петак, 19. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > Конвертитски салто - од Жириновског и Лепена, до Мекејна и Тонија Блера
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Конвертитски салто - од Жириновског и Лепена, до Мекејна и Тонија Блера

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
четвртак, 11. јун 2015.

Да ли је нормално да се власт хвали обарањем буџетског дефицита („право мало економско чудо“) иако практично сви економисти кажу да је то првенствено последица смањења плата и пензија, као и смањеног државног улагања у привреду и економски развој? Другим речима, ако још смањимо плате и скрешемо инвестиције, „успех“ ће бити још већи и спектакуларнији.

Да ли је нормално да се странка и лидер који су већ скоро три године на власти представљају као да су тек започели мандат? Да ли је нормално да неко ко располаже количином подршке и моћи каквом нису располагали његови претходници, почев од Милошевића, па до Ђинђића, Тадића и Коштунице, непрестано жали како га неко или нешто омета, не да и не дозвољава?

Да ли је нормално да се политички противници непрестано стављају на стуб срама, а да готово ништа од тога није процесуирано, или добило судски епилог? Да ли је нормално да се власт и медији до у танчина баве односима у једној - по њиховим налазима - малој опозиционој странци у распадању, а да при том углавном у широком луку заобилазе знакове раслојавања између председника и премијера, или односе председника владе и његових потпредседника? Узгред, да ли је то доказ демократије и плурализма, или нечег сасвим супротног, када медиј под директном контролом премијера напада премијерове најближе сараднике?

Да ли је нормално да се медији и институције тако удворички понашају, повијају и ломе под притиском и жељама једног човека?

Да ли је нормално да су у друштву и у јавности толико побркани лончићи да се више не зна и нема ни приближног консензуса о томе шта је то патриотизам и јунаштво, а шта колаборација, квислинштво и издаја? И то не само када су у питању актуелни догађаји и процеси (што би донекле још и било разумљиво), већ и када су у питању збивања и личности из ближе и даље прошлости. Ко су прави српски родољуби и хероји у Другом светском рату? Титови партизани, Дражини четници, или Недић и његови жандарми? (Љотића још нико не рехабилитује, али ко зна, питање је само времена.) Да ли можда сви - или нико? Нису то питања од само историјског и музеолошког смисла, већ дилеме које се увелико рефлектују на данашње време и оцену савремених актера и догађаја. Нимало случајно, Цвијетин Миливојевић из недеље у недељу у својим колумнама објављује одломке из београдске окупационе штампе за време Другог светског рата; сличности са данашњом ситуацијом, медијима, личностима и ставовима су фрапантне и готово комичне - да не кажем, језовите.

Да ли су можда СНС и Александар Вучић криви за све ово о чему говорим? Нису, наравно. Или барем нису за све. (Поготово не за ову последње поменуту аксиолошку, етичко-политичку пометњу.) Они су, тачније њихова власт, пре симптом и последица већ постојеће и претходеће конфузије и распадања. Али их то, наравно, не амнестира од одговорности што су практично све поменуте деструктивне процесе наставили и још додатно радикализовали. То је оно што сам на овим страницама назвао „синдромом закаснелог еу-ропског и неолибералног штребераја“.

Неки моји познаници ме убеђују како овде никада није било ни либералне, па ни неолибералне економије. Али назовите то како хоћете. Поента је да се актуелна власт спрема да распрода последње државне економске ресурсе (Телеком, ПКБ, Дунав, ЕПС...), који би, евентуално, једног дана могли да послуже као полуга за вођење суверенистичке економске политике. Другим речима, Вучићева влада или нема никаквог концепта, или покушава да примени економско-политичке рецепте који доказано нигде нису дали резултата, већ су само повећавали друштвену неједнакост и беду. А у националној и „косовској“ политици скоро да превазилази чак и ЛДП.

Али тако је увек са конвертитском свешћу. Она радикализмом и појачаном ревношћу мора да се доказује пред старим и новим окружењем, јер се свугде перципира као непоуздана и свима сумњива. То је познати синдром „од Савла до Павла“ (и обрнуто), који се препознаје и делује у сваком етничком, верском или идеолошком конвертитству. И то је управо оно што је данас у Србији на делу. Из крајње социјалне демагогије у социјални дарвинизам. Из екстремног национализма у снисходљиву еврофилију. Од Жириновског и Жан Мари ле Пена, до Џона Мекејна и Тонија Блера.

А да и не говоримо о амбицији да се методама и кадровима Војислава Шешеља (плус нешто „жутих“ и „Г-17“ прелетача) спроводи политика Чедомира Јовановића. И зато ваљда озбиљним људима та политика и делује тако неубедљиво, чак и када наизглед потпуно личи на Јовановићевско-Ђинђићевске, или - на другој страни - радикалске узоре. (Додуше, зато је ваљда и тако - макар и краткорочно - ефикасна.) Али зато и изазива толико скепсе у иоле упућенијим и образованијим круговима. И зато, без обзира на „деливери јунитсе“ Тонија Блера и спин методе Алистера Кембела, неће и не може бити дугорочно успешна. А за собом неминовно оставља економску и политичку пустош од које ћемо се као држава и народ веома тешко и дуго опорављати.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер