I dok se čitavo srpsko društvo proglašava saučesnikom „nacističke“ politike, nepopravljivo obolelim od „fašizma“, zapravo se priziva prava okupacija ili makar neki oblik direktnog zapadnog paternalizma, u kome će ovdašnji otkrivači-informatori određivati ko je u Srbiji „fašista“, i ko treba da bude „denacifikovan

 Nakon zločina u „Ribnikaru“ u građanskoj (autokolonijalnoj) Srbiji zavladala je histerija tumačenja zločina preko kolektivne, nacionalističke patologije srpskog društva

Vašington i Brisel žele da, posle svih grešaka koje su ovde napravili, hitno zatvore „srpski problem“ pre nego što Rusi slome kijevsku huntu. To je ono što Miloš Ković naziva američkim modelom pacifikacije: „dođu, pobiju, proteraju i opljačkaju, a onda traže da se pomirite sa realnošću“. Ali, sve to u današnjem vremenu je račun bez krčmara. Ohridski račun bez krčmara.

Da podsetim, po istraživanju NSPM, protiv sankcija Rusiji bilo je 82 odsto građana Srbije, za uvođenje sankcija 7 posto, dok 11 odsto nije imalo stav. Ako dakle odbijemo ove koji nemaju mišljenje, to je statistički preko 90% ljudi koji su protiv sankcija Rusiji. A to je faktički – jednodušnost!

To bi bilo isto kao da pitamo ko je koga napao 3. septembra 1939. Jer, nije nacistička Nemačka objavila rat Engleskoj i Francuskoj, već obratno. Dakle, po logici naših kompradora, Nemačka je žrtva, moramo da budemo na strani Hitlera