уторак, 25. септембар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > „Политичка позадина“ једног - само наизглед - фудбалског пораза
Колумне Ђорђа Вукадиновића

„Политичка позадина“ једног - само наизглед - фудбалског пораза

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
понедељак, 09. јул 2018.

Најбољи коментар учешћа српске фудбалске репрезентације на овом светском првенству и резиме овог текста изрекао је један резигнирани колега: „Довољно пута сам ја гласао за српску опозицију па да се сад разочаравам српском фудбалском репрезентацијом.“  

И збиља је отприлике тако. Откад знам за себе, навијам за репрезентацију ове земље, чак и онда када сам врло незадовољан саставом тима или руководством државе. Иначе, ова претходна реченица би у нормалним околностима и у нормалној земљи била потпуно сувишна и глупа (јер би ваљда требало да се подразумева). Али у Србији није тако. И врло добро памтим приличан број својих другова и познаника који су својевремено навијали против репрезентације зато што су били незадовољни или саставом екипе (у којој има „превише Вујовића“, или превише „гробара“, „цигана“, Хрвата“ итд.) или химном, или именом државне репрезентације („Звезда, Србија – никад Југославија“). Као што знам и доста оних који су на овом првенству навијали да што лошије прођемо и што брже испаднемо, само због тога да се акутна власт (читај Вучић) о евентуални успех не би огребала и окористила.  

Ја нисам био међу њима. Иако могу да разумем њихову иритираност и  огорчење том режимском манипулацијом. А и самом ми је било тешко да гледам сву ону предмундијалску, квазипатриотску хистерију по „специјалним емисијама“ и оним неподношљивим (тобоже, национално „мотивационим“) рекламама за пиво. Истовремено, на другој страни, посебна тема је наш својеврсни спортски и национални мазохизам – да не кажем „аутошовинизам“ – који попут печурке на ђубришту буја на тлу ове дубинске резигнације и фрустрације и који се огледа у ставу који је директни контрапункт званичној навијачкој ложевини: „Ма, немамо ми појма“. „Убедљиво смо најгори“. „Боље да се и не пласирамо кад идемо да се тамо само брукамо“.

То се сада стручно и политички коректно ваљда зове „биполарни поремећај“ и у својим екстремнијим формама може бити тешко обољење. Али када је о колективним ентитетима реч, срећом, обично није друго него медијски распиривана еуфорија – после које, очекивано и логично, следи период отупелости, депресије и резигнације. Који је по трајању и интензитету  углавном управо пропорционалан претходећој еуфорији.  

Успех који се не прашта

Из разумљивих разлога, у овом тексту настојао сам да се клоним оних чисто стручних, тактичко-техничких финеса и коментара, јербо се у њих нити довољно разумем, нити су они нарочито битни за ову причу. Али не морате бити неки велики стручњак или психолог да бисте схватили да је вишеструко погрешно, неумесно, непримерено, па и неморално, пред Светско првенство мењати човека који вас је на то првенство одвео. Добро. Можда не морамо баш као Уругвај, на чијој клупи један Оскар Табарез седи још од 2006. Али бар мало континуитета и поштовања ауторитета нам заиста не би шкодило, ни у фудбалу, ни у другим областима.

МУСЛИНОВ УЧИНАК

Репрезентација Србије је у квалификацијама за светско првенство, под Муслиновим вођством, одиграла десет утакмица и забележила шест победа, три ремија и само један пораз – освојивши 21 бод, уз гол разлику 20:10. Критичари су, међутим, рекли да је група била слаба и да нисмо играли атрактивно. 

Факат да је Србија са Муслином играла доста ружњикаво, тврдо и неатрактивно. Али факат и да је од једне распале репрезентације, са којом су се сви спрдали и од које су бежали и играчи и публика и медији, он направио солидан тим и резултат какав, плашим се, скоро нећемо поновити. Муслинов тим јесте давао релативно мало голова, али их је још мање примао. А што се лепоте тиче, рекао сам то већ својевремено на овом месту – од када моје сећање сеже, а то је скоро пола века, ми – тј. репрезенатација С(Ф)РЈ и Србије – никада нисмо играли лепо и атрактивно. И увек сам се дубоко у себи стидео кад бих чуо оне фразе о „европском Бразилу“ и нашем „урођеном“ фудбалском умећу. Једини изузетак је била она сјајна „чилеанска“ генерација под вођством Ивице Осима, која је заиста играла лепо и којој због рата и распада земље није било дато да покаже шта све и колико може. (И били су, наводно, они други, стари „чилеанци“ – Шекуларац и друштво – са светског првенства 1962, али се њих, као, разуме се, ни Тиркета и Моше напросто не сећам.)

Било како било, ово не говорим због тога што смо изгубили. Какав год исход и мотив био, напросто није пристојно да смењујете селектора који вас је после осам година одвео на највећу светску фудбалску смотру. Па чак и да сумњате да ћете са њим добро проћи. И све да вам, на пример, у резерви чуче и своје услуге бесплатно нуде и Жозе Мурињо, Зинедин Зидан и Алекс Фергусон, из неког разлога вољни да баш на клупи „орлова“ крунишу и окончају своје тренерске каријере. А не Младен Крстајић.

Ми, заправо, уопште не знамо зашто је Муслим смењен, као ни зашто је, пред само првенство, дугогодишњем капитену Ивановићу одузета капитенска трака – што би био озбиљан потрес и за много јаче и стабилније репрезентације. То јест, не знамо званично. А незванично, Муслин је смењен зато што није хтео да му други (читај, менаџери и политичари) састављају тим и одређују тактику. Другим речима, Муслин је, очито, озбиљно схватио своју улогу и чувао је „аутономију“ и дигнитет „институције“ селектора. А добро знамо како стоји ствар са независним институцијама у Вучићевој Србији.     

Уосталом, има ли икога ко верује да је одлуку о смени Муслина са места селектора донео Славиша Кокеза сам, без да пита адресу која се, ево већ шесту годиницу, у Србији дословно за све пита, у све меша и о свему одлучује?

Швајцарска срамота

Елем, рекосмо на почетку да незадовољство тимом или државним руководством не би смело бити разлог да се за репрезентацију не навија. Али исто тако – или још и више – природна склоност да се навија за „своје“ не би смела бити препрека да се игнорише реалност и ћути о сопственим грешкама, или да се разлог за неуспехе и поразе увек налази у другима (од потплаћених судија, до светских завера, или зле судбине), а никад у самом себи. Тако је било и овог пута. Мислим ту на оне стандардне жалопојке на суђење – које је, треба рећи, на утакмици са Швајцарском било заиста лоше – али још више мислим на, испоставило се, погубну атмосферу (да не кажемо – психозу) створену пред утакмицу са Швајцарском, која нас је на крају и коштала пласмана у други круг.

Пораз од Швајцарске би свакако био болан. Али тек га је Вучићева неумесна интервенција претворила у неку врсту националне срамоте и катастрофе.

Пораз од Швајцарске би свакако био болан. Али тек га је Вучићева неумесна интервенција претворила у неку врсту националне срамоте и катастрофе.

На пријему приликом испраћаја репрезентације председник је у свом уобичајном самохвалисавом тону говорио о својим „пророчким“ способностима и прогнозирао да ће наши „орлови“ доћи  далеко, „много даље од онога што су многи скептици, пре свега у нашој земљи, и иностранству, прогнозирали. А подразумева се да репрезентацију Швајцарске убедљиво победимо“. Ово последње рекао је уз значајан смешак, очигледно алудирајући на присуство неколико играча албанског порекла у саставу швајцарске репрезентације. Тако је, сасвим непотребно, а испоставиће се и контрапродуктивно, једну, додуше, важну фудбалску утакмицу претворио у нови и одсудни „косовски бој“.

Друга страна је тај Вучићев изазов оберучке прихватила и, очигледно, боље искористила као спортско-политички афродизијак. Албански фудбалери у швајцарским дресовима су напросто летели по терену (и дали оба гола, и прославили их на свој „двоглави“ начин), док су се нашим „орловима“  везале и ноге и крила, и то све више како се утакмица ближила крају. А поготово од тренутка када је било анулирано оно наше почетно и прилично срећно вођство. Тако да нас на крају нису само (заслужено) победили, него, реално говорећи, и то не без заслуге нашег политичког вођства и његове медијске менажерије, спортски, политички и симболично понизили.

Никада наравно нећемо знати да ли је Вучићев „императив“ да се Швајцарска „мора победити“ додатно оптеретио тренера и играче и утицао на то да,супротно свим фудбалским резонима, наша грогирана репрезентација пред крај крене у неке смушене нападе и тако покуша изборити од Председника „зацртану“ победу

Никада наравно нећемо знати да ли је Вучићев „императив“ да се Швајцарска „мора победити“ додатно оптеретио тренера и играче и утицао на то да,супротно свим фудбалским резонима, наша грогирана репрезентација пред крај крене у неке смушене нападе и тако покуша изборити од Председника „зацртану“ победу (уместо да чува бод злата, тј. пролаза вредан). Али све оно што је тој утакмици претходило, и све што се дешавало током и после ње, свакако и апсолутно потврђује да политику и спорт (и рат!) не треба мешати више него што је то већ по природи ствари – поготово када су националне репрезентације у питању – повезано. А поготово је лоше када се од спорта и спортиста очекује да компензују оно што су политичари и ратници претходно закували, забрљали и изгубили.

Синдром „комшијске краве“

Али, као што је познато, несрећа никад не долази сама. То јест, на већ по себи болно испадање (свакако непријатно, али на шта смо се већ донекле навикли) надовезало се нешто што је за добар део српске фудбалске популације много горе од самог краха наше властите репрезентације.  Наиме, наш московски фудбалски фијаско се поклопио са узлетом врлодобре репрезентације Хрватске – што је за просечног срБског навијача читаву ствар довело на ивицу праве националне трагедије. С друге стране, тј. насупрот овима, стоји једна гласна, тобоже, „политички коректна“ мањина која, пак, сматра да смо по дифолту дужни да навијамо за коцкасте сус(ј)еде – чак и када су они готово отворено усташоидни – и која је склона да сваког од нас који то не желимо гледа као потенцијалног „ратног злочинца“, или макар „примитивца“, „фашисту“ и ратног хушкача.

Чак и независно од спортског морала и витештва, напросто је – и на личном и на колективном плану – отужно и јадно своју срећу и радост црпсти и тражити у мржњи и несрећи другог. И није никаква утеха што-ако тај „други“ углавном није ништа бољи, односно, ако се он годинама исто тако (па и још горе) односи према нама. Хоћу рећи, уз разне карактерне мане које су их много коштале и на спортском и на политичком плану, Срби су доскора – макар и због свог „комплекса више вредности“ и  осећаја регионалне супериорности – били прилично имуни на ову ствар и она је била више особина наших екс-ју комшија и бивше браће. Али се, нажалост, и у том погледу ствари мењају – разуме се – нагоре. А што је, по свој прилици, такође у вези са растућим осећањем свеопште личне и националне беде, чемера и јада, као и континуираним и систематским „медијским“, односно таблоидним ксенофобним тровањем, које се данашњом „напредном“ Србијом шири још и горе него деведесетих година.  

Било како било, српска спортска фрустрација је на овом Светском првенству достигла свој врхунац и напросто не смем ни да помислим какве би све последице и трауме на националном бићу могле настати уколико би, рецимо – не дај Боже – Хрватска у суботу победила Русију и пласирала се у полуфинале (а о финалу да и не говоримо).

Наравно да је спортски (не)успех - поготово на једном овако изједначеном такмичењу, препуном неочекиваних исхода и изненађења какво је било СП у Москви - увек резултат стицаја околности, где одлучују нијансе, тренутна инспирација појединца и сантиметри (не)досуђеног офсајда или пенала. Али ако неко (говоримо о репрезентацијјама) увек разочарава и подбацује, а неко често пролази добро - то ипак не може бити сасвим случајно. Фудбал је игра у којој, због широке распростањености, великог броја играча и релативно малог броја правила и ограничења, много више него у другим спортовима до изражаја долазе карактерне и етно-психолошке црте. Као и тзв. "вољни моменат", који омогућава додатну мобилизацију и концентрацију у одлучујућим тренуцима, и доноси превагу у судару технички мање-више подједнаких противника. Али како очекивати такву врсту мотивационог "екстра-бонуса" од нације која је годинама систематски убијана у појам, и која се још увек колеба између два идентитета, два писма, неколико химни и два дијаметрално супротстављена погледа на скорашњу прошлост? Другим речима, не треба се толико чудити фијаску наших фудбалера, колико чињеници да у неким другим спортовима - још увек - не пролазимо лоше.

Како очекивати такву врсту мотивационог "екстра-бонуса" од нације која је годинама систематски убијана у појам, и која се још увек колеба између два идентитета, два писма, неколико химни и два дијаметрално супротстављена погледа на скорашњу прошлост?

Заборави, ако можеш

Све у свему, чини ми се да ће и председник и српски навијачи покушати да што пре забораве српско учешће на овом Светском првенству. И имам утисак да би распрострањена сумња да он лично има неке везе са овим московским фијаском Вучића могла коштати више него све опозиционе оптужбе за „диктатуру“, „аутократију“ и да је „издао Косово“ заједно. И зато ће се он много више трудити да те сумње затре, или барем да их остави у релативно уском кругу (малобројних) опозиционих медија и твитераша.

А за суверенитет, територијални интегритет, диктатуру и демократију ионако је овде мало кога заиста брига. Уосталом, ускоро ће и нова сезона „Задруге“.

(Краћа верзија овог текста објављена је у најновијем броју "Времена")

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће Србија до краја године прихватити „правно обавезујући споразум” са Приштином?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер