Dan pobede i opomene

Cinični „ukaz“ Vladimira Zelenskog kojim on, tobože, „iz humanitarnih razloga“ i zbog molbe Donalda Trampa „dozvoljava“ održavanje parade u Moskvi povodom Dan pobede, dodatna je so na ranu ruskoj javnosti zbog sporog toka i visoke cene rata u Ukrajini – koji već traje duže od Velikog otadžbinskog rata SSSR sa Nemačkom. I ne bude li nekog hitnog reza ta će ruska unutrašnja frustracija da eskalira i raste.

Ovo sa „ukazom“ i „dozvolom“ Zelenskog samo jedno u dugom nizu političkih i simboličkih poniženja i šamara (manjih ili većih) koje Rusija dobija i trpi od početka Ukrajinskog rata. Nekad od Zelenskog, a nekad (češće) od zapadnih političkih krugova, koje je ruski politički vrh još donedavno po inerciji nazivao „naši zapadni partneri“.

Zarad prividnog mira u kući, ponašamo se kao da rata nema, ili ga, eventualno, tretiramo kao elementarnu nepogodu koja se dešava „tamo negde“. A sa tim se ratovi ne dobijaju, pogotovo ne oni odsudni i „egzistencijalni“ 

Koliko vidim, aktuelnu situaciju u vezi sa vođenjem „SVO“ sve češće kritikuju i razni ruski posmatrači i blogeri koji nisu nikakva „zapadna agentura“, niti „peta kolona“, već zabrinuti građani i patriote, koji delom znaju, a delom slute i osećaju da stvari sa, tzv. „specijalnom vojnom operacijom“ u Ukrajini ne stoje dobro. I koji s razlogom postaju sve nervozniji i nestrpljiviji. (Važna napomena, mi ovde ne govorimo o „čisto“ vojnom i tehničkom segmentu ovog sukoba, već o nekim drugim aspektima koji što direktno, što indirektno utiču na njegov tok i ishod.)   

Jedno su neočekivane teškoće, žilav otpor i pogrešne procene – toga ima u svakom ratu (a u ovom, izgleda, i previše) i obično se nešto od tih grešaka može menjati i ispravljati u hodu. Ali bojim se da je ovde reč o suštinski pogrešnom konceptu: zarad prividnog mira u kući, ponašamo se kao da rata nema, ili ga, eventualno, tretiramo kao elementarnu nepogodu koja se dešava „tamo negde“. A sa tim se ratovi ne dobijaju, pogotovo ne oni odsudni i „egzistencijalni“.

Uostalom, i naše iskustvo iz 90-tih, sa onim Miloševićevim „Srbija nije u ratu“, podseća na jednostavnu ali važnu istinu – da se rat ili vodi, ili ne vodi. I da, kada se vodi „na pola“, obično loše i završi.

Zapravo, ovo hoću da kažem: Mislim da do sledećeg 9. maja, a i dosta pre toga, Rusija mora zabeležiti uspeh u Ukrajini, bilo pravi (na početku obećana, ali u međuvremenu sve više zaboravljena „denacifikacija“ i „demilitarizacija“), ili, u najgorem slučaju,makarnešto slično ovom Trampovom u Iranu. (Ako već ne može onako kao Tramp u Venecueli.) U protivnom će se Rusija suočiti sa unutrašnjim problemima i lomovima, koje je do sada Putin relativno uspešno držao pod kakvom-takvom kontrolom.

Kod Rusije je u ovom ratu u igri bukvalno i neposredno sam opstanak države kao integralnog i suverenog političkog entiteta, a ne tek tamo neki (još jedan?!) taktički manevar, geopolitički „šamar“ ili udarac

Ruski građani su, u celini gledano, strpljivi i trpeljivi (ponekad i previše), ali nisu ni neobavešteni i glupi. Osećaju problem, ali mu ne vide jasno rešenje. Tim pre što su se, kroz istoriju, više puta na sopstvenoj koži  uverili da radikalna rešenja najčešće samo pogoršavaju stvar i vode u još goru krizu.

Za razliku od Trampove iranske avanture, koja će ovoga verovatno politički koštati (a i SAD dugoročno), kod Rusije je u ovom ratu u igri bukvalno i neposredno sam opstanak države kao integralnog i suverenog političkog entiteta, a ne tek tamo neki (još jedan?!) taktički manevar, geopolitički „šamar“ ili udarac.

Pisac ovih redova, kao i većina vas koji ovo čitate nema mnogo sumnje u vezi sa tom opasnošću – koja neke od nas brine, a neke veseli – a koja, razume se, daleko od toga da je neminovna, ali nije ni nemoguća. U svakom slučaju, sagledavanje te opasnosti, odnosno to da ovu mogućnost i opasnost čuje, osvesti i shvati ruska mladost, ruska elita i, naročito, upravni i administrativni aparat, predstavlja možda najvažniju stvar i najefikasnije sredstvo u sprečavanju tog „najcrnjeg scenarija“.

U istom veku, samo nekoliko decenija pre i posle tog majskog trijumfa na ulicama Berlina 1945. ruski narod i država doživeli su 1918. i 1991. godine totalni krah i trenutke velikog nacionalnog i državnog poraza – od kojih se još nisu u potpunosti oporavili

Godišnjica veličanstvene pobede nad nacističkim i fašističkim zlom pre 81 godine bolan je, ali možda poslednji trenutak za ovo upozorenje, otrežnjenje i podsećanje. Jer, nemojmo zaboraviti: u istom veku, samo nekoliko decenija pre i posle tog majskog trijumfa na ulicama Berlina 1945. ruski narod i država doživeli su 1918. i 1991. godine totalni krah i trenutke velikog nacionalnog i državnog poraza – od kojih se još nisu u potpunosti oporavili. A čiji je jedan od glavnih simptoma, posledica i simbola upravo ovaj tragični ukrajinski rat koji sa tugom gledamo već više od četiri godine.

Kao što rekosmo, ruska država, ruski narod, rusko društvo i ruska duša, uprkos naporima, još se nisu u potpunosti oporavili od te dve unutrašnje, ali spolja indukovane i upravljane dvadesetovekovne geopolitičke kataklizme. A neka treća, slična, bila bi verovatno poslednja i fatalna.

Ruska je istorija puna gotovo nezamislivih uzleta, ali isto tako i neverovatnih grešaka i padova. (Uzgred rečeno, i po tome se vidi da smo braća.) Iz uzleta treba crpsti snagu i ponos, a iz padova izvlačiti mudrost i istorijske pouke. Današnji Srbi, plašim se, u socijalnoj i političkoj realnosti više nisu u stanju ni za jedno ni za drugo. A za Ruse ćemo još da vidimo u narednim mesecima.