Једна лажна дилема - заправо, две

Стицајем околности, питање увођења санкција Русији постало је актуелна вододелница српске политике. До тога је довео, пре свега, невиђени спољни притисак, као и дубоко погрешно постављање актуелне српске власти, која својим непрестано понављаним ставом: „Нећемо уводити санкције Русији – осим ако притисак не постане сувише јак“, фактички, свесно или не, као да шаље поруку Западу како само треба да нас притисне још мало јаче.

Не тврдим да је то директна намера, али се плашим да, нажалост, јесте реална последица оваквог става и ове кукавне мантре. Неке ствари се у политици и животу напросто не говоре. Ако вам нека наоружана банда упадне у стан и запрети да ће вам побити све укућане, наравно да ћете им дати новчаник или гласати како вам кажу. Али нико нормалан не иде уоколо са причом како ће, уколико му запрете довољном силом, учинити оно што се од њега тражи. А управо је то оно што Србија тренутно чини. И мислим да то није добро.

Александар Вучић: Санкције Русији нећемо уводити, све док не будемо егзистенцијално угрожени (ТВ Прва, 20. октобар 2022.)

Неке ствари се у политици и  животу напросто не говоре. Ако вам нека наоружана банда упадне у стан и запрети да ће вам побити све укућане, наравно да ћете им дати новчаник или гласати како вам кажу. Али нико нормалан не иде уоколо са причом како ће, уколико му запрете довољном силом, учинити оно што се од њега тражи

Заправо, не сећам се да је од потписивања Бриселског споразума 2013. и предаје српских институција на северу КиМ било политички потенцијално штетнијег и погубнијег корака ове власти (читај, Вучића) од овог недостојног увијања када је реч о санкцијама. У погубност одредби Бриселског споразума на који је актуелна власт званично толико поносна Срби на КиМ уверавају се готово свакодневно, а последњих недеља и месеци, са ескалацијом косовске кризе и Куртијевих уцена, та штетност постаје очигледна и све ју је теже скривати.

Слично је и са овом сагом о санкцијама, где се у скоро перманентној кампањи страни фактори, домаћи политичари и „независни експерти“ наизменично допуњују у убеђивању народа како „усаглашавање“ са западним санкцијама Русији „нема алтернативу“. А да ствар буде још гора, у међувремену је – у кооперацији са западним амбасадама – произведен и један изразито одбојан, назови опозициони, политички сој, спреман да у свакој ствари заузима неаутентичну, екстремно прозападну, па и антисрпску позицију – спрам које онда режимско лавирање и трули компромиси делују наизглед као љути патротизам.

У том дилу свако је нашаао своју рачуницу, али је Вучићева, бојим се, краткорочнија. Он је добио опозиционе („аутошовинистичке“) бабароге, којим може да маше пред својим бирачима, представљајући се да је већи патриота него што јесте. А Запад је добио, или, тачније речено, додатно ојачао своју лобистичку групу за притисак на садашње и свако будуће српско руководство

У том дилу свако је нашаао своју рачуницу, али је Вучићева, бојим се, краткорочнија. Он је добио опозиционе („аутошовинистичке“) бабароге, којим може да маше пред својим бирачима, представљајући се да је већи патриота него што јесте. А Запад је добио, или, тачније речено, додатно ојачао своју лобистичку групу за притисак на садашње и свако будуће српско руководство.

Тзв. другосрбијанска („лево-либерална“) политичка фаланга, концентрисана око покојног ЛДП-а (плус Чанков ЛСВ) и грађанистичког крила некадашњег ДС-а, никада није пребацивала 5-7 одсто бирачког тела, а сада је та групација постала реално двоцифрена – и што је још важније, мање-више се етаблирала као легитимни сегмент српског политичког спектра. И као такви, иако реално без шансе да икад постану већина, они већ данас врше озбиљан притисак на јавно мњење, а претендују и нуде се да, колико “сутра“, уђу и у власт да би подржали и „заоштрили“ њен „проевропски курс“. И у том контексту, поменута политичко-медијска и интелектуална групација власти служи као алиби, а странцима, пак, као батина и својеврсна артиљеријска припрема за „омекшавање“ српског отпора према косовској независности, санкцијама Русији и сродним идентитетским темама.

И у том контексту, поменута политичко-медијска и интелектуална групација власти служи као алиби, а странцима, пак, као батина и својеврсна артиљеријска припрема за „омекшавање“ српског отпора према косовској независности, санкцијама Русији и сродним идентитетским темама

Рекао сам то већ више пута, и написао. Ми санкције Русији (нити било коме) не смемо и не треба да уводимо, али не из страха од последица, нити због осећаја неког „братског“ или историјског дуга. А поготово разлог томе не би смела бити – као што, плашим се, јесте – политикантска калкулација да ли ће и колико такав потез, евентуално, нашкодити рејтингу власти.

Дакле, не треба ми да будемо „већи Руси од Руса“, нити је то могуће, ни потребно. Само треба да будемо оно што јесмо – своји на своме, који мисле својом главом. Мали, али поносан народ, који је своју слободу и своју сувереност платио високом, неретко и превеликом ценом и који управо због тога не сме да се коцка ни својом будућношћу, ни својим достојанством. Они који су слободу добијали или губили „колатерално“, уз пут, као кусур у сукобу и цењкању великих сила, можда могу и овако и онако. Али Србија тешко.

Противљење санкцијама Русији није неки „контроверзни“ политички курс, па да се око тога, тобоже, ломе копља и ствара нека квази-хамлетовска дилема, него би морала бити природна и логична последица суверене политике суверене државе која води рачуна о својим националним интересима, као и о свом достојанству

Другим речима, противљење санкцијама Русији није неки „контроверзни“ политички курс, па да се око тога, тобоже, ломе копља и ствара нека квази-хамлетовска дилема, него би морала бити природна и логична последица суверене политике суверене државе која води рачуна о својим националним интересима, као и о свом достојанству. А онда се дилема „санкције или не“ – баш као ни она звана „Косово за ЕУ“ – уопште и не поставља.

 И обрнуто. Ако те суверене државе и политике нема, онда има овог социјалног, менталног и политичког лимба, у којем је све могуће и све постаје само ствар цене, односа снага, притиска и моћи.  

(уредник НСПМ и бивши народни посланик)