara 2003, napisao da je Đinđićeva incijativa „uznemirila zapadne diplomate“[18], a Đinđić je sam rekao da su „neki od njih, ovo za šta se zalažem, shvatili kao guranje prsta u oko“[19]. „Reakcije koje su do mene došle bile su zaista prilično nervozne“, kaže na drugom mestu Đinđić[20], a na trećem da je njegov „vrlo konstruktivan pristup“ izazvao „nervozne reakcije“ u Vašingtonu, a da „i u Briselu nije bio dobro primljen“[21]. “Imam utisak da sam nekoga uhvatio usled nekih `radnji`“, govorio je on[22] i vajkao se da ga politika Vašingtona prema Beogradu podseća na titoističku parolu „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“[23].

Danas mnogi ovdašnji „zaverolozi“ misle da je Đinđić ubijen baš zbog svoje „kosmetske inicijative“ i zbog sukoba sa Vašingtonom i Briselom. To je svakako preterano i slabo potkrepljeno mišljenje. Ipak, možda bi se moglo reći da je Imperija, na neki način, prosto digla ruke od njega i povukla uobičajenu obaveštajno-bezbednosnu zaštitnu podršku koju daje političrima iz savezničkih zemalja. Time je Đinđić jednostavno prepušten mecima podzemlja. (Teško je, naime, verovati da se ubistvo srpskog premijera moglo dogoditi a da velike obaveštajne agencije iz SAD i EU, koje imaju tako razgranatu mrežu u Beogradu, nisu bar nešto saznale o zaveri koja je protiv Đinđića skovana. To ubistvo se nije moglo dogoditi makar bez pilatskog pranja ruku nekih od najvažnijih stranih obaveštajnih struktura). Bilo kako bilo, Đinđićeva „kosmetska inicijativa“ ugušena je u samom početku[24]. Trebalo je da prođe još godinu dana, pa da Srbija ponovo počne da stvara državnu „kosovsku politiku“

Koštuničino uobličenje „kosovske politike“

Koštunica je naglasak u politici svog prvog kabineta  (mart 2004. – maj 2007) vratio upravo na onu tačku u kojoj se nalazio Đinđić neposredno pre no što je ubijen – na pitanje Kosova. To pitanje se i inače više nije moglo ignorisati nakon nereda na Kosmetu od 17. i 18. marta 2004.[25] Koštuničin lični i istorijski značaj jeste da je upravo on, narednih meseci, formulisao kosovsku politiku, koja je, praktično, bila na snazi sve do 9. septembra 2010.

Treba se setiti da je u martu 2004. pitanje Kosova za veliki deo javnosti u Srbiji bilo „mrtvo“ pitanje. I inteligencija (tj. kreatori javnog mnenja), i šira javnost, bili su preokupirani reformom političkog i ekonomskog sistema, kao i unutrašnjim sukobima oko koncepcije daljih promena (legalisti protiv radikalnih reformista). Kosovo je bilo, u tematskom smislu, gotovo zaboravljeno. Njega je još pominjao pokoji pripadnik „starorežimskih snaga“, dok je matica javnosti i politike bila gotovo potpuno van „kosovskog diskursa“. U jednom istraživanju javnog mnenja Srbije, iz juna 2003. godine, utvrđeno je da se sa iskazom „Kosovo i Metohija su izgubljeni za Srbiju“ slaže čak 55 posto ispitanika, 23 posto nema stav, dok svega 22 posto ne misli tako[26]. Koštunica je to promenio. On je temu Kosova vratio u centar političkog života. Odlučio je da se suprotstavi Vašingtonu i njegovoj nameri da do kraja 2006. godine. od rukovodstva Srbije iznudi makar prećutno slaganje sa nezavisnošću albanizovanog Kosova.

 Koštunica je zaslužan što je, kao pravnik, upravo on odabrao legalističku borbu protiv secesije. Ali, započevši otpor na čisto pravnom terenu, Koštunica je probudio i svest javnosti o značaju kosovskog pitanja. Kosovo je ponovo postalo tema debate političke i kulturne javnosti. Ojačala je svest o njegovom značaju za nacionalni identitet, unutrašnji i međunarodni pravni poredak, kao i za osećaj pravde i prihvaćenosti Srbije u porodici evropskih i demokratskih nacija.

Naime, još je Đinđić tvrdio da, u Vašingtonu i Briselu, „postoji neki prećutni plan da se 2004. ili 2005. godine zaokruži nezavisnost Kosova“[27]. Takav plan se mogao nazreti i odmah po formalnom otpočinjanju pregovora Beograda i Prištine, uz posredništvo Vašingtona i Brisela, novembra 2005. Kao što svedoči Slobodan Samardžić, jedan od učesnika u tim pregovrima, od samog početka pregovora „najveći broj uticajnih zapadnih zemalja (...) čvrsto je držao da pokrajina treba da dobije status nezavisne države“[28]. Od Srbije se praktično očekivalo samo da se sa tim složi. Montgomeri, sa svoje strane, tvrdi da je odluka da je jedino rešenje za Kosovo njegova nezavisnost, i to u postojećim granicama, u Vašingtonu doneta još 1999. godine[29]. Koštunica je tome pružio aktivan otpor, i tako poremetio ove planove. Ili ih je makar odložio za par godina.

Koštunica je zaslužan što je, kao pravnik, upravo on odabrao legalističku borbu protiv secesije[30]. Ali, započevši otpor na čisto pravnom terenu, Koštunica je probudio i svest javnosti o značaju kosovskog pitanja. Kosovo je ponovo postalo tema debate političke i kulturne javnosti. Ojačala je svest o njegovom značaju za nacionalni identitet, unutrašnji i međunarodni pravni poredak, kao i za osećaj pravde i prihvaćenosti Srbije u porodici evropskih i demokratskih nacija. Bez Koštuničinog fokusiranja na kosovski problem i bez njegovog otpora Vašingtonu po tom pitanju, ili bi Kosovo, pod sponzorstvom svojih stranih zaštitnika, mnogo pre proglasilo secesiju, ili bi Srbija tu secesiju mnogo lakše prihvatila[31]. Koštunica je, na neki način, zaslužan da je Kosovo sve do 9. septembra 2010. bilo otvoreno političko pitanje za Srbiju, SAD i EU. Stoga ljutnja evroatlantskih snaga u Srbiji na Koštunicu zbog te činjenice nije bez ikakvog osnova.

No Koštunica svoju kosovsku politiku nije odvajao od politike priključenja EU. On je, sve do 2008, aktivno vodio Srbiju u EU. Pod njegovom prvom vladom Skupština Srbije je, 13. oktobra 2004, usvojila Rezoluciju o pridruživanju Evropskoj uniji (u kojoj je stajalo da Srbija „odlučno podržava stav da se sva lica osumnjičena za zločine počinjene tokom oružanih sukoba od 1991. do 2000. godine na teritoriji bivše SFRJ privedu pravdi, u skladu sa pozitivno-pravnim propisima i međunarodnim obavezama“). Koštunica je dobio i pozitivnu ocenu Studije izvodljivosti (25. aprila 2005), od strane Saveta ministara Evropske unije). Zapravo, iako on to nije tako formulisao, Koštunicina politika 2004-2008. i jeste bila „i Kosovo, i EU“.

Kada je 17. februara 2008, pod patronatom Vašingtona i Brisela, proglašena secesija albanizovanog Kosova, Koštunica je zaključio da on više ne može da vodi politiku  „i Kosovo, i EU“. On je, u proleće 2008, baš po tom pitanju oborio svoj drugi kabinet. Naime, izazvani izjavama nekih zapadnih zvaničnika – da Srbija ne može u EU dok se ne pomiri sa secesijom Kosova (recimo, državni sekretar MSP Nemačke, Gernot Erler[32]), radikali su, početom marta 2008, podneli skupštini Srbije rezoluciju u kojoj se kaže da će Beograd pregovarati o prijemu u članstvo EU samo ukoliko ova jasno i nedvosmisleno potvrdi celovitost državne teritorije Republike Srbije. Koštunica je želeo da tu rezoluciju vlada podrži. Ali, na sednici vlade, on je nadglasan od strane svojih koalicionih partnera - DS i G17.

Ovo je bila prelomna tačka u Koštuničinoj karijeri, ali i u srpskoj politici, za duži niz godina. Koštunica je, naime, tog 10. marta 2008. mogao da izbaci DS i G17 iz vlade, napravi manjinsku vladu i uz skupštinsku podršku SRS i SPS vlada još neko vreme. Mogao je da napravi i većinsku vladu, i da novi kabinet, možda, održi u sedlu sve do kraja skupštinskog saziva, 2011. godine. Ali, on je znao da bi vlada stvorena svega mesec ili dva nakon proglašenja „nezavisnosti“ Kosova, i to od stranaka koje nisu (još bile) u klijentelističkom odnosu sa Imperijom, od strane Vašingtona, pa i Brisela, bila doživljena kao nepijateljska vlada. On je znao da bi se takva vlada mogla ekonomski i politički održati samo ako bi se preorijentisala na nekog drugog spoljnopolitičkog partnera – recimo, na Moskvu. On je znao da bi čitava operacija bila vanredno rizična, ne samo za krhki građanski mir u Srbiji, već i za njega lično. Zato je više voleo da se obezbedi dodatnim legitimitetom preko izbora, nego da bez jasno iskazane narodne podrške uđe u tako opasan sukob.

Ali, čak i u svojoj blažoj varijanti, sukob sa SAD ga je, u konačnom skoru, ipak lišio ne samo vlasti, već i političke moći. Koštunica je, pruživši otpor sponzorisanoj nezavinosti Kosova, uspeo da donekle zaustavi moćnu diplomatsku mašineriju Vašingtona. Gledajući samo na osnovu priznanja kosovske nezavisnosti, možemo reći da je uz najveću i najbogatiju zemlju sveta tada bilo stalo svega 40 zemalja, a uz malu Srbiju čak 150. Simbolički čin tog Koštuničninog političkog revizionizma iz 2008, u odnosu na nekadašnje njegove pokrovitelje (2000), a onda i zaštinike (2003), simbolički čin tog njegovog pokušaja da se izvuče iz dotadašnjeg, blago klijentističkog položaja prema Vašingtonu, bilo je njegovo tolerisanje paljenja američke ambasade u Beogradu, 21. februara 2008.

To mu Vašington nikada nije mogao da oprosti. Protiv Koštunice je povedena odlučna medijsko-politička akcija. On je u medijima, koji su finansijski ili vlasnički zavisili od Vašingtona, Brisela ili njima bliskih transnacionalnih struktura, bio toliko napadan, ismejavan i omalovažavan, da se na kraju retko ko usuđivao da kaže bilo šta pozitivno za ma koji deo njegove politike. Od velikog demokrate, prevodioca «Federalističkih spisa», tumača Tokvila, pobednika nad Miloševićem, Koštunica je postao, za veći deo javnosti, samo sebični, mali političar iz Belanovice, obični vlastoljubac za koga niko ne sme da kaže lepu reč. Tako satanizovan, Koštunica je do 2010. pao ispod 10 posto glasova. I njegov uticaj na srpsku politiku istopio se do marginalnosti.

Ipak, Koštunica ostaje istorijska ličnost, ne samo zato što je pobedio Miloševića, već i zato što je, baš po pitanju Kosova, pružio tih, ali uporan otpor[33] Imperiji. Da je bio hrabriji i preduzetniji – da je, posle 17. februara 2008, bolje iskoristio probuđenu narodnu energiju, da se osmelio da napravi vladu sa radikalima (i socijalistima), da je rizikovao sukob sa Vašingtonom i Briselom (i ovdašnjom drugosrbijanskom „kvinta kolumnom“) – njegov istorijski značaj bi bio još veći. Ali, njegov miroljubiv i povučen karakter bio je njegova sudbina. Možemo samo da zamislimo šta bi jedan strasan i hazarderski političar – kakav je bio Đinđić, uradio da je bio na njegovom mestu.

Koštunica za tri meseca puni 67 godina. I premda njegova energija za borbu sa Imperijom svakako neće biti veća, on ipak, među srpskim političarima, i dalje ostaje najuporniji i najistaknutiji protivnik Imperije. To je, u istorijskoj perspektivi, pohvalno za Koštunicu. Ali, je žalosno i za ovu generaciju ovdašnjih političara, i za ovu generaciju Srba.

Tadićev nastavak „kosovske politike“ i zaokret 9. septembra

U osnovi, Tadićev odnos prema pitanju Kosova se, sve do februara 2008, samo u izvesnim naglascima razlikovao od Koštuničinog. I Tadić je odlučno odbijao da prizna secesiju Kosova. Samo što je on, do tada, tvrdio da je najbolji put borbe za Kosovo upravo to da Srbija uđe u EU. „Siguran način da izgubimo Kosovo je da nikad ne uđemo u EU“, govorio je on uoči izbora 2007.[34] „Ako ne uđemo u EU mi ćemo dramatično smanjiti šanse da sačuvamo Kosovo kao deo Srbije»[35]. I pred naredne izbore Tadić je zadržao istu retoriku. Objašnjavajući meštanima Konareva,1. maja 2008,važnost potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU, Tadić je rekao da je Srbija, „stvaranjem ugovornog odnosa sa EU, sebi otvorila prostor da vrši stalan pritisak na evropske države koje su priznale nezavisnost Kosova, ali i da pruži efikasnu podršku onim članicama koje to nisu učinile. (...)EU svakako nije mesto gde će se od Srbije zahtevati da se odrekne dela svoje teritorije. (...)Ne možemo da se borimo za uspeh u UN ako smo izvan UN, ne možemo da ubeđujemo evropske države da ne priznaju Kosovo ako smo izvan EU", izjavio je tada Tadić.[36]

Tako je Tadićeva tadašnja, javno iznošena, politička strategija bila da Srbija treba da uđe što dublje u EU, kako bi, sa jedne strane, mogla da koristi EU fondove, a, sa druge strane, da se iznutra bori za Kosovo. Kao odgovarajući presedan je obično navođen primer Kipra, koji se upravo kao član EU borio za povratak Republike Severni Kipar pod državni suverenitet. Glavni problem ove Tadićeve strategije bila je, naravno, njena nedovoljna realističnost. Imajući u vidu stav većine najuticajnijih zemalja EU prema secesiji Kosova, već onda se moglo primetiti da je „ideja kako Srbija najbolje može da vrati Kosovo samo ako se priključi EU istovetna ideji da Čehoslovačka najbolje može da vrati Sudete samo ako se priključi Trećem Rajhu“[37]. Poređenje sa Kiprom je zaista bilo dosta naivno. Nijedna zemlja EU nije bila priznala Severni Kipar. Zato i nije bilo problema da Kipar postane član EU. U srpskom slučaju, međutim, najvažnije zemlje EU već su bile priznale secesiju Kosova. Zato je bilo naivno očekivati da se od Srbije neće tražiti «regulisanje odnosa sa susedima».

Posle izbora 2008. – i pored ishoda glasanja koji je dao većinu dotadašnjim suverenistima (SRS, DSS i SPS) – Tadić je ipak uspeo da napravi vladu i ne samo obori Koštunicu s vlasti, već i preuzme gotovo potpunu kontrolu nad srpskom politikom. On je 2008. godinu završio sa više moći nego što ju je verovatno iko imao u Srbiji u poslednjih 20 godina[38]. No, međunarodna realnost je, očigledno, bila drugačija od one kakvom ju je Tadić predstavljao. Zato se, nakon maja 2008, iz Tadićeve retorike izgubilo to da će ulazak u EU pomoći Srbiji da sačuva Kosovo. Sada je on pričao isto što i Koštunica pred izbore 2008. – da Srbija, zbog učlanjenja u EU, neće nikad priznati secesiju Kosova[39].

Ali Tadić nije ostajao samo na retorici. On je, sve do avgusta 2010, zaista pokušavao da vodi politiku „i EU, i Kosovo“ – baš onakvu kakvu je Koštunica vodio od 2004. do 2008. godine. U tom smislu se može reći da je Tadić, sve do septembra 2010, bio verni nastavljač Koštuničine kosovske politike 2004-2008. Međutim, kao što ćemo odmah videti, on je na tom, „Koštunicinom putu“, na kraju došao u sukob sa Vašingtonom i Briselom. I on je, kao Koštunica, imao da odluči da li će taj sukob eskalirati, da li će od Vašingtona i Brisela napraviti (polu)neprijatelje, da li će se morati spoljnopolitički preorijentisati, da li će morati napustiti ideju EU i svoju vlast možda ugroziti – ili će ustuknuti i povući se s crte. Ono što je za Koštunicu bio 10. mart 2008, to je za Tadića bio 9. septembar 2010. – preloman trenutak ne samo za njegovu političku karijeru, već i za dalji pravac srpske politike.

I Tadićeva noseća ideja, naime, bila je – kao kod Koštunice – da se za Kosovo bori pravnim sredstvima. Njegova ideja je bila da Srbija o secesiji Kosova zatraži zvanično mišljenje Međunarodnog suda pravde (MSP). Tadić je očekivao da će taj sud da potvrdi pravo Srbije na Kosovo i nelegalnost secesije ove srpske pokrajine. SAD su odmah shvatile opasnost ove ideje i odlučno su joj se suprotstavile. Srbija je protiv sebe imala diplomatiju najmoćnije zemlje, kojoj je aktivno pomagala britanska diplomatija[40]. U Srbiji, u evroatlantskom delu medija, pojavilo se dosta skeptika koji su izračunavali koliko nam sve zemalja nije naklonjeno, sumnjajući da ćemo skupiti većinu. Međutim, Tadićev šef diplomatije, Vuk Jeremić, rastrčao se po svetu, kako bi lobirao zemlju po zemlju. Tako je uspeo da obezbedi dovoljno glasova za podršku Srbiji u Generalnoj skupštini UN.

Da podsetim, na glasanju, 8. oktobra 2008, uz srpski predlog je stalo 77 zemalja, protiv je bilo šest (među njima i SAD), uz 74 uzdržane zemlje. Od 27 članica EU, 22 su bile uzdržane (među njima i Britanija i Francuska) dok su srpski predlog podržali Španija, Grčka, Kipar, Rumunija i Slovačka. „Današnji događaj Beograd sigurno smatra jednim od svojih najvećih diplomatskih uspeha novijeg vremena“, pisala je beogradska „Politika“[41].

Koliko je u pitanju bila ozbiljna pobeda Tadićeve diplomatije videlo se po reakciji SAD. One su već drugi dan nakon donošenja rezolucije u UN "ohrabrile" Crnu Goru i Makedoniju da priznaju secesiju Kosova. To je bila direktna diplomatska packa Srbiji zbog suprotstavljanja volji Vašingtona. Takođe, odmah je, u srpskim medijima bliskim Vašingtonu i Briselu, otpočeo lični napad na Jeremića i na Tadića[42]. Jeremić je postao "nacionalista" i "konfliktni diplomata", a novine su preko noći počele da otvaraju teme poput „da li je Tadić sklon da izlazi izvan ustavnih ovlašćenja“[43].

 U tom smislu se može reći da je Tadić, sve do septembra 2010, bio verni nastavljač Koštuničine kosovske politike 2004-2008. Međutim, kao što ćemo odmah videti, on je na tom, „Koštunicinom putu“, na kraju došao u sukob sa Vašingtonom i Briselom.

Sa takvom kosovskom politikom Srbija je ušla i u 2010. godinu. Ova godina je bila odlučujuća, jer se u njoj očekivalo donošenje presude MSP povodom Kosova. Pitanje koje je Generalna skupština UN, na predlog Srbije, postavila Međunarodnom sudu pravde glasilo je „Da li je u skladu s međunarodnim pravom odluka privremenih institucija Kosova o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova”? Tako formulisano pitanje, međutim, ispostavilo se kao ne baš najsrećnije za Srbiju. MSP je, naime, 22. jula 2010, doneo odluku da„Deklaracija o nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom“[44]. Sud je stao na stanovište da kosovska „Deklaracija nezavisnosti“ od 17. februara 2008, „ne narušava opšte međunarodno pravo“ i „ne povređuje Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244 (1999) i Ustavni okvir koji je propisao specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN“. Ovo stanovište je obrazloženo pravim pravničkim vratolomom[45]. Naime, Sud je izričito priznao da su Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244 potvrđena „načela suverenosti i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije“, odnosno Srbije (sec. 95), i da po i UNMIK-ovom Ustavnom okviru „vršenje dužnosti privremenih institucija… neće zadirati u vlast DZ Srbije i Crne Gore niti je smanjivati“. Međutim, Sud je zaključio da donosioci Deklaracije o nezavisnosti Kosova od 17. februara 2008. godine nisu bili poslanici Skupštine Kosova kao privremene institucije Kosova, nego nekakvi apstraktni predstavnici političkog naroda koji ima pravo na samoopredeljenje.

„Oni koji su usvojili Deklaraciju o nezavisnosti“, kaže se u presudi, „nisu nameravali da ona deluje unutar pravnog poretka stvorenog za privremenu fazu niti je ona kadra da to učini. Nasuprot tome, Sud smatra da tvorci ove deklaracije nisu delovali niti nameravali da deluju u svojstvu institucije stvorene od strane tog poretka i ovlašćene da deluje unutar njega, nego su radije objavili da prihvataju meru čiji bi se značaj i dejstva nalazili izvan tog poretka“ (sec. 105). Tako je MSP, umesto da odgovori na pitanje o pravnoj zasnovanosti celokupnog procesa secesije Kosova od Srbije, odgovorio na pitanje legitimiteta jedne konkretne odluke, i to tako što je promenio svojstvo donosioca te odluke, od članova jedne institucije (od poslanika skupštine Kosova), u vanpravnu političku kategoriju (u predstavnike apstraktnog „kosovskog naroda“).[46]

Ovo je bio ozbiljan poraz Srbije, baš na pravnom terenu, koji je izabrao Koštunica za pružanje otpora Imperiji, i na kome je izgledalo da Srbija ne može da izgubi. Tadić i Jeremić se, međutim, nisu odmah predali. Oni su zaključili da neočekivano negativno Mišljenje MSP može da se neutrališe tako što će ga Generalna skupština UN primiti k znanju jednom rezolucijom kojom će zanemariti sve rđave strane Mišljenja, a naglasiti dobre. Zato je Vuk Jeremić, već 28. jula 2010, poslao u UN srpski predlog rezolucije. Prema tom tekstu, Generalna skupština UN je, još jednom afirmišući Rezoluciju SB 1244, trebalo da konstatuje da „jednostrana secesija ne može biti prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih pitanja“, kao i da treba „uključiti u privremeni dnevni red 66. zasedanja tačku pod nazivom: 'Dalje aktivnosti posle donošenja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde"[47]. Ovo drugo je bilo važno zato što se time pitanje Kosova priznaje kao „repetitivna tačka“ dnevnog reda narednih zasedanja Generalne skupštine. Time bi se secesija Kosova legitimisala kao otvoreni i trajni diplomatski problem, o kome se i nadalje u UN mora razgovarati.

 Međutim, Tadićev šef diplomatije, Vuk Jeremić, rastrčao se po svetu, kako bi lobirao zemlju po zemlju. Tako je uspeo da obezbedi dovoljno glasova za podršku Srbiji u Generalnoj skupštini UN. Da podsetim, na glasanju, 8. oktobra 2008, uz srpski predlog je stalo 77 zemalja, protiv je bilo šest (među njima i SAD), uz 74 uzdržane zemlje. Od 27 članica EU, 22 su bile uzdržane (među njima i Britanija i Francuska) dok su srpski predlog podržali Španija, Grčka, Kipar, Rumunija i Slovačka.

Ovim predlogom rezolucije SAD i njeni najbliži federati iz EU (pre svih Britanija, ali i Nemačka, Francuska i druge zemlje EU koje su priznale secesiju albanizovanog Kosmeta) stavljeni si u dosta nezgodan položaj. Naime, na dnevnom redu 64. zasedanja Generalne skupštine UN nalazio se i nacrt rezolucije koju je podneo američki srednjeazijski klijent Azerbejdžan, a koji se odnosio na otrgnutu i osamostaljenu azerbejdžansku pokrajinu Nagorno-Karabah[48]. Azerbejdžanska rezolucija je sadržavala iste elemente kao i srpski nacrt: pozivanje na rezolucije Saveta bezbednosti koje jamče teritorijalnu celovitost Azerbejdžana[49], kao i prihvatanje diplomatske repetitivnosti ovog pitanja[50]. Tako su SAD i njegovi saveznici došli u priliku da, 9. septembra 2010. u UN, moraju da glasaju različito o dve istovetne rezolucije i dva ista slučaja – o secesiji dela Srbije i o secesiji dela Azerbejdžana. Ali, pošto je secesiju od prijateljskog Azerbejdžana trebalo osuditi, istovetna srpska rezolucija se nije mogla tek tako odbaciti.

Zato su Vašington i Brisel snažno pritisnuli Tadića da izmeni predlog rezolucije. Najpre je u Beograd, 26. avgusta, doleteo Gvido Vestervele, ministar inostranih poslova Nemačke. On je javno upozorio Srbiju da svojom rezolucijom „ugrožava svoj put ka EU"[51]. "Onaj ko je za konfrontaciju, ko otvara statusna pitanja iako su međunarodne sudske instance upravo ocenile da to nije nužno, primereno, niti pravno opravdano, taj ima da uradi još dosta domaćih zadataka i to ću jasno reći mojim sagovornicima", rekao je nemački šef diplomatije pred susret sa Tadićem (isto). Tadić je nakon sastanka sa Vesterveleom najavio spremnost Srbije da, u dogovoru sa prijateljima iz EU, radi na kompormisu. Ali, onda je, 31. avgusta, u Beograd doleteo ministar inostranih poslova Britanije, Vilijam Hejg. On je arogantno novinarima saopštio da je „najlakši način da Srbija napravi kompromis sa EU da povuče svoju rezoluciju o Kosovu“.[52].

Konačno „lomljenje“ Tadića obavila je Ketrin Ešton, šefica EU diplomatije, 7. septembra, dva dana pred zasedanje Generalne skupštine UN. Posle dvočasovnog razgovora „iza zatvorenih vrata“ i „prijateljske večere“[53], Tadić je doneo odluku da povuče rezoluciju. Umesto starog teksta sastavljen je novi. U tom novom tekstu nije bilo ni afirmacije Rezolucije SB 1244, ni osude jednostrane secesije, ni prihvatanja diplomatske repetitivnosti. Jedino što je u njemu stajalo, uz primanje k znanju odluke MSP, bila je rečenica da Generalna skupština UN „pozdravlja spremnost Evropske Unije da olakša proces dijaloga između strana“[54]. Kojih strana, kakvih strana, i o kakvom „procesu dijaloga“ je reč, to se iz ovog neobičnog teksta rezolucije nije moglo razaznati.

Značaj 9. septembra

To je bio prelomni momenat u srpskoj politici. Tadić je, naime, promenom rezolucije 9. septembra, simbolički uradio dve stvari. On je stavio tačku na pravnu borbu za teritorijalni integritet Srbije, odnosno za nepriznavanje secesije Kosova. Srbiji je, nakon toga, ostalo samo da nastavi da ponavlja kako ona sama „nikada neće priznati nezavisnost Kosova“. Ali, Srbija je, 9. septembra, odustala od borbe da se postojeća priznanja delegitimišu, a nova učine unapred nelegitimnim. To je bio kraj aktivne „kosovske politike“ Srbije. Od 9. septembra Srbija, po pitanju Kosova, više nema politiku – da čini to-i-to, u cilju tom-i-tom. Ona sada ima samo stav – da neće priznati to-i-to, i da neće uraditi ovo-ili-ono... To je zaista spuštanje sa političkog konja, na političkog magarca.

Druga simbolički važna posledica 9. septembra bila je odustajanje od lozinke „i EU, i Kosovo“. Videli smo da je Tadić, prethodne dve godine, neprestano ponavljao da Srbija zbog EU neće odustati od Kosova. Iz depeša američkih amabasada, objavljenih na Vikiliksu, docnije je srpska javnost saznala da je EU diplomatija Tadiću još u februaru 2010. jasno stavila do znanja da nema ulaska Srbije u EU bez formalnog ili neformalnog priznanja Kosova, odnosno bez pomirenja Srbije sa albanskom secesijom[55]. Ali, Tadiću je, tokom procesa diplomatskog „ubeđivanja“ uoči 9. septembra, javno, pred celom Srbijom, rečeno da mora da bira između EU i Kosova.

 To je bio prelomni momenat u srpskoj politici. Tadić je, naime, promenom rezolucije 9. septembra, simbolički uradio dve stvari. On je stavio tačku na pravnu borbu za teritorijalni integritet Srbije, odnosno za nepriznavanje secesije Kosova. Srbiji je, nakon toga, ostalo samo da nastavi da ponavlja kako ona sama „nikada neće priznati nezavisnost Kosova“.

Zvaničnici EU diplomatije se oko toga nisu šalili. Naime, da je Srbija zadržala stari tekst rezolucije, on bi u UN najverovatnije bio usvojen. Time bi bila anulirana presuda MSP, a Srbija bi, i pored poraza pred MSP, iz ovog diplomatskog rata ipak izašla kao pobednik. Da jedna mala, siromašna i zavisna zemlja makar diplomatski pobedi najmoćnije i najbogatije – to je ipak vređalo sujetu velikih. Štaviše, to je potvrđivalo na Zapadu uobičajenu „perecepciju... (da) Srbija nije dovoljno pacifikovana, iznutra disciplinovana, već i dalje pruža otpor spoljnoj naddetereminaciji“[56]. Reč je o „strukturalnoj potrebi da se ona (Srbija – A. S) kao `remetilački` regionalni faktor do kraja pacifikuje“, kako bi „njena sudbina delovala disicplinujući i na druge“[57]. Zato je Tadiću, očigledno, jasno rečeno da više nema šale. Ako ne odstupi, ulazak Srbije u EU biće blokiran, a on će biti proglašen glavnim krivcem. Vašington i Brisel su kontrolisali dovoljno medija u Srbiji da se ova pretnja mogla obistiniti.

No, EU je bila ključna stavka Tadićevog političkog programa. Ulazak Srbije u EU je bila glavna tačka kojom je Tadić dobio izbore 2008. To je bila i glavna tačka kojom se Tadić nadao da će dobiti i naredne izbore. Tadić je, uoči 9. septembra, stvarno imao da odluči – ili nastavlja sa „EU naracijom“, ili nastavlja sa „kosovskom pričom“. I jedno i drugo više nije mogao da pripoveda. Tako je Tadić izabrao EU. Zato on, 18. decembra 2010, na Skupštini Demokratske stranke nije ni pomenuo Kosovo. Posle 9. septembra više ne postoji kosovska politika i kosovska priča. Postoji samo Brisel i EU naracija.

Može se reći da je 9. septembar – dan kada je Tadić umesto stare rezolucije predložio novu – bio možda i ključni datum u Tadićevoj vladavini (2008-). Kako su ocenili mnogi poznavaoci diplomatije, to je bio „istorijski zaokret“ (ovu sintagmu su upotrebili vodeći spoljnopolitički kolumnisti kako Danasa[58], tako i Politike[59]). Tadić je, kao i svaki od njegovih prethodnika – od Miloševića, do Koštunice, nastojao da pravi ravnotežu između popuštanja SAD i EU, i borbe za nacionalni interes. Sada je Tadić, u ovoj važnoj stvari, tačku tog popuštanja pomerio dublje u polje državnog suvereniteta Srbije. Srbija je, načinom na koji je promenjena rezolucija – tj. manje-više otvorenim diktatom iz Brisela (i Vašingtona), simbolički svedena na zemlju bez prava na samostalniju diplomatiju. I druge zemlje EU bile su spremne da neke diplomatske funkcije prenesu na Brisel. Ali ne i pitanja koja se tiču njihove teritorijalne celovitosti. Srbija je, 9. septembra, simbolički i pred sopstvenom javnošću, ostala bez diplomatske samostalnosti. To je bio težak udarac za Tadića i njegov imidž političara koji ne odustaje od Evrope, ali i od odbrane nacionalnog interesa.

Tadić je, naravno, prihvatajući diktat iz Brisela, uspeo da izbegne da se odmah suoči sa indukovanom političkom krizom – s napuštanjem vladajuće koalicije nekog od partnera (recimo, G17), s raspisivanjem novih izbora i sa stvaranjem vlade od, za Brisel i Vašington, „kooperativnijih“ političkih stranaka. Ali, sa druge strane, Tadić je velikim delom izgubio i legitimacijski oslonac za svoju glavnu ideološku i političku poruku – da se može istovremeno biti dobar „evropljanin“, i dobar „patriota“. Posle 9. septembra (kao i posle još dva sporna datuma koja su u ovoj, 2010. godini, usledila: 10. oktobar[60] i 9. decembar[61]) – za veliki deo običnih ljudi u Srbiji, Tadić više teško da je mogao biti „patriota“[62].

A kako je dalji put Srbije u EU – zbog ekonomske krize i zasićenja politikom proširenja u zemljama EU – objektivno neizvestan, Tadić je danas u riziku da je i „evropski“ deo njegove političke priče sve teže ostvariv i prihvatljiv. On je 2008. godinu, kao što smo već rekli, završio sa više moći nego što ju je iko imao u Srbiji u poslednjih 20 godina. Ali, 2010. godinu on završava kao upravljač čija je politička aura ozbiljno orkrnjena. On se sve manje u javnosti doživljava kao lider i predstavnik ovdašnjeg naroda, a sve više kao zastupnik stranih interesa. Njegov politički legitmitet je, u 2010. godini, krenuo da se urušava. A 9. septembar može biti jedan od presudnih datuma tog urušavanja.

Stisnut sa svih strana, Tadić je, dakle, u 2010. godini, konačno „legao“ na „evroatlatske šine“ i krenuo da se njima pomireno kotrlja. Od celokupne srpske kosovske politike, od svih probuđenih nada 2004-2008, na kraju je, na prelazu 2010. u 2011, ostao samo puki stav „nećemo priznati“. Taj slom kosovske politike jasno se osetio i u narodu – premda je bilo malo onih koji su u javnosti taj slom osvešćivali. Tribalisti su, naime, tvrdili da se ništa nije dogodilo, jer je Tadić oduvek bio izdajica. A drugosrbijanci su, pak, sa svoje strane tvrdili da se, takođe, ništa nije dogodilo, jer Tadić još uvek nije priznao „državu Kosovo“.

Ali, da se nešto ozbiljno dogodilo, i da je narod to osetio, videlo se i po malodušnosti koja je, nakon 9. septembra, kod većine građana nastupila, baš po pitanju Kosova. Na upit Strateškog marketinga „Šta je realno rešenje za Kosovo?“, u junu 2005, čak 30 posto ispitanika je odgovaralo da očekuje da će to biti vraćanje ove pokrajine u sastav Srbije, a čak 24 posto je očekivalo podelu teritorije Kosova. Nezavisnost je predviđalo samo 28 posto ispitanika[63]. Međutim, istraživanje Srećka Mihailovića, sprovedeno u septembru 2010. godine, pokazalo je da sada samo 11 posto ispitanika očekuje da će Kosovo biti vraćeno u sastav Srbije, a samo 10 posto njih predviđa podelu teritorije Kosova. Čak 38 posto ispitanika smatralo da će se Srbija ipak morati pomiriti sa nezavisnošću Kosova i sama ga priznati, a 31 posto ne zna da kaže šta bi se moglo desiti[64].

 Tadić je, kao i svaki od njegovih prethodnika – od Miloševića, do Koštunice, nastojao da pravi ravnotežu između popuštanja SAD i EU, i borbe za nacionalni interes. Sada je Tadić, u ovoj važnoj stvari, tačku tog popuštanja pomerio dublje u polje državnog suvereniteta Srbije. Srbija je, načinom na koji je promenjena rezolucija – tj. manje-više otvorenim diktatom iz Brisela (i Vašingtona), simbolički svedena na zemlju bez prava na samostalniju diplomatiju.

Jedna decenija i glavna simbolička borba srpske politike u toj deceniji, neslavno su okončani. Srbiji je danas potrebna nova politika, potrebni su joj novi ljudi koji se neće plašiti da samostalno misle i samostalno politički deluju. Srbiji je danas potrebna nova kosovska politika. U protekloj deceniji starukosovsku politiku formulisao je Koštunica, a nastavio Tadić. Posle sloma te politike, međutim, na te stare aktere se više, bar kako sada stvari stoje, ne može računati. Ko će od srpskih političara, u narednoj deceniji, usuditi da formuliše novu kosovsku politiku? I u čemu bi se ona tačno mogla sastojati?

Ostaje nam samo da sačekamo i da vidimo. Ili da pokušamo da i mi nešto na tom planu uradimo?