среда, 24. мај 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > Ко не чека Шешеља, дочекује Раму
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Ко не чека Шешеља, дочекује Раму

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
уторак, 11. новембар 2014.

„Србија чека Шешеља!“ Под овим слоганом су последњих година остаци остатка некада најмоћније и најорганизованије српске политичке странке често витлали по Србији, најављујући тријумфалан повратак свог лидера из Хага. И често деловали трагикомично са својом увек истом иконографијом и својим увек истим најавама („из поузданих извора“) како се „Воја сигурно враћа у фебруару“ (па у јуну, септембру, новембру, новом фебруару итд.) А Шешеља не само да није чекала Србија, него су, у међувремену, од чекања  руке дигли и његови најближи сарадници.

Али Шешељ се на крају ипак враћа. Много касније него што су се надали његови (проређени) верни страначки следбеници, али ипак пре но што су мислили они који су га из Београда испратили. И заиста се враћа као нека врста победника. (Пре)тешко болесног, можда „смртно рањеног“, али ипак победника. Не заборавимо да Шешељ никада није признао Хашки трибунал и његова правила, никада није упутио молбу за превремено пуштање, нити прихватио „гаранције“ и услове српских власти. И на крају су морали да га пусте неосуђеног. То јесте можда „Пирова победа“, али је ипак нека победа.

Овај текст се пише у тренутку када још није до краја јасно какав се то Шешељ враћа из Хага, то јест, у каквом је физичком, здравственом и менталном стању. То није пресудно за симболички значај тог повратка, нити за тврдњу да се враћа као (морални) победник, али јесте важно за процену реалног утицаја и домета његовог повратка на српску политичку сцену.

Наиме, уколико он буде у стању да рационално просуђује и делује, и уколико му болест и више него разумљива жеља за реваншом не замуте свест, са Шешељем би његови дојучерашњи саборци, на челу са његовим „политичким сином“ на месту премијера, заиста могли имати много проблема. А свакако много више него што их имају са овом актуелном, уплашеном, разваљеном, посвађаном и маргинализованом опозицијом.

Да се разумемо, Шешељ није чудотворац, а још мање анђео. Не само да је грешио, (што је разумљиво), него се често и огрешивао о чињенице и људе. На крају крајева, СРС је, по његовом наређењу, и ове 2012. године тврдоглаво и самоубилачки изашла самостално на изборе (односно, још горе од тога, представљајући стављање на своју листу Ивана Ивановића и Младена Обрадовића као „патриотски блок“, што је било и наивно и неуспешно), а што је катастрофалан промашај за који – слично као и у случају ДСС-а – није јасно да ли је само последица лоше политичке процене. Али то, као и већина старих Шешељевих грехова, реално бледи пред размерама његове личне жртве и страдања.

Елем, директно и индиректно, Шешељ може направити доста невоље својим дугогодишњим најближим сарадницима, тренутно распоређеним на место преседника државе, председника владе и председника парламента. Али није реално очекивати да их сруши самом својом појавом на аеродрому, говором на митингу, или наступом на телевизији. А да не говоримо о лицемерју оних који, попут доконих кибицера, или размажене публике у римској арени, седе скрштених руку, очекујући да смртно болесни „војвода“ каже, покрене и уради оно што они сами неће или не смеју.

Ипак, какав год се вратио, у каквом год психо-физичком стању био и шта год предузео или (не)учинио, апсолутно је неморално и недостојно што је владајући политички и медијски мејнстрим Шешељу превентивно приредио правог „топлог зеца“, у покушају да га што више огади – пре свега – његовим бившим гласачима који су у међувремену „преврнули ћурак“ и отишли за новим вођом. Управо тим бившим радикалима, а у међувремену мало „унапређеним“ и танко „европеизованим“, намењена је ова ружна и неумесна кампања. „Пуштају Шешеља да напакосте Вучићу“ заштектали су режимски таблоиди,  аналитичари и добро обавештени извори већ на саму најаву повратка „војводе“ из Хага. “Шешељ долази да се свети“, па чак и: „Осветићу се Вучићевој деци и Томиним унуцима“.

Ипак, најбљутавије делују инсинуације и „теорије завере“ (које се перфидно лансирају из режимских, квази-патриотских медијских и аналитичких кругова) о томе како се Шешељ, малте не, враћа у неком договору и „дилу“ са Американцима и Западом, да казни режим због његове тобожње „русофилије“. А Шешељ је, ма шта о њему мислили и уз све своје мане, управо због тога што на такве договоре и дилове није пристајао у Хагу и завршио, провео тамо толике године и остао скоро без странке, здравља и живота. Ако им и тај „спин“ прође, онда збиља може проћи све, и за свакога. Заиста је огавно гледати како они који су све издали и због шаке власти и тапшања по рамену од стране оних које су сами означавали за крвнике своје земље и народа, и који су преверили и пљунули на све у што су веровали, сада сумњиче и оптужују њега који је у отпору Империји све ставио на коцку и скоро све изгубио.

Сетимо се само какав је величанствен, званичан и државни дочек Хрватска приредила Готовини и Маркачу по њиховом повратку из Хага – и какву су им сву могућу политичку и логистичку подршку пружали док су у Хагу били. Или како су косовски Албанци дочекали Рамуша Харадинаја (без обзира што се том његовом повратку Хашим Тачи сигурно није превише обрадовао). А у Србији Шешеља званично дочекују ружне оптужбе, мук и нелагода. (На страну својеврни политички парадокс што се чини да се Шешељевом повратку данас много више радују његови љути политички противници него његови вишедеценијски саборци и сарадници.)

Не каже се случајно да ће онај коме је скупо да издржава своју војску, на крају морати да издржава туђу. Ко се не радује повратку из Хага једног Србина којем, уз све напоре и притиске, није могла бити написана осуђујућа пресуда биће принуђен да дочекује албанског премијера и да му овај усред Београда говори о независном Косову као о „реалности са којом Србија треба што пре да се помири“. И да се цинично чуди што то његово „констатовање чињенице“ било ко доживљава као провокацију.

Најгоре је то што је Рама на неки начин у праву. То јест, он је у Београду само констатовао оно што он иначе говори и мисли, а што његови домаћини такође говоре својим западним саговорницима (и због чега им је и допуштено да после толико година апстиненције узму власт), али не воле када им се то тако јавно и пред камерама саспе у лице. У сваком случају, да поновим оно што сам већ констатовао приликом скандала са великоалбанским дроном на утакмици са Албанијом – ко је мислио да је Косово испричана прича и затворена страница коју треба што пре заборавити зарад светле европске будућности доживео је да му Косово и „Велика Албанија“ дођу на ноге и гурну прст у око усред Београда. Ко није сачекао Шешеља, дочекује Раму.    

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да су протекли председнички избори били фер и демократски?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер