недеља, 26. март 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Шарени воз и кићена издаја

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
четвртак, 26. јануар 2017.

„А шта Ви, Ђорђе, имате против наших националних симбола?“ „Зашто сте Ви против тога да наши грађани са севера КиМ имају бољу везу са остатком Србије?“ „Зар и Ви одобравате употребу силе против нашег народа на Косову и Метохији? „Забога, није то тенк, то је само воз!“ Ово су само неке (пристојније) реакције које су прорежимски коментатори и „ботови“ на друштвеним мрежама остављали поводом моје критике на рачун „операције косовски воз“ и њеног неславног исхода. Уосталом, сличну „аргументацију“, у форми љутитих контрапитања, употребио је и премијер Вучић, обраћајући се новинарима на конференцији за штампу.

После таквог пропагандног рафала свако позивање на реалност, разум и чињенице делује бледо и узалудно. 1. Коме објашњавати да је воз (само „обичан“, а не претворен у „цркву“, односно билборд на точковима) већ годинама саобраћао на релацији Краљево-Косовска Митровица, и да нико није спречавао нашу жељезницу да линију продужи до Београда, ако за тим има потребе и жеље. 2. Мени лично су ти симболи којима је воз био украшен лепи (мада неки мисле да су кичасти). Али то је небитно. Не може воз надокнађивати патриотске лекције у школском и кућном васпитању. И треба ли подсећати на шта врло брзо почне да личи унутрашњост наших превозних средстава и каква је судбина слика и натписа по њима? 3. Да ли они који су ову акцију са возом смислили знају да наши највиши државни руководиоци (укључујући председника, премијера, министре, па и шефа Канцеларије за КиМ) без одобрења приштинских власти не могу ући на територију „Косова“ – па је, рецимо, зато председник Николић пре две недеље морао одустати од прославе Божића у Грачаници. 4. Уосталом, о чему ми уопште разговарамо и зар је ико могао имати трунку очекивања да ће тако украшен и уз такву помпу из Београда отпослат воз (на коме је на 22 језика, укључујући и албански, исписано да је „Косово Србија“) икада прећи „административну линију“ са Косовом која, узгред буди речено, из године у годину – управо захваљујући потезима тих који су воз послали – све више личи на праву правцату (међу)државну границу?!

Након читавог овог скандала остаје дилема да ли је у питању само гаф, глупост и омашка – или је, пак, неко читаву ту операцију намерно смислио и лансирао, не би ли прикупио мало јефтиних политичких поена и евентуално замаскирао, односно скренуо пажњу са нечег већег и крупнијег (на пример, најављене продаје ПКБ-а, или неких нових уступака Приштини у преговорима који се управо ових дана, на највишем нивоу, настављају у Бриселу)?

Сумња да је у питању ово друго додатно расте када се погледају изјаве премијера Вучића на ту тему, а нарочито она – „Ја сам лично зауставио воз“, коју је последњих дана небројено пута је поновио. Шта рећи на ово? Онај ко је имао ауторитета да воз „лично“ заустави – очигледно је (једини?!) имао могућност и да га лично пошаље. И обрнуто. Уколико је НЕКО, мимо премијеровог знања и овлашћења, приредио ову бруку са кићеним возом –  на пример, Марко Ђурић – тај је морао бити експресно смењен, односно поднети оставку у року од 24 часа.

Има, наравно, много горих, важнијих и проблематичнијих аспеката „косовске политике“ актуелне власти. Међутим, тешко да има очигледнијег,  трагикомичнијег, јаснијег и јаднијег примера и доказа о каквој се политици ради.

Пошаљемо воз, па га онда („лично“) заустављамо. Пар дана се бусамо у јуначке груди, за домаћу медијску употребу. А онда се пар дана, по Давосу, пред Курцом, Могеринијевом и Ангелом Меркел, хвалишемо како смо лично зауставили ескалацију сукоба и спречили да буде „крви до колена“. Згражамо се над покретом косовских полициских формација, а „лично“ смо, односно власторучно потписали Бриселске споразуме – којима су наше безбедносне снаге (укључујући и „цивилну одбрану“) на северу КиМ прешле под команду Приштине. Прихватимо да „нормализујемо саобраћај“ преко моста на Ибру и обавежемо се да ћемо уклонити барикаду која је на том мосту годинама стајала као нека врста физичке и симболичке препреке. А онда тобоже „лукаво“ ту барикаду заменимо „парком мира“ – који ћемо, разуме се, такође морати уклонити, односно померити на захтев Брисела, Берлина и Приштине.      

Управо та понижавајућа, инфантилна и провидна игра скривалице, гарнирана псеудојуначењем пред камерама домаћих медија, пече и понижава горе од најотвореније предаје и окупације

Управо та понижавајућа, инфантилна и провидна игра скривалице, гарнирана псеудојуначењем пред камерама домаћих медија, пече и понижава горе од најотвореније предаје и окупације. Зашто бар петину те „срчаности“, односно бахатог силеџијства које изливају пред српском јавношћу и над домаћим критичарима премијер, председник, министар спољних послова и шеф канцеларије за КиМ не саспу у лице својим бриселским, берлинским и давоским саговорницима?  Е, али онда вероватно не би било свих ових силних похвала и подршке за „најбољу“ и „најреформскију“ владу у новијој српској историји. А вероватно не би било ни саме те владе. Како ове данас, тако ни оне 2012.           

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће на предстојећим председничким изборима бити другог круга?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер