понедељак, 25. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > Историја која се понавља и одговор који мора бити исти
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Историја која се понавља и одговор који мора бити исти

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
уторак, 21. фебруар 2023.

 Враг је однео шалу – ако је шале уопште било. Пред прву годишњицу Украјинског рата једино што се са приличним поуздањем може рећи јесте да на видику нису ни мир ни примирје. Напротив. Пре би се, да парафразирамо ону дечју новогодишњу песмицу, могло рећи да Трећи светски рат „куца на вратима“. А могуће и да смо и већ добрано у њему.

Ако је неко у Москви уопште имао илузије да ће се „прошетати“ кроз Украјину, љуто се преварио. Оно што је требало бити ефикасна и временски ограничена „специјална војна операција“ претворило се у одсудни бој са неизвесним током, који је, да се не лажемо, показао огромне слабости у организацији и фунционисању руске војсе и државе. С друге стране, ако је неко у Вашингтону, Лондону, Паризу или Бриселу мислио да ће санкције Русију политички изопштити, а економски „бацити на колена“ такође мора себи признати да од тога нема ништа.

Заправо, могло би се рећи да је овај рат у свом досадашњем трајању разоткрио ограниченост и танак ниво читаве официјелне војне и обевештајне „струке“ на свим странама, на сличан начин на који је пандемија корона вируса то демонстрирала када је реч о медицини, здравственој политици и здравственим системима широм света.    

Путин није умро, Русија се није распала у унутрашњим сукобима, а њена војска није остала без муниције и хране – као што су самоуверено  прогнозирали безборојни „експерти“ по западним и српским медијима и друштвеним мрежама

Елем, Путин није умро, Русија се није распала у унутрашњим сукобима, а њена војска није остала без муниције и хране – као што су самоуверено  прогнозирали безборојни „експерти“ по западним и српским медијима и друштвеним мрежама.

Али није било ништа од безброј пута најављиваних руских „одлучујућих офанзива“ и „котлова“. Напротив. Било је неколико више него болних удараца, попут потапања „Москве“, командног брода руске Црноморске флоте, или подоста хаотичних „тактичких повлачења“ из Кијевске и Харковске области (па, и Херсона). И прилично је јасно да се овај рат растеже не зато што га Русија „намерно одуговлачи“ зато да би што темељније „скрцкала“ украјинске снаге и оружје из западних војних арсенала (што је најновија омиљена мантра у редовима српских, вазда преоптимистичних војних и геополитичких стручњака и „стратега“), него зато што, напросто, још увек није у стању да га победоносно заврши. Можда ће бити. Али се за сада чини да је дубоко заглављена и да ће до евентуалне победе још много воде протећи Дњепром – а о Дњестру и Дунаву да и не говоримо.

У Мосви је погрешно процењен однос снага и расположење у кијевском врху, као и очито потцењен психолошко-пропагандни ефекат дугогодишње бруталне антируске кампање на украјинско јавно мњење

Русија тренутно дословно бије битку не само за статус велике силе, него и за свој голи опстанак на евроазијском геополитичком простору. И не ратује само са Украјином, већ и са читавим „колективним Западом“, који се више или мање ентузијастично (или под „мус“) постројио иза Кијева, НАТО алијансе и америчке војне и политичке доминације. Да је то тако већ дуже време говоре и разни политички фактори у Москви, али као да до сада нису извучени адекватни закључци из те чињенице на коју и сами указују. Иначе не би кренули са свега 150 000 хиљада војника и са – испоставило се – катастрофално површним и погрешним обавештајним проценама.

У Мосви је погрешно процењен однос снага и расположење у кијевском врху, као и очито потцењен психолошко-пропагандни ефекат дугогодишње бруталне антируске кампање на украјинско јавно мњење. А још је погрешније процењена спремност и могућност Немачке да се, зарад свог интереса, одупре притиску и интересима америчког „Великог Брата“.

Ниједан од званично прокламованих мотива и циљева руске операције – „демилитаризација и денацификација Украјине“, као и „заштита становништва Донбаса од геноцида којем су били изложени“ – није још ни близу остварења

У сваком случају, није дошло до „устанка народа“ ни у Украјини, ни у централној и западној Европи , нити је „генерал Зима“ преломио рат на руску страну. Европа се није смрзла без руске нафте и гаса, мада економски – на челу са Немачком – јесте платила и плаћа највећу цену рата у којем главно коло воде САД, Британија, Пољска и три балтичке републике. А дословно ниједан од званично прокламованих мотива и циљева руске операције – „демилитаризација и денацификација Украјине“, као и „заштита становништва Донбаса од геноцида којем су били изложени“ – није још ни близу остварења. Штавише, Русија за сада не успева да осигура пуну безбедност грађана чак ни унутар својих предратних, а камоли новопроглашених граница.  

Опет смо, уз пар изузетака, окружени земљама и народима који нам не мисле добро, а који иза себе имају још увек најмоћнију светску политичку и војну групацију

Све у свему, историја се изгледа понавља, и то како генерално, тако и из наше, уже и локалне перспективе. Опет смо, уз пар изузетака, окружени земљама и народима који нам не мисле добро, а који иза себе имају још увек најмоћнију светску политичку и војну групацију. А Русија је у проблему и гео-политички тренутно врло далеко. С тим што је последњи пут – четрдесетих година прошлог века – средиште осовинске силе окренуте против нас била Немачка, а данас су то САД, до се Немачка нашла у улози „подизвођача“.

И сада, како и тада имамо народ који је практично плебисцитарно против „сила осовине“ и имамо слабо и колебљиво руководство које се очито повија и лавира под спољним притиском, настојећи да очува какву-такву неутралност у акутном ратном пожару. И имамо агентуре које то не допуштају, него пошто-пото покушавају да нас мобилишу у служби својих интереса и наведу да се, под фирмом „ЕВРО-интеграција“ и „бољег живота“ , фактички одрекнемо Космета и Републике Српске, као и да се окренемо против Русије.

Путин није никакав Хитлер и не ратује да „покори свет“, већ се бори и мучи да поврати макар део територије и народа које су његови претходници, потезом пера, лакомислено оставили изван руских граница

Наравно, постоје и разлике. Ма колико се западна пропагандна машинерија трудила да га таквим представи, Путин није никакав Хитлер и не ратује да „покори свет“, већ се бори и мучи да поврати макар део територије и народа које су његови претходници, потезом пера, лакомислено оставили изван руских граница. А није ни Стаљин, ни у добром ни у лошем смислу те аналогије, нити да прави „гулаге“, нити да победоносно маршира до Берлина, па и даље ако треба.

С друге стране, није ни Запад нацистичка Немачка, ма колико да се понекад служи сличном „аргументацијом“ и поготово према нама опходи са безобзирношћу и ароганцијом. Уосталом, ако ништа друго, неће нас поново бомбардовати и стрељати „сто за једног“. Што, разуме се, није превелика утеха, али јесте још један у низу разлога због којих и сада одговор на притисак и претње треба да буде исти – НЕ ултиматуму, уцени и окупацији.  

Само, овај пут, без грађанског и братоубилачког рата, молим.

(уредник НСПМ и бивши народни посаник)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер