Русија не сме изгубити, Запад не сме дозволити да Русија победи. Срећна Нова 2023!?

Година која прође увек изазива подвојена осећања. Неко је носталгичан, неко срећан, за некога је чаша полупуна или полупразна. Али ова 2022. је буквално свуда испраћена са неподељеним олакшањем. А 2023. у коју улазимо спада у ред оних баксузних година за које се већ унапред зна да ће по многим аспектима бити још горе и грђе од претходне.

Наравно, на личном плану ствари могу стајати нешто боље или горе. Али нема превише разлога за радост у селу захваћеном кугом. А наше глобално село јесте увелико захватила пошаст кризе, неизвесности, неправде, лажи, лицемерја и напокон рата. И дословно нико не може бити сасвим спокојан. Почев од руских и украјинских милијардера, до бриселских бирократа, чланова кинеског политбироа и службеника америчке „дубоке државе“.

Додуше, овим последњима, чини се, као да догађаји иду на руку. Русија се мучи у Украјини. Европа – читај, Немачка – је на коленима. Спречен је Трампов тријумфални повратак на конгресним изборима. А тзв. „колективни запад“ је мобилисан и постројен иза САД на начин о којем су некадашњи совјетски владари у Кремљу могли само да сањају када је реч о покојном Варшавском пакту.

Учестале најаве руске „пропасти“ и „Путиновог пада“ ипак су махом у домену ратне пропаганде и медијског спиновања. А у томе, као што знамо и као што се сећамо, западна пропагандна машинерија нема премца

Па, шта онда квари ту – по Запад – наизглед идиличну слику? Пре свега, прича у Украјини још није завршена. И премда се чини да се Русија тамо већ месецима бори са војно-организационим, психолошким и логистичким проблемима које није очекивала, учестале најаве руске „пропасти“ и „Путиновог пада“ ипак су махом у домену ратне пропаганде и медијског спиновања. А у томе, као што знамо и као што се сећамо, западна пропагандна машинерија нема премца. Но, управо као последица те пропаганде максимално су подигнута очекивања не само у Кијеву, него и у политичким круговима на Западу. Другим речима, неће бити лако спустити ту лествицу, па ће све осим потпуног руског колапаса и распада деловати као Путинов већи или мањи успех – ма колико да је оно што Русија тренутно има и постиже у овом рату далеко од победе, а још даље од почетних, очито преоптимистичних кремаљских пројекција.

С друге стране, Русија је у међувремену прећутно постала много флексибилнија у погледу дефинисања ратног успеха. Од победе са великим „П“ и тријумфалне параде у Кијеву, чини се, да неће бити ништа и у Москви су очито схватили да морају дебело редефинисати и своју стратегију и тактику у овом сукобу, иначе ће све отићи дођавола. При чему је повлачење из Херсона још и најмањи проблем, то јест, релативно је очигледно да су се ту морали повући са десне обале Дњепра да не би били опкољени и потопљени. Али поента је прилично очигледна – чак и ако само пратите званичне руске изворе последњих месеци могли сте чути као се „успешно бране“, „одолевају“ и „жестоко узвраћају“ на украјинске нападе. Дакле, бране, одолевају, узвраћају (изузетак је, донекле, само фронт око Бахмута.). „Победничка офанзива“ се стално изнова пролонгира и одлаже, за зиму, пролеће, лето... А тактичка лутања и губици не могу се унедоглед отклањати оном старом “има ко да мисли о томе“, или, још старијом, „зна Баћушка (цар, Стаљин, Путин) шта ради“.

 Руска судбина у овом – очито је – глобалном сукобу, а који није ни почео нити ће завршити са Украјином, зависиће превасходно од способности руског руководства (а то ипак није, као што се често и намерно поједностављено представља, само Путин) да се престројава у ходу и извлачи поуке из својих грешака

Али „Баћушка“ је овај пут изгледа погрешио – ма колико то делу српске проруске публике (а она је, као што су, између осталог, показала и наша истраживања, овде у апсолутној већини) било тешко да чује, схвати и прихвати. Оно што се 2014. могло узети (односно повратити) скоро без испаљеног метка, или тек са којим батаљоном специјалаца, сада се претворило у тешку и крваву рововску борбу, са напретком који се – опет по самим руским изворима – мери „метар-по-метар“ и „кућа-по-кућу“. Изгледа да су Кијев и НАТО много боље искористили ових осам година колико је прошло од Мајдана, „руског пролећа“ и Минских споразума.

 Руска судбина у овом – очито је – глобалном сукобу, а који није ни почео нити ће завршити са Украјином, зависиће превасходно од способности руског руководства (а то ипак није, као што се често и намерно поједностављено представља, само Путин) да се престројава у ходу и извлачи поуке из својих грешака. Донекле слично ономе како се совјетско рукововодство, у ходу и усред крвавог рата, учило и престројавало у периоду 1941-42.

Али ангажована средства – почев од количине људства, па до тактике и енергије – очито нису била примерена и адекватна величини циља и изазова. При чему је можда најпогубнија била стратегија заташкавања, односно покушај да се рат води, а да се то у руском друштву – поготово у Москви – и не осети

У свом новогодишњем говору, а и самим постављањем Суровикина за главнокомандујућег, Путин је дао наговештај да је то извлачење поука у току. „Ми штитимо наш народ на нашим историјским територијама у новим субјектима Русије.“ „Морална и историјска правда и истина је на нашој страни“. „Запад нас је лагао говорећи о миру. Они користе Украјину за слабљење Русије“, каже се у овом важном обраћању. И ја бих могао да се сложим са свим наведеним. Али ангажована средства – почев од количине људства, па до тактике и енергије – очито нису била примерена и адекватна величини циља и изазова. При чему је можда најпогубнија била стратегија заташкавања, односно покушај да се рат води, а да се то у руском друштву – поготово у Москви – и не осети.

 Уосталом, ми у Србији врло добро знамо какав је домет и какви су исходи систематског порицања реалности, укључујући и ону својевремену паролу „Србија није у рату“. Елем, Русија ЈЕСТЕ у рату – макар га звали и „специјална операција“ – и то не само, нити превасходно, у рату са Украјином већ са „колективним Западом“. И тај рат се може добити само уз пуну мобилизацију читавог руског друштва и дословно свих националних и државних снага.

Русија ЈЕСТЕ у рату – макар га звали и „специјална операција“ – и то не само, нити превасходно, у рату са Украјином већ са „колективним Западом“. И тај рат се може добити само уз пуну мобилизацију читавог руског друштва и дословно свих националних и државних снага   

Да резимирамо: Руска војска се мучи у Украјини (не улазимо сад у то да ли ствар до саме војске или до његог погрешног вођења) и пред прву годишњицу рата стоји далеко лошије него што је то, било на западу, било на истоку, ико очекивао у фебруару 2022. САД и НАТО су „намирисали крв“ и на Украјинску страну бацили практично све што су имали на располагању од војних, политичких, дипломатских, безбедносних и информативних ресурса. Москва очито није очекивала тако жесток и унисони западни одговор, и није за њега била довољно спремна.

Дакле, Русија не сме изгубити. Запад не сме дозволити да Русија победи. Кина не сме дозволити да Русија потпуно изгуби – мада им не би одговарало баш ни да Русија суверено победи. (А ЕУ се, на челу са Немачком, готово ништа и не пита.)

Али, с друге стране, Русија овај рат напросто не може и не сме изгубити. А и неће – сем уколико не дође до неког тешког унутрашњег слома и урушавања, сличног оном на крају Првог светског или Хладног рата. Што је, узгред речено, управо карта на коју Запад и игра, а Дњепар и Донбас су ту само споредна бојишта. Дакле, Русија не сме изгубити. Запад не сме дозволити да Русија победи. Кина не сме дозволити да Русија потпуно изгуби – мада им не би одговарало баш ни да Русија суверено победи. (А ЕУ се, на челу са Немачком, готово ништа и не пита.)

 И отуд наше, нипошто само реторичко питање – може ли икоме на свету ова ратна 2023. година бити заиста „срећна“?!

(уредник НСПМ и бивши народни посланик)