Početna strana > Rubrike > Kolumne Slobodana Antonića > Govorite li drugosrbijanski?
Kolumne Slobodana Antonića

Govorite li drugosrbijanski?

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
sreda, 07. avgust 2019.

Da je neka ideologija ušla u fazu dekadentne birokratizacije vidi se po jeziku.

Čitam, nedavno, saopštenje tzv. Građanske Vojvodine, koalicije NVO čije su najpoznatije članice Nezavisno društvo novinara Vojvodine i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. 

Saopštenje je krcato predviljivim frazama i već otrcanim proklinjanjem srpskog nacionalizma: „Matica srpska nastavlja tradiciju raspirivanja pogubne velikosrpske nacionalističke retorike“, „Matica srpska je zagađena nacionalizmom“, „srpski etnonacionalizam i šovinizam u ratovima iz devedesetih imali su sva obeležja fašizma“, „krvavi tragovi tog fašizma vuku se i dan-danas regionom kao zla kob”, „društvo u Srbiji je dubinski zagađeno tom ideologijom“, „velikosrpski nacionalizam je uzrok civilizacijske propasti kojoj prisustvujemo”, „užasna propaganda“, „nacionalističke pošasti”, „stare šovinističke teze“, „večita mantra o ‘kosovskom zavetu’”, „nacionalizam je ključni uzrok civilizacijske propasti društva u Srbiji”, „apelujemo na zdrave društvene snage u Vojvodini… koje su jasno i izričito antinacionalistički opredeljene“…

Isti utisak stekao sam i, proteklog vikenda, čitajući intervju koji je listu Danas dala Izabela Kisić, izvršna direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji: „srpski nacionalizam“, „zločini nad Muslimanima“, „agresija na Hrvatsku“, „srpska elita je počela rat u Hrvatskoj“, „Srpska pravoslavna crkva kanonizovala ubicu“, „smrdelo je na alkohol i pevale su se četničke pesme“, „srpski intelektualci i njihove institucije, pre svega SANU i Udruženje književnika Srbije, najodgovorniji su za rat u Jugoslaviji“, „u Beogradu je … grupa vikend ratnika prepričavala detaljno zločine koje su počinili u Hrvatskoj“, „upitala me je odakle sam, a ja sam odgovorila – iz najgoreg grada na svetu (misleći na ratnu politiku koja je dolazila iz Beograda)“, „Strategija za razvoj kulture, koja insistira na identitetskoj politici, pravoslavlju i ćirilici, parohijalni je model koji nas je odveo u sukob sa drugima“…

Stvarno, sve na isti kalup – pomislio sam. Baš kao i tekstovi, recimo, Dinka Gruhonjića, ili Snežane Čongradin, ili Nikole Krstića – da uzmem tek po jednog predstavnika iz svake generacije. Liče kao jaje jajetu, pisani su po istoj mehaničkoj šemi, za koju je lako rekonstruisati osnovnu frazeološku tablicu.  Svaka kombinacija reči iz bilo kog segmenta iz tri kolone i u bilo kom redosledu, podjednako je (be)smislena: 

Iako je srpski nacionalizam pri kraju Miloševićevog zločinačkog režima poražen, očigledno je da

nema ulaska Srbije u svet razvijenih i civilizovanih zemalja, koje čine EU i NATO, bez

odlučnog obračuna s ideolozima genocida iz SPC, SANU, propagandistima iz medija i politike, kao i sa zločinačkim vojno-policijskim izvršiteljima. 

Zbog negiranja genocida u Srebrenici, kao najvećeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata, jasno je da

suočavanje s prošlošću Srbije, a posebno našeg „dubinskog društva“, nije moguće ukoliko ne dođe do

lustracije političara, kulturnog i ideološkog dekontaminiranja medija i univerziteta, kao i bez dekontaminacije celokupnog javnog prostora.

Borba sa srpskim nacionalizmom, kao najopasnijim na Balkanu, podrazumeva uvid da 

nema istorijskog dogovora i pomirenja sa susedima (uključiv i Republiku Kosovo), bez

odricanja zvaničnog Beograda od velikosrpske politike i bez obeštećenja svih žrtava velikosrpske agresije. 

Poricanje masovnih zločina nad Albancima (1988-1999), a posebno njihovog proterivanja tokom NATO kampanje (1999), pokazuje da

društvo Srbije nije prošlo kroz odgovarajuću katarzu, a nje suštinski nema dok ne dođe do 

napuštanja narativa o nužnosti odbrane Srba od novog „genocida“, kao i o otporu „imperijalizmu“ naših proverenih prijatelja – Britanije, Nemačke i SAD.

Mladi u Srbiji ili Republici Srpskoj, naizgled, ništa nisu krivi, ali

stepen nacionalističke indoktrinizovanosti najmlađih generacija prešao je svaku granicu, zbog čega mora doći do

diferenciranja proevropskih i antievropskih snaga, i isključenja iz javnog prostora svih onih koji nacionalističkim diskursom truju našu mladost i kvare našu budućnost. 

 Ova tabela daje 125 kombinacija, odnosno različitih rečenica, koje se, opet, mogu poređati na 15.625 načina. Naravno, to je samo kostur teksta, u koji valja ubaciti još i reči kao što su: „hladnjače“, „mitomanija“, „Kosovo je izgubljeno“, „treba prihvatiti realnost“, „dosta je bilo opsesije granicama“, „Kosovo nije srce Srbije već susedna država“, „suočavanje s prošlošću“, „evropske vrednosti“, „patriJote“, „naciJonalisti“, „ravnozemljaši“, „antivakseri“, „imaju tri zuba i biju ženu“, „sav normalan svet“, „niko me nije pitao da se ovde rodim“, „jebem te Srbijo“, „pakujem kofere“… 

Nije loše ni citirati, parafrazirati ili slobodno varirati neki od poznatih diktuma naših građanističkih fensi-selebritija:

Nenad Prokić: „Srbija će biti moderna, sa Srbima ili bez njih”.

Dinko Gruhonjić: „Ovo društvo je duboko degenerisano”.

Mia David: „Koliko je ova zemlja odvratna”.

Vladimir Arsenijević: „Činjenicu da sam Srbin osećam samo po sramoti od te činjeniceNesrećan sam što sam se rodio ovde i to je nešto s čime čitav život na različite načine moram da se borim“ (ovde).

Nikola Krstić: „Srbi su toliko ogavan narod (…), Stvarno treba zamrzeti ovakvu Srbiju“; „ova kanibalistički-izopačena i psihotično-frankenštajnska Srbija“…

Magda Janjić: „Bože, koliko odvratna zemlja“, „valjda ću pobeći uskoro“. 

Ivana Uzelac: „Mi smo najgori narod“; „narod je marva“; „ne zaslužujemo veliko slovo“ (za ime naroda – S. A); „ima nešto duboko trulo u ovom narodu, bolesno“.

Uz to, treba obavezno ubaciti i neku dirljivu, ličnu priču o osobi koja je „žrtva srpskog nacionalizma“ (najbolje neko dete), pri čemu istinitost te priče uopšte nije važna – čuli ste je od „dobrog poznanika“, „prijateljice“, „kume“, „žene mog dobrog druga“….; i onda upišete šta hoćete. 

Kao, recimo, kada je, prilikom hapšenja generala Ratka Mladića, Biljana Srbljanović konfabulirala: „Sećate li se onog plavokosog deteta, što ga, na jednom od bezbroj puta ponovljenih snimaka, `general` miluje po glavi? Godinama predsednikovi ljudi (tj. neko iz okoline Tadića – S. A) privatno tvrde (tj. neko pričao Srbljanovićki, a ona, eto, sad samo prenosi – S. A) da mu je lobanja nađena samo nekoliko stotina metara dalje“!

Kada je, već par dana potom, utvrđeno kako nema nikakve lobanje, nego je „plavokosi dečak“ sasvim živ i zdrav – eno ga u Prohićima kod Srebrenice, Srbljanovićka je samo prezrivo odmahnula rukom i rekla, otprilike, „Pa šta, toliko mrtvih, to je mogao biti i on“. 

I, ko se danas još seća tog hvatanja naše spisateljice u domaštavanju stvarnosti? Niko. Važno je da je priča bila efektna i odradila posao u borbi protiv srpskog nacionalizma. Koga briga za istinu? 

I tako, kad sve to lepo udrobite i pomešate, vaš novi tekst je gotov. A i vaša reputacija nepokolebljivog borca protiv srpskog nacionalizma, i uopšte, kul i fensi gradskog lika, ponovo je potvrđena.

Jedini je, možda, problem to što su takva klišeirana raspredanja sve manje zanimljiva za publiku. Ali, dok teče reka donacija, koja je sada još i pojačana usled borbe s „malignim ruskim uticajem“, ista ploča može da se vrti do prekosutra.

Dakle, krenite od: „Borba protiv srpskog nacionalizma, kao najopasnijeg u regionu“, i onda dalje samo kitite: „navodno ugrožena ćirilica“, „genocid u Srebrenici“, „evroatlantske integracije“, bla, bla, bla… 

I bog da vas vidi:)

(Iskra)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner