Све је боље и часније од стајања у реду за Вучићеву „бону“

На непуне три недеље од 21. јуна и још једног „празника демократије“ у СНС Србији Александар Вучић делује никад јаче, а опозиција изгледа још слабије и још јадније, посвађаније и подељеније него што је била. Утихнуле су чак и друштвене мреже, на којима доскора није могло да се живи од професионалних оптимиста, страначких букача, прпошних пензионера и анонимних револуционара који су објављивали скори крај режима Александра Вучића, а бојкот парламентарних избора проглашавали за угаони камен и преломну тачку те велике победе која је, такорећи, на дохват руке.

Можда ће једном на Факултету политичких наука неко писати семинарски или мастер рад о утицају твитера на српску опозицију лета господњег 2019.-2020. године, и ко је ту кога више искористио, изманипулисао, обмануо и упропастио. Али чињеница је да су нереална очекивања и халабука по друштвеним мрежама, као и малобројним про-опозиционим медијима и порталима, умногоме допринели да се тема бојкота без довољно промишљања инаугурише као неспорна и неупитна – иако она то, заправо, никада није била. А како је време одмицало и избори се приближавали, из дана у дан се показивало да опозициони консензус око бојкота уопште не постоји и да га нема чак ни унутар Савеза за Србију као највеће и „најбојкотскије“ опозиционе формације. Односно, показало се да је тај консензус био умногоме принудан и привидан. И више резултат, с једне стране, циничне политичке калкулације, а са друге, страха од јавних прозивки и „линча“ по друштвеним мрежама свих оних који се усуде да о бојкоту изнесу другачије мишљење.

Но, као се датум избора приближавао, тако се тај страх смањивао и повлачио пред страхом од испадања из игре и интересом већине актера да се ипак изнађе неки путељак и начин да се на изборима учествује.    

Један део опозиције и опозиционе јавности помислио је да је бојкот чаробни штапић за све њихове глупости, слабости и промашаје. Зато су ту карту можда и олако, а свакако прерано бацили на сто – и она се у међувремену поприлично излизала. А, реално, бојкот је много више последње средство и, такорећи, очајнички потез којем се прибегава онда када су све друге опције исцрпене. У том смислу, бојкот помало наликује на„штрајк глађу“, који је исто тако – и још више, разуме се – један екстремни и радикални чин, који има своју тежину, али се такође и лако деградира пречестим и/или неаутентичним потезањем.  

Да би уопште имао смисла и било каквог ефекта, бојкот је морао бити општи и масован. Односно, у њему је морала да учествује сва „права“, то јест, сва нережимска опозиција, морао је да има јасну подршку домаћег „цивилног друштва“, бар индиректну подршку утицајног спољног фактора и једног, макар и мањег, али чврстог и компактног дела бирачког тела.

Уместо да се са приближавањем избора идеја бојкота шири и јача, бојкоташки се блок непрестано осипао

А испоставило се да нема готово ништа од свега тога. Ако је и било неког наговештаја да ће спољни фактор подржати, или макар показати разумевање за одлуку и мотиве бојкоташа, та се нада распршила након десетина изјава западних званичника како бојкот „није решење“ и да је неопходно да „сви политички актери узму учешће у политичком процесу“. (Да ли је и чиме је Вучић ту подршку платио видеће се у наредним месецима.) У сваком случају, са јасним дистанцирањем странаца у подршци бојкоту устукнуо је и овдашњи НВО сектор, а спласнуо је и ентузијазам појединих са овим сектором повезаних „јавних личности“.

То што ће и Небојша Зеленовић, Трифуновићев ПСГ и Радуловићев ДЈБ под различитим изговорима изаћи на јунске изборе објективно представља озбиљан ударац не само по бојкот, него и по кредибилитет читаве опозиције. При чему је за бојкоташе посебно непријатан био излазак Сергеја Трифуновића

Но, још је гора ситуација међу политичким странкама и актерима. Уместо да се са приближавањем избора идеја бојкота шири и јача, бојкоташки се блок непрестано осипао. И док излазак на изборе Шапића, Верка Стевановића, Стаматовића или „Метле“, а поготово Ненада Чанка, Гордане Чомић и СМС-а Татјане Мацуре није никога превише изненадио и погодио и увек се могао релативно лако багателисати, то што ће и Небојша Зеленовић, Трифуновићев ПСГ и Радуловићев ДЈБ под различитим изговорима изаћи на јунске изборе објективно представља озбиљан ударац не само по бојкот, него и по кредибилитет читаве опозиције. При чему је за бојкоташе посебно непријатан био излазак Сергеја Трифуновића, с обзиром на његову медијску експонираност, као и доскора врло запаљиве антивучићевске изјаве.  

Медијски и политички услови ни пре епидемије и ванредног стања нису били регуларни, а у међувремену су додатно и вишеструко погоршани чињеницом да је епидемија искоришћена за једну двомесечну и беспризорну кампању промоције и изградње култа личности Александра Вучића   

Коначно, у великој мери и као последица свега претходно наведеног, идеја бојкота се није претерано дубоко примила ни међу самим грађанима (укључујући ту чак и онај опозициони део бирачког тела). Према последњем (мајском) истраживању НСПМ активну подршку бојкоту пружа свега око десетак одсто испитаника, односно знатно мање од половине оних који су се изјаснили као про-опозиционо настројени.

Значи ли све ово да, заправо, треба изаћи на изборе 21. јуна? Не, никако. Напротив. Нипошто не значи то и не бих желео да у вези са тим остане било каква дилема. Медијски и политички услови ни пре епидемије и ванредног стања нису били регуларни, а у међувремену су додатно и вишеструко погоршани чињеницом да је епидемија искоришћена за једну двомесечну и беспризорну кампању промоције и изградње култа личности Александра Вучића у готово севернокорејском („кимџонгуновском“) маниру. А о начину на који је, након епидемије, осмишљена и реализована подела („вучићевих“) сто евра у самој завршници изборне кампање, да и не говоримо.

Управо зато, поред осталог, не може да не чуди и не побуђује сумњу податак да је упркос евидентном и додатном погоршању услова за фер и демократске изборе НАКОН коронавируса читав низ опозиционих политичких актера који је претходно (наводно?) био за бојкот ипак појурио на изборе, уместо да се, што би било за очекивати, додатно учврсте у свом бојкоташком опредељењу.

Другим речима: колико год мотиви појединих бојкоташа били сумњиви и проблематични и колико год несумњиво лоше била осмишљена и спроведена бојкоташка стратегија и тактика – остаје неспорна чињеница да излазак на ове и овакве изборе представља својеврсно лично и политичко понижење.

Несумњиво је часније и боље изборе макар и невољно бојкотовати него чекати у реду да ти „чика Аца“ да „бону“ у виду потписа и гласова неопходних за прелазак изборног „целзијуса“

А то је, у крајњој инстанци, пресудно и најбитније. Јер, можда ће се, упркос свему реченом, из овог очигледно недоследног и „крњег“ бојкота нешто и изродити. (А можда и неће.) Можда ће се, услед (не)повољних економских и политичких трендова, овај бојкоташки грумен претворити у неку лавину општег незадовољства – а можда ће се и истопити као лед на пролећном сунцу. Можда је, и то треба отворено рећи, било боље да је сва та „права“, или, боље рећи, „преостала“ опозиција изашла заједно чак и на овакве изборе и узела својих (отприлике) педесетак посланика. Али када се већ то није догодило несумњиво је часније и боље изборе макар и невољно бојкотовати него чекати у реду да ти „чика Аца“ да „бону“ у виду потписа и гласова неопходних за прелазак изборног „целзијуса“.

(Текст објављен у НИН-у бр. 3623)