четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > Санкцијски цунами и дилема које не би смело бити
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Санкцијски цунами и дилема које не би смело бити

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
четвртак, 20. октобар 2022.

Глас народа није увек „глас Бога“. Може народ и да погреши. Поготово ако је погрешно информисан и изманипулисан. Али, у принципу, народ греши мање од тзв. „елите“, поготово ако је иста – као што је овде случај – или одрођена или интерено вођена на другу страну. А у овом нашем случају, народ односно грађани не греше уопште – дословно сва истраживања показују да су апсолутно против санкција Русији, косовске независности, чланства у НАТО и трампе Косова за бржи улазак у ЕУ – док се за српску политичку и медијску „елиту“ то не може баш са сигурношћу рећи.

На Србију се последњих недеља сручио прави цунами захтева и притисака за увођење санкција Русији. Не зна се да ли је страшнији спољни притисак, од стране бројних западних званичника, изасланика, посредника и комесара, великих и малих, или од њихове домаће политичке и медијске послуге, лакеја и менажерије

На Србију се последњих недеља сручио прави цунами захтева и притисака за увођење санкција Русији. Не зна се да ли је страшнији спољни притисак, од стране бројних западних званичника, изасланика, посредника и комесара, великих и малих, или од њихове домаће политичке и медијске послуге, лакеја и менажерије.

Александар Вучић и неколицина његових најближих гласноговорника непрестано – али, у последње време, још учесталије него пре – понављају како је „председнику тешко“, да га „притискају са свих страна“ и како нема адекватну подршку ни унутар СНС-а (што је вероватно тачно). Владимир Ђукановић и Д. Ј. Вучићевић кажу да чак „размишља о оставци“. И без обзира што ову последњу тврдњу (о оставци) можемо сматрати епски претераном, нема сумње да нам са запада убрзано притежу свилен гајтан у смислу захтева за „придруживање“ ЕУ политици санкција. Уосталом, амерички амбасадор у Београду се дословно свакодневно јавља са, некад бруталнијим, некад мало блажим изјавама у том правцу. А о „ситнијим“ ЕУ чиновницима, амбасадорима и дипломатама да и не говоримо.  

А у читавој тој заврзлами, да не заборавимо, посебно – и неславно – место припада тзв. „грађанистичкој“ и про-западној опозицији, која је, свесно или не, пристала да игра улогу својеврсног про-санкцијског хајкача, или оних „тркача-зечева“ на атлетском митингу у Цириху који треба да навуку на себе одијум јавног мњења и на тај начин убрзају, односно олакшају Вучићу и власти гутање санкцијских и косовских „жаба“, спремљених по вашингтонским и бриселским кухињама. Једино није јасно да ли ту улогу играју у договору са влашћу, или тек само да би се додворили амбасадама.

Реално, чини се да је Вучић овог пута оклевао са формирањем владе, поред осталог, и у нади да ће се у међувремену сукоб у Украјини окончати, или барем „јасно преломити“ на једну или другу страну, па да тиме и његова одлука о (не)увођењу санкција буде донекле олакшана. Али то се није догодило, док су притисци постали све већи и ултимативнији.

Путин зна да Руси не смеју да изгубе, а у НАТО (читај САД) знају да ни по коју цену не смеју дозволити да Путин победи. И између та два „морања“ тешко је провући кончић компромиса

На страну то што, поштено говорећи, Руску стратегију мало ко разуме. Односно, вероватно је од почетка украјинске операције толико пута мењана и прекрајана да спорадичне (истина, све ређе) изјаве како се „специјална војна операција“ одвија по плану делују већ помало трагикомично. Не, не одвија се по плану. Заглавили су се. Руска војска се нашла у позицији врло сличној оној ЈНА у Хрватској и БиХ (мада постоји и неколико битних разлика), и мислим да ни сами нису сасвим сигурни како ће се из тог блата извући.  

Једно је, међутим, сигурно: Путин зна да Руси не смеју да изгубе, а у НАТО (читај САД) знају да ни по коју цену не смеју дозволити да Путин победи. И између та два „морања“ тешко је провући кончић компромиса. А чак и да, теоретски, постоји неки уски путељак за договор, на њему би морало да се ради пажљиво и искрено – што у овом тренутку напросто није случај. За какав-такав компромис тренутно су више од других вероватно заинтетресоване Немачка и Француска, али је њихов политички утицај на развој догађаја на истоку Европе у овом часу срамотно мали. 

 

Није то сад више чак ни нарочито важно с обзиром да ће ствари ионако ићи неким својим тешко предвидивим током, али чини се да је Русија, односно њен политички и обавештајни врх, лоше проценио украјинске одбрамбене капацитете, а још лошије спремност Запада да се не само „бори до последњег Украјинца“, већ и да Кијеву у ту сврху пружи сву могућу војну, политичку и обавештајну логистику.

Чини се да је Русија, односно њен политички и обавештајни врх, лоше проценио украјинске одбрамбене капацитете, а још лошије спремност Запада да се не само „бори до последњег Украјинца“, већ и да Кијеву у ту сврху пружи сву могућу војну, политичку и обавештајну логистику

Из Москве последњих месеци учестало стижу изјаве да се они у Украјини не боре само против Кијевске власти него и против НАТО пакта, односно „колективног Запада“ – и ја мислим да је то потпуно тачно. Али је проблем што се руски политички и војни врх нису понашали у складу са тим речима, него су рат-операцију-интервенцију месецима водили као да наспрам себе имају само Зеленског и кијевску мајданску власт. И цена тог раскорака и те погрешне процене су хиљаде сувишних руских жртава, хиљаде изгубљених квадратних километара и озбиљно довођење у питање доскорашњег победничког имиџа руске војне машинерије.

Руске позиције су још увек далеко и неупоредиво јаче него што су шансе Зеленског и Залужног да пободу украјинску заставу на Криму – све друго је и даље само сан или љута кијевско-западна пропаганда. Али штета нанета глобалној аури руске војне моћи тешко је оштећена и неће је бити лако васпоставити

Има ли Русија још адута да тај сукоб заврши на за себе релативно повољан, ако не баш више и тријумфалан начин? Наравно да има. И то чак и не рачунајући оно фамозно „нуклеарно дугме“, иако и оно спада у легитимна средства војног одвраћања. У сваком случају, руске позиције су још увек далеко и неупоредиво јаче него што су шансе Зеленског и Залужног да пободу украјинску заставу на Криму – све друго је и даље само сан или љута кијевско-западна пропаганда. Али штета нанета глобалној аури руске војне моћи тешко је оштећена и неће је бити лако васпоставити. (Мада стоји и чињеница да Руси ратове углавном никад и нису добијали на „уметнички утисак“, него тек после тешких и крвававих страдања.)

Кад год нисте сасвим сигурни шта је најпаметније чинити, најбоље је послушати глас свог срца, односно личне и колективне савести. А тај глас у овом случају каже недвосмислено „не санкцијама“. Не због Русије, братства, историје, подршке резолуцији 1244, вере или гаса – мада су све то врло важни фактори и разлози – него због нас самих

Али да се вратимо у наше двориште. Шлајфовање руске интервенције, као што рекосмо, вероватно је српској власти (читај, Вучићу) додатно отежало ионако већ тешку одлуку о (не)увођењу санкција. Но, с друге стране, чак и да је Путин тријумфално окончао своју украјинску операцију, притисак на Србију и Србе не би био мањи. Али би макар, под утиском дешавања на источном фронту, донекле ојачале снаге противљења том западном притиску, док је овако чврсто против „само“ већина народа и национална опозиција.

Кад год нисте сасвим сигурни шта је најпаметније чинити, најбоље је послушати глас свог срца, односно личне и колективне савести. А тај глас у овом случају каже недвосмислено „не санкцијама“. Не због Русије, братства, историје, подршке резолуцији 1244, вере или гаса – мада су све то врло важни фактори и разлози – него због нас самих, због наше вертикале и због могућности да у историјском и идентитетском огледалу, једног дана, како себи, тако и својим потомцима и прецима погледамо у очи.

(уредник НСПМ и бивши народни посланик)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер